Rat je zasnovan na obmani

Sun Cu
TROJANSKI KONJ
TROJANSKI KONJ

Ratno lukavstvo (engl. ruse of war, rus. военная хитрость, francuski ruse de guerre, nem. list des Krieges) je koncept vojnog znanja i međunarodnog humanitarnog prava koji se odnosi na tehnike koje izazivaju neprijatelja da pravi greške, deluje nepromišljeno ili ga dovodi u zabludu. Ratno lukavstvo nije izdaja, odnosno verolomni čin, jer ne zloupotrebljava poverenje suprotne strane, već koristi njenu naivnost i neznanje. Sa vojne tačke gledišta, ono se smatra kreativnim delovanjem komandnog sastava, odnosno štabova i pojedinaca, tokom metodološke razrade pripreme i vođenja borbenih dejstava neočekivanih za neprijatelja. Cilj je, naravno, postići uspeh sa što manje gubitaka, u što kraćem vremenskom roku. Ponekad se ovaj termin koristi i kao zamena za sintagmu “umetnost ratovanja“, što nije daleko od istine. Ako za boks kažu da je “plemenita veština“, zašto i neke ratne operacije ne bi bile izraz i proizvod nečijeg talenta, pa i umetnosti. Kolokvijalno, ratno lukavstvo se smatra “prevarom neprijatelja“, međutim, u vojnoj terminologiji i metodici semantički sadržaj sintagme “ratno lukavstvo“ je mnogo šire. Lukavstvo može biti i majstorstvo, domišljatost, zamršenost, sofisticiranost, sposobnost da se postignu željeni rezultati. Na taj način ono se ubraja u nekonvencionalne metode ratovanja, pa se kao takvo izučava i primenjuje. Reč je o samostalnim školama, odnosno doktrinama koje su različite od države do države, u zavisnosti prema kome se primenjuju. Neke narode je teško prevariti, najkraće rečno.

Prilikom primene ove vrste dejstava treba imati u vidu da je reč o manifestaciji mentalnog i intelektualnog potencijala, kako privatnog, ličnog, tako i onog zvaničnog – naučenog. Stoga su za njegovo izvršenje veoma važni inteligencija, sposobnost predviđanja, poznavanje metoda planiranja (posebno ekstrapolacije trenda, kojom prilikom se na osnovu već odigranih događaja predviđaju budući pravci delovanja); značajnu ulogu ima i borbeno iskustvo i mogućnost učenja iz njega, kreativno i drsko razmišljanje, do nivoa šahovske strategije. Stoga se ratno lukavstvo deli na dve osnovne grupe: 

Bitka za Midvej
Bitka za Midvej
  1. Razne vrste dejstava trupa kada se kombinuju iznenađujući i neočekivani, često rizični, ali ne i avanturistički potezi. To mogu biti lažni marševi, prebacivanje trupa, širenje glasina, fiktivni radio-saobraćaj, lažni napadi, demonstracioni postupci, čak i ponašanje u pozadini vezano za građanski život (primer za to je lukavstvo o kome će kasnije biti reči u bici za Midvej).
  2. Upotreba raznih tehničkih sredstava. Pri tom se koriste razne vrste kamuflaža, lažnih rovova, gumenih maketa, raznih lokatora i davača elektronskih signala, postavljanje mamaca, hvatanje “živih jezika“ ili podmetanje uverljivih “dokaza“ u insceniranim nesrećama, itd. Sve u svemu, sve je dozvoljeno sve dok se ne obuče neprijateljska uniforma (kao što je to bilo u Ardenima).

Šta je zabranjeno u ratnom lukavstvu?

U ratnom lukavstvu je mnogo toga dozvoljeno, spisak je veoma dugačak. Međutim, važnije od njega je ono što je zabranjeno i zbog čega se može stići pred vojni sud i – pred zid ili ispod vešala.

Član 23. Haške konvencije iz 1907. godine u odeljku četiri izričito naglašava: “Posebno je zabranjeno izdajnički ubijati ili ranjavati osobe koje pripadaju neprijateljskoj naciji ili vojsci…Nepravilno korišćenje zastave primirja, nacionalne zastave ili vojnih oznaka ili vojne uniforme neprijatelja, kao i znakova Ženevske koncencije.“ Protokol Ženevske koncevije proširio je te zabrane i definisao određene vrste lukavstava u članovima 37-39. Pravna linija razgraničenja između legitimnog ratnog lukavstva i perfidnosti ponekad je nejasna. Uopšteno govoreći, bila bi neprikladna praksa da se obezbedi premoć nad neprijateljem obmanjivanjem ili laganjem kod postignutog dogovora, ili prihvaćene moralne obaveze da se iskreno pregovara. Na primer, zabranjeno je pretvarati se da ćete se neprijatelju predati, kako biste pregovore iskoristili za podmukao napad ili ubijanje pregovarača. Nepoštovanje primirja takođe se ne smatra ratnim lukavstvom, već narušavanjem običaja rata. Isto tako se tretira i lažna vest neprijatelju da je primirje dogovoreno na višem nivou, pa to iskoristiti za napad. Kao precedent uzima se primer da je nemački vojnik Hajnc Hagendorf osuđen od strane američkog vojnog suda zato što je “neopravdano upotrebio amblem Crvenog krsta u borbenoj zoni tako što je pucao na američke vojnike iz neprijateljskog vozila obeleženog takvim amblemom“.

Iskustva iz dubine vekova

U rečniku stranih reči i izraza Klajn/Šipka nalazi se leksema “stratagem-ema“. Došla nam je iz grčkog kao strategema, a poreklo joj je iz starogrčkog στρατηγημα „војно лукавство“. Reč ima svoj koren u imenici  strategija (od strategos-vojni zapovednik), koja nas uči veštini ratovanja i izučava različite političke, ekonomske i vojne elemente koji se tom prilikom uvezuju. Slična reč pojavljuje se i kod Kineza (tradicionalni kineski, odnosno mandarinski 計). Uzima se u obzir niz radnji koje imaju za cilj rešavanje određenog problema i postizanje cilja. Pri tom se ne polazi samo od klasičnih vojničkih parametara (brojnost ljudstva, naoružanje i njegov kvalitet, fortifikacije, itd), već i psihološki momenat i karakteristike zadate situacije koje se stalno menjaju i treba ih pažljivo pratiti. To jeste preduslov za realizaciju konkretnog ratnog lukavstva.

REZULTAT PREVARE. OBALA PA DE KALEA PRETRPANA PT PREPREKAMA
REZULTAT PREVARE. OBALA PA DE KALEA PRETRPANA PT PREPREKAMA

U kineskoj kulturi ovaj koncept postoji već tri milenijuma i nije čudo što moramo, obrni-okreni, da povremeno citiramo Sun Cua i njegove savremenike. Iako je ovaj termin došao iz antičke Grčke, šire je postao poznat zahvaljujući starorimskom autoru Sekstu Juliju Frontinu koji je u tekstu “Strategemi“ (lat. strategemata) pisao o tome. Istoričari se pozivaju i na rimskog pisca makedonskog porekla Poliena koji istu pojavu opsije novogrčkom rečju (Στρατηγηματα). 

Ono što je sačuvano u istorijskim spisima i što se ne dovodi u sumnju je spisak od 36 poznatih kineskih ratnih lukavstava. Međutim, zbog različitosti mentaliteta i sveukupnosti ratne pozornice, Evropljani su prihvatili tehnike koje su opisali Frontinus i Polien. Oni su učili: “Stratageme su kao nevidljivi noževi koji su skriveni u ljudskom mozgu i blistaju samo kada odlučite da ih upotrebite. Onaj ko to ume da koristi uvek će držati inicijativu“. To je napisano pre dva milenijuma. U Tajpeju je 1985. godine odštampan redigovan i kompletiran tekst “Lukavost u borbi – 36 stratega“. Reč je o veoma modernom tekstu koji između ostalog, daje i ovakve savete: “Ubij tuđim nožem“. Taj savet (da spomenemo samo njega) značio je da u protivnički tabor treba ubaciti svog čoveka koji će biti aktiviran u pravom trenutku, kako bi izazvao neslogu ili zabunu u protivničkim redovima. U srcu takvog promišljanja nalazi se misao Hong Zićenga: “Srcu koje želi da naudi drugima ne može se oprostiti, ali srce koje brine o drugima je neophodno“. Ostaje nejasno da li je to podrazumevalo i “izlaznu strategiju“, tj. odnos prema zarobljenicima. jer je i od tog postupka mnogo zavisila otporna moć trupa koje se još nisu predale, a kolebaju se. Dobar postupak prema zarobljenicima takođe spada (nezavisno od međunarodnih konvencija) u ratna lukavstva. Uostalom, pročitajte još jednom tekst Branka B. Bogdanovića  “Pogibija ukrajinskih zarobljenika u kampu Jelenovka“.

Zapadna iskustva

SAVA VLADISLAVIČ RAGUZINSKI
SAVA VLADISLAVIČ RAGUZINSKI

Prvi koji je ratno lukavstvo, koristeći leksemu “statagema“ primenio, bio je ruski diplomata srpskog porekla Sava Lukić Vladislavič – Raguzinski. Rođen je u Dubrovniku (odatle i toponimski nadimak), a umro je na svom velikom posedu u Matoksi u Sankt-petersburškoj oblasti. Diplomata, obaveštajac, strateg, savetnik Petra Velikog, poliglota, ktitor; bio je mecena Vivaldiju koji mu je posvetio opere “Četiri godišnja doba“ i “Istina u iskušenju“. Osnivač je pravoslavne crkve u Pekingu, a ljubiteljima književnosti i laicima verovatno je najpoznatiji kao čovek koji je oslobodio iz ropstva (praktično otkupio) Abrama (Ibrahima) Petroviča Hanibala, kasnije vojnog inžinjera i generala u rangu maršala (anšef-général en chef ), pradedu Puškina! Prema istraživanjima profesora V. S. Mjasnikova (Влади́мир Степа́нович Мяснико́в), Raguzinski se može smatrati pionirom i promoterom kineskih strateških istraživanja na Zapadu. Naravno, treba naglasiti da nisu Kinezi jedini koji su primenjivali narečenu veštinu, ali njihov lapidarni način izražavanja, dvosmislenost i lucidnost bili su veoma uticajni. Kad već spominjemo Savu Vladislaviča, o njemu je napisano desetine knjiga, snimljen je značajan broj filmova, a pored Rusije (u kojoj je osnovao i jedan grad u Sibiru) spomenike ima u Sremskim Karlovcima i u Herceg Novom.

Ratno lukavstvo antike

Iz antičkog doba stiže nam jedan, pomalo mitski, prikaz iz Ilijade koji je brzo postao sinonim za ratno lukavstvo. Grci su se tokom Trojanskog rata pretvarali da su odustali od svoje beskorisne desetogodišnje opsade i otplovili, ostavljajući velikog, drvenog konja kojim je trebalo da izvrše napad na fortifikaciju. Sve je govorilo da od tog napada nema ništa, a ličilo je da su Grci, u žurbi, ostavili celog konja, ne stigavši ni da ga razruše ili zapale. Trojanci su veselo uvukli u grad svoj trofej i dalju priču svi (uglavnom) znamo: skriveni vojnici izašli su iz “utrobe“ konja, otvorili vrata i dobro zamaskiranom prepadnom odredu omogućili da iskoriste potpuno iznenađenje i osvoje grad.

Primera ima mnogo, no izdvajamo one koji su ostavili trag u istoriji svojom genijalnošću i rezultatima. Pre pomorske bitke sa Eumenom Drugim Soterom (Εὐμένης Σωτήρ), kraljem Pergamona (danas Bergama, u izmirskom okrugu na zapadu Turske), Hanibal je poslao  heralda (glasnika, otud naziv mnogih dnevnih novina) sa porukom protivničkom komandantu. To je bio trik da Hanibal locira Eumenov brod i da koncentriše snage na to mesto. Lukavstvo je uspelo.

https://i0.wp.com/oruzjeonline.com/wp-content/uploads/2022/08/RUSEVINE-PERGAMONA-DANASNJA-BERGAMA-U-TURSKOJ.jpg?resize=450%2C300&ssl=1
RUŠEVINE PERGAMONA (DANAŠNJA BERGAMA U TURSKOJ)

Aleksandar Veliki (po mnogima, najveći vojskovođa svih vremena), naoko besciljno i nervozno slao je svoje ljude duž obale reke Ind, tobože tražeći gaz koji nikako nije uspevao da nađe. Njegov protivnik, Porus, (Πῶρος Pôros) indijski kralj koji je vladao u oblasti Pendžaba, bio je uveren da Aleksandar neće uspeti. Međutim, u toku noći Aleksandar je pokrenuo vojsku i uzvodno prešao Ind, dok su njegove preostale snage pošle na jug do svog logora, kako su to već nekoliko dana činile. Aleksandar je ovim ratnim lukavstvom prikrio pravu snagu i namere svoje vojske. Kada je došlo do bitke kod Hidaspe 326 godine p.n.e, Aleksandar je za sobom ostavio 32.000 kilometara ne izgubivši nijednu, pa ni tu bitku. Međutim, to je bilo i kraj njegovih osvajanja u Indiji jer se bolestan (verovatno od malarije) vratio u Vavilon gde je i umro.  

U verovatno ficionom romanu “Romansa tri kraljevstva“ opisuje se kako je Žuge Liang (諸葛亮 / 诸葛亮 181–234), kineski državnik i strateg, prevario suparnika Sima Jia (Zhongda – 司馬懿), jednog od regenata, koristeći jedno od lukavstava Sun Cua, “praznu tvrđavu“. On je sedeo usamljen na zidinama, dok mu je vojska, daleko brojnija od napadača, bila dobro skrivena. Protivnik je pomislio da su Liangove trupe van zidina i da čekaju u zasedi i brzo se povukao. Issto je učinio i Liang jer je želeo da zaposedne strateški važnije mesto pre protivnika. Lukavstvo je uspelo.

Savremeno doba

Zašto menjati koncept koji uspeva? Treba ga unapređivati i osavremenjavati. Tako su oduvek razmišljali stratezi, pa je i srednji vek bio pun takvih primera, čak i na našem prostoru. Međutim, tek u XIX veku, kada su olučeno oružje i omasovljenje vojske i tehničkih sredstava došli do izražaja, krenula su i prava iznenađenja, inovacije i ideje. Sve je teže bilo prevariti protivnika. 

Malo poznati Američko-britanski rat 1812 -1815. godine vođen je zbog mnogih zaostalih pitanja iz Američkog rata za nezavisnost, a za posledicu nije imao teritorijalne promene. Rat su objavile SAD zbog mnogih bahatih britanskih postupaka, između ostalog i zbog protivljenja da Amerikanci pripoje Kanadu. Mlada država sve manje je trpela imperijalni odnos Britanaca koji, pak, nisu mogli da se pomire s činjenicom da im pred očima stasava nova sila.

KAPITULACIJA DETROITA
KAPITULACIJA DETROITA

Poznata je opsada Detroita, jedan od prvih sukova. Ta bitka dogodila se između 12. i 16. avgusta.   Manje snage Britanaca bile su predvođene general-majorom Isakom Brokom (Isac Brock). Sa njima je bilo i pleme Šoni (Shawnee, pleme koje se kretalo na području Srednjeg zapada SAD i severoistočnog dela Kanade, jedno od retkih koje je govorilo jezikom algonkin, pretečom indijanskog pisanog jezika) predvođeno Tekumsehom (Tekumse -Tecumseh). Koristeći se blefom i obmanom, pokušali su da zastraše generala Hula (William Hull) koji je komandovao Detroitom i bio brojčano nadmoćniji, pri tom u poziciji da se brani iz utvrđenih položaja. Presrećući američke depeše iz Fort Detroita, Brok je ocenio da je moral američkog garnizona nizak i da je američkih general posebno strahovao od Indijanaca. Šta je Brok preduzeo? Organizovao je da lažna pisma stignu u ruke pripadnika garnizona. U njima je pisalo da je već 5.000 Indijanaca stiglo u Amherstburg, gradić u Kanadi u pokrajini Ontario. Predstavio je to kao pristigla pojačanja. Pre same opsade Brok je “kao oficir i džentlmen“ poslao pismo generalu Halu navodeći: “Snage kojima raspolažem daju mi za pravo da zahtevam hitnu predaju Detroita. Daleko je od moje namere da vodim rat do istrebljenja, ali morate biti svesni da će brojna grupa Indijanaca, biti van moje kontrole kada započne sukob“.  U nastojanju da osnaži svoj blef, poglavica je više puta iste ljude provodio kroz jedan šumski prolaz koji je bio na vidiku braniocima, a general Brok je pripadnike kanadske milicije obukao u uniforme regularnih britanskih trupa. Pri tom su vojnici palili pojedinačne vatre, kako bi izgledalo da je vojske mnogo više. Blef je uspeo. Posle dva dana igre živaca i opsade, Amerikanci su kapitularili. Gubici su bili sedam ljudi poginulih i 2.493 zarobljenih. Britanci su imali samo dva ranjena. Pobeda Britanaca ohrabrila je ustanike i građanske vlasti Gornje Kanade koje su ranije bile pod velikim pritiskom proameričke propagande. Mnogi Indijanci sa severo-zapadnih teritorija počeli su da napadaju američka naselja i forpostove. Britanci su držali Detroit duže od godinu dana, sve dok im nije razbijena flota na jezeru Iri. Posle toga su napustili zapadnu granicu Gornje Kanade. Tako se, bar za godinu dana, jedno ratno lukavstvo taktičkog tipa, pretvorilo u operativni uspeh. 

LAŽNI PONTONSKI MOST
LAŽNI PONTONSKI MOST

Obmana je korišćena često u tom ratu. Da bi prikrili svoju brojčanu inferiornost, izgubivši značajan broj ljudstva tokom niza bitaka, kanadska odbrambena pešadija (fencibles infantry od imenice  defencible) odlučili su da se posluže lukavstvom u bici kod Šatoguaja (Battle of Chateauguay). Reč je o bici koja se odigrala 26. oktobra 1813. godine. Kombinovane britanske i kanadske snage sa oko 1.500 boraca, sastavljene od redovne vojske, dobrovoljaca, milicije i ratnika Irokeza iz Donje Kanade, odbili su nadmoćne američke snage koje su sa 2.600 vojnika pokušale da napadnu Montreal.  Te snage su bile napadane s boka s ciljem opkoljavanja i u stalnom povlačenju. Tada je potpukovnik Čarls de Salaberi (Charles de Salaberry) naredio da se podigne dreka, povika i podvriskivanja Indijanaca kako bi Amerikanci pomislili da su stigla ogromna indijasnka pojačanja. Američki brigadni general Vejd Hempton (Wade Hampton) prekinuo je napredovanje povlačeći se sve do Platsburga u blizini današnjeg Njujorka. To je bila jedna od dve bitke (druga je bila kod “Krajslerove farme“) zbog koje su Amerikanci napustili ofanzivu prema Svetom Lorensu, njihovu glavnu stratešku operaciju u jesen 1813. godine.

Mlada američka država učila se na razne načine da ratuje, pa i na ovaj, već spominjan. Ratno lukavstvo je bilo važan činilac u doba loših komunikacija, neznanja i praznoverja. Sa svim tim se računalo. Ponekad je gubila, ponekad pobeđivala. Danas je granica SAD i Kanade najduža kopnena granica na svetu i jedna od retkih koju ne čuva vojska, već dogovor dve države.

“Napredni“ dvadeseti vek 

Vek u kome su postignuta kapitalna otkrića i izumi ljudskog roda, jeste i vek dva svetska i mnoštva lokalnih ratova, po pravilu krvavih i surovih.  

LAŽNO TENKOVSKO ODELJENJE
LAŽNO TENKOVSKO ODELJENJE

Na samom početku veka imperijalna japanska mornarica pokušavala je da izmami rusku flotu da izađe iz relativne sigurnosti svoje luke tokom Rusko-japanskog rata 1904. godine. “Njujork tajms“ je to opisao kao “pametno ratno lukavstvo da se ruski brodovi namame da izađu iz Port Artura“. U toj luci pod komandom admirala Starka bila je bazirana glavnina ruske Tihookeanske flote. Uveče, osmog na deveti februar, Rusi su veoma neporezno, reklo bi se i aljkavo, sprovodili redovne aktivnosti u luci. Presipao se ugalj, ukrcavale zalihe, itd. Pri tom su sva svetla radila, svetionici nisu bili pogašeni. Japanska kombinovana flota je pogašenih svetala prošla neopaženo patrolnu liniju ruskih brodova, došli do sidrišta i krenula u napad… Rusi su bili potpuno iznenađeni i nasumice su otvarali vatru. Posle ovog napada, tada kobnog po Ruse, japanska flota je postala gotovo dvaput jača od ruske. Dan kasnije, ohrabren, Japan je objavio rat Rusiji. 

OZNAKE FIKTIVNIH JEDINICA ZA OPERACIJU OVERLORD
OZNAKE FIKTIVNIH JEDINICA ZA OPERACIJU OVERLORD

Tokom Prvog svetskog rata beležimo mnoštvo takvih primera, a izdvojićemo jedan. Posada nemačke lake krstarice SMS “Emden“ napadala je trgovačke brodove tako što bi na mestu radio-komande postavila lažni četvrti dimnjak i time neodoljivo siluetom podsećala na standardne britanske krstarice. Čuveni su primeri po tom obrascu kada su ozloglašene lake krstarice “Kormoran“ i “Atlantis“ tokom Drugog svetskog rata nanele ogromnu štetu napadajući duž relativno bezbednih i udaljenih ruta u Atlantiku i u Indijskom okeanu nezaštićene trgovačke brodove. Isto to su, tokom drugog Kinesko-japanskog rata, radili i Japanci. Bivši bojni brod “Asahi“  opremljen je lažnim drvenim baterijama-maketama na pramcu i na krmi, potpuno podsećajući na bojni brod, pa je neometan ušao u šangajsku luku 29. decembra 1938. godine. Ni Britanci nisu prezali od sličnih mera. Uoči prve bitke u zalivu Sirta, brzi polagač mina HMS “Abdiel“ uspešno je sa dve radio-stanice organizovao radio-saobraćaj kao da je reč o dva bojna broda, na taj način dovodeći u zabludu italijansku flotu, zauzimajući njene snage gonjenjem “duhova“. 

Spomenuli smo i bitku za Midvej, prvu pomorsku bitku u kojoj se brodovi nisu ni videli, već su ratovali isključivo avioni sa nosača. Amerikance je najviše brinulo da li će se Japanci iskrcati na Midvej i da li mogu čitati njihove poruke. Stoga su primenili lukavstvo: požalili su se višoj komandi da imaju kvar na pumpama za vodu i da će ostrvo ubrzo biti ugroženo restrikcijama vode, a pri tom pozvali građanstvo da štede vodu. Vest je, naravno, bila lažna. Posle samo jednog dana stigla je karika koja je nedostajala: u presretnutom japanskom radiogramu spomenut je “objekt koji ima problem s vodom“. Tada su Amerikanci “otključali“ šifru i sve je potom bilo lakše. Lukavstvo je uspelo.

GENERAL PATON, KOMANDANT LAŽNE FUSAG
GENERAL PATON, KOMANDANT LAŽNE FUSAG

Za istoričare i hobiste posebno je značajna, kada je reč o ovoj temi, zajednički kombinovana operacija “Overlord“, odnosno “Dan D“. Tokom priprema učinjeno je više ratnih lukavstava. Radio-operateri su organizovali masivan radio-saobraćaj između nepostojećih armija, a gumeni modeli kamiona, tenkova, aviona i desantnih čamaca bili su raspoređivani na potpuno neočekivanim mestima. Ova operacija poznata je pod imenom “Kviksilver“ (“Quicksilver“), kao deo složenog plana “Telohranitelj“ (“Bodygard“). Tome je služila i operacija “Fortitude“, kao i niz manjih. Cilj je bilo da se što više nemačkih snaga drži podalje od Normandije. Glavni deo operacije “Kviksilver“ bila je FUSAG (First United States Army Group), nepostojeća armijska grupa koja je “dizajnirana“ da privuče pažnju OKW smatrajući da će Kale biti mesto invazije.

AMGLEM FUSAG-LAŽNE ARMIJE
AMGLEM FUSAG-LAŽNE ARMIJE

To su sve, naravno, bile pasivne mere. Jedna od aktivnih mera koja je imala ofanzivni cilj nadaleko je poznata. Savezničke snage su napale veoma važno pristanište u Sen Nazeru (Normandija), koristeći legitimna ratna lukavstva – kamuflažu nemačkim šemama i odgovaranje na signalne upite davanjem lažnih odgovora na perfektnom nemačkom jeziku s akcenom lokalne sredine. Kada su Nemci konačno shvatili o čemu je reč, otvorili su vatru, a svi britanski brodovi podigli su bele zastave pre nego što su iz neposredne blizine otvorili vatru. 

OTO SKORCENI
OTO SKORCENI

Sigurno najpoznatija akcija takve vrste je pokušaj Ota Skorcenija koji je predvodio svoje trupe Vafen SS koje su se u američkim uniformama infiltrirale u pozadinu američkih napada tokom operacije “Grejf“ (Unternehmen Greif). Tokom bitke kod Bulža (Battle of the Bulge) nemački komandosi sa znanjem engleskog jezika, preobučeni u američke uniforme, u pozadinu su unosili značajnu pometnju napadajući štabove, zauzimajući raskrsnice, itd. Skorceniju su rekli da njegovi vojnici moraju pre nego što zapucaju na američke vojnike da skinu neprijateljske uniforme, ali to nisu svi stizali da urade i završavali su pred zidom. Skorcenija je vojni sud SAD na suđenju u Dahau 1947. godine oslobodio optužbi je je branilac tvrdio da je “nošenje američkih uniformi bilo  legitimno ratno iskustvo“, kako je pisao “Njujork tajms“. Međutim, i ovo lukavstvo je kratko trajalo. Snalažljivi Amerikanci su relativno lako otkrivali nemačke “Amerikance“, time što bi im postavljali aktuelna pitanja iz savremene američke kulture posle početka rata, na koja oni nisu mogli da odgovore. Pri tom su koristili sleng koji je veoma lako pokazivao ko je ko (na primer, američki vojnici su sve vrste goriva prilikom tankovanja zvali “gas“ (gasoline), a preobučeni Nemci (većina došla iz SAD pre rata ili su u školi učili engleski) govorili su “petrol, please“…i to je bilo kraj za njih.

MOST NA NERETVI
MOST NA NERETVI

Na teritoriji Jugoslaviji dogodilo se možda najveće i najefektnije ratno lukavstvo, tokom četvrte neprijateljske ofanzive. Radi izvlačenja iz sve tešnjeg obruča, Tito je naredio da se u periodu od prvog do četvrtog marta 1943. godine poruše svi mostovi na Neretvi i Rami, od Karaule do Ostrošca. Nemci su stekli utisak da je Tito doneo očajničku odluku da okrene sve svoje snage prema Nemcima koji su ga neodoljivo pritiskali i da krene u boj do poslednjeg. Foto-snimci iz aviona potvrđivali su da su mostovi nepopravljivi i da su vrlo temeljno srušeni. Međutim, sedmog marta oko 20 sati inžinjeriska četa VŠ od 35 ljudi postavila je improvizovanu drvenu stazu, potpuno kamufliranu za aero-izviđanje. To je urađeno za samo 18 sati. Grupa probranih boraca prešla je uz liticu reke, savladala obezbeđenje u blokhausu i stvorila mostobran. Na drugoj strani reke uništene su velike četničke snage, što je već druga priča. Uglavnom, partizani su se opet, zahvaljujući gerilskom načinu razmišljanja, ali i riziku, izvukli i nastavili svoju borbu. Filmofilima je ova anegdota poznata, ali napomenimo je zbog onih kojima će to biti novost: most su Nemci ponovo podigli, a srušen je 18. decembra 1968. godine u 12.50 sati, radi snimanja filma “Bitka na Neretvi“. Preko 400 tona metala savršeno se sručilo u Neretvu kao 1943. godine. Ali ! Po jednoj verziji, sa glavne kamere nije skinut jedan od tri filtera, pa snimak nije uspeo, a po drugoj (neubedljivoj) , prilikom pada mosta podigla se velika prašina pa kadar nije bilo moguće snimiti. Međutim, ista takva prašina podigla se i 1943. godine. Kako god, sve je to ponovljeno u češkom “Holivudu“ – Barandovu, a srušeni most je ostao kao spomenik, ni kriv ni dužan. 

Od niza ratih lukavstava izdvojićemo još jedno, za koje pouzdanih dokaza nema. Sticajem okolnosti, “Rat sudnjeg dana“ ili Rat za Jom Kipur, počeo je na moj rođendan i u to vreme sam se nalazio u obezbeđenju VK u Užičkoj 15. Posle nešto manje od mesec dana, naši oficiri, koji su bili kao posmatrači na egipatskoj strani, opisali su događaj koji je dokumentovan i u čuvenoj “Plavoj knjizi“ (“Četvrti arapsko-izraelski rat“) koju je izdao naš DSNO (kasnije SSNO). 

ARIJEL ŠARON
ARIJEL ŠARON

O čemu je reč? U noći 15. oktobra izraelske oklopne jedinice pod komandom Arijela Šarona (‘אריאל שרון; engl. Ariel Sharon) iskoristile su slabu vezu na flankovima Druge i Treće egipatske armije na području Gorkih jezera na Sinaju i zašle duboko u teritoriju Egipta, došle do kanala i prešle ga! Pri tom su čak i opkolile treću armiju. Pred njima do Kaira nije bilo više nikoga…osim Amerikanaca i Rusa koji su mirovnim dogovorom naterali i jedne i druge na demarkacione linije. Na delu je opet bila politika tuđim rukama. Zašto se ovo, nezvanično smatra ratnim lukavstvom kada bi moglo da se kaže da je to plod izvanrednog izviđanja, planiranja i komandantske hrabrosti da iskoristi slabost protivnika? Prema nezvaničnim tvrđenjima, ceo bataljon tenkova PT-76, zaplenjen još tokom kratkotrajnog rata 1967. godine, zamazanih ili nejasnih oznaka prošao je nesmetano kroz egipatske linije na već spomenutom spoju i taktički uspeh pretvorio u strateški u pravom smislu te reči. 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.