Norveška je, nakon nekoliko evropskih članica NATO-a, odlučila da se pridruži francuskoj inicijativi nuklearnog odvraćanja, koju Emanuel Makron sve otvorenije predstavlja kao evropski odgovor na rusku vojnu i nuklearnu moć. Premijer Jonas Gar Stere najavio je potpisivanje sporazuma o zajedničkoj odbrani i nuklearnom odvraćanju sa Francuskom, čime Oslo ulazi u proces povezivanja sa francuskim nuklearnim okvirom.
Prema navodima norveške vlade, dokument predviđa da Norveška započne proces pridruživanja francuskoj inicijativi nuklearnog odvraćanja. Time je, prema dostupnim informacijama, postala deveta evropska zemlja koja se uključuje u inicijativu Pariza da francuske nuklearne sposobnosti dobiju širi evropski značaj.
Sporazum su potpisali ministri odbrane Francuske i Norveške, u prisustvu predsednika Emanuela Makrona i premijera Sterea. Norveški lider je posle potpisivanja rekao da se odluka donosi u svetlu evropske bezbednosne politike, ruskog naoružavanja, uključujući nuklearnu sferu, i rata koji Rusija vodi protiv druge evropske zemlje.
Istovremeno, Stere je naglasio da Norveška zadržava nenuklearni status. To znači da Oslo ne planira raspoređivanje nuklearnog oružja na svojoj teritoriji u mirnodopsko vreme. Norveška je i ranije potpisala sporazume o odbrani sa Nemačkom i Ujedinjenim Kraljevstvom, ali ovaj aranžman sa Francuskom ima posebnu težinu jer uvodi nuklearnu dimenziju u širi okvir severnoevropske bezbednosti.
Sporazum koji ide šire od nuklearnog pitanja
Iako javnost najviše pažnje usmerava na francuski „nuklearni kišobran“, sporazum Osla i Pariza ne obuhvata samo nuklearno odvraćanje. Predviđena je bliža saradnja u hibridnom ratovanju, svemiru, pomorskoj bezbednosti, sajber bezbednosti, podršci Ukrajini i odbrambeno-industrijskoj saradnji.
To je važno jer pokazuje da Pariz ne nudi samo simboličnu nuklearnu zaštitu, već pokušava da oko sebe izgradi širi evropski bezbednosni blok. Norveška je za takvu konstrukciju posebno važna zbog geografije. Deli granicu sa Rusijom, nalazi se u blizini Arktika, ima strateški značaj za severni Atlantik, podmorske pravce, energetsku infrastrukturu i praćenje ruskih aktivnosti iz pravca Barencovog mora.
Francuska ovim pokušava da uđe u prostor gde su decenijama dominantnu ulogu imali Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo. To nije samo vojno pitanje, već i politička poruka: ako se američke garancije u Evropi sve više dovode u pitanje, Pariz želi da pokaže da Francuska može da bude nuklearni stub evropske bezbednosti.
Šta znači „odvraćanje unapred“
Francuske oružane snage počele su da prebacuju svoje nuklearne operacije u novi koncept koji se opisuje kao „odvraćanje unapred“. To je najznačajnija promena francuskog nuklearnog stava od kraja Hladnog rata.
Francuska nuklearna doktrina dugo je počivala na ideji strogo nacionalnog odvraćanja. Nuklearno oružje bilo je namenjeno zaštiti francuskih „vitalnih interesa“, pri čemu je sama definicija tih interesa ostajala namerno nejasna. Takva nejasnoća bila je deo odvraćanja: protivnik nikada ne sme biti sasvim siguran gde je prag francuskog nuklearnog odgovora.
Novi pristup ne ukida tu logiku, ali je širi prema evropskim saveznicima. Francuske nuklearne sposobnosti treba da postanu vidljivije, politički povezane sa evropskim partnerima i operativno relevantnije za članice NATO-a na istoku i severu Evrope.
To nije isto što i američki nuklearni kišobran. Francuska i dalje ne nudi klasičan model u kojem saveznik formalno ulazi pod potpunu zaštitu francuskog nuklearnog arsenala. Pariz ide srednjim putem: ne daje potpuno eksplicitnu garanciju, ali širi političku i vojnu neizvesnost oko toga šta Francuska smatra svojim vitalnim interesom.
U praksi, to znači da bi rat koji zahvati istočne članice NATO-a, naročito one na prvoj liniji prema Rusiji, mogao biti predstavljen kao situacija koja dotiče francuske vitalne interese.
Rafali, vežbe i nuklearna signalizacija
Najvidljivija promena je to što Francuska počinje da raspoređuje sredstva sposobna za nošenje nuklearnog oružja van svoje teritorije, makar privremeno, kroz vežbe, krizna raspoređivanja i strateško signaliziranje.
Makron je nagovestio da bi francuski strateški avioni mogli da budu privremeno raspoređeni u savezničke zemlje tokom kriza ili vojnih vežbi. Evropske države bi, prema toj logici, mogle direktnije da učestvuju u francuskim aktivnostima odvraćanja, iako formalna kontrola nad nuklearnim oružjem ostaje u rukama Pariza.
U februaru 2025. pojavile su se informacije da francuska vlada razmatra opcije za raspoređivanje Rafala sposobnih za nošenje nuklearnog oružja u Nemačku. Prema britanskoj štampi, koja se pozivala na neimenovanog francuskog zvaničnika, cilj bi bio da se „pošalje snažna poruka Rusiji“.
U martu 2025. Makron je najavio planirano otvaranje četvrte vazduhoplovne baze sa lovcima sposobnim za nuklearne misije. Time bi se francuska flota borbenih aviona u toj ulozi praktično udvostručila, sa oko 40 na oko 80 Rafala.
Krajem aprila pojavili su se izveštaji da Francuska i Poljska pripremaju vežbe iznad Baltika sa Rafalima opremljenim nuklearnim bojevim glavama, uz simulaciju udara na ciljeve u Rusiji i Belorusiji. Ako se takve vežbe potvrde u punom obliku, to bi označilo ozbiljan pomak u načinu na koji Francuska koristi svoje nuklearne snage kao politički instrument u istočnoj Evropi.
Francuski arsenal nije američki, ali je politički važan
Realna težina francuskog nuklearnog odvraćanja mora se posmatrati trezveno. Francuski arsenal je mnogo manji od arsenala Rusije i Sjedinjenih Država. Takođe je manje raznovrstan po platformama za isporuku.
Francuska nuklearna sila oslanja se na pomorsku komponentu, preko podmornica sa balističkim raketama, i vazdušnu komponentu, preko aviona Rafal sa nuklearnim krstarećim raketama. Ona nema širinu ruskog ili američkog arsenala, nema isti broj bojevih glava, nema kopnenu interkontinentalnu trijadu i zaostaje za SAD i Rusijom u oblasti stelt lovaca sposobnih za nuklearne udare.
U vazdušnoj komponenti Francuska ima jednu glavnu vrstu nuklearnog oružja lansiranog iz aviona. Rafal je ozbiljna platforma, ali pripada četvrtoj generaciji. Francuska će, po svemu sudeći, biti poslednja nuklearna sila koja će moći da rasporedi lovce posle četvrte generacije u nuklearnoj ulozi.
Ipak, nuklearno odvraćanje nije samo zbir bojevih glava i nosača. Ono je politička poruka. Francuska ne mora imati američki arsenal da bi njena nuklearna doktrina uticala na rusku računicu, posebno ako se poveže sa Poljskom, Norveškom, baltičkim prostorom, Nemačkom i drugim evropskim državama koje sve glasnije traže tvrđi odgovor na Rusiju.
ELSA i evropska raketa srednjeg dometa
Makron je u januaru naredne godine izjavio da Evropa treba da razvije hipersoničnu raketu srednjeg dometa, kako bi dobila sposobnost sličnu ruskom Orešniku. Prema njegovim rečima, taj razvoj bi trebalo da se odvija u okviru inicijative Evropski pristup dugog dometa, poznate kao ELSA.
Očekuje se da bi takvo oružje moglo biti sposobno za nošenje nuklearne bojeve glave, iako bi njegova javna politička uloga verovatno u početku bila predstavljena kroz konvencionalno odvraćanje i odgovor na ruske dalekometne sisteme.
Ruski Orešnik promenio je evropsku raspravu jer je pokazao koliko se brzo može otvoriti pitanje srednjeg dometa u Evropi posle kraja INF režima. Francuska sada pokušava da preuzme inicijativu i kaže da Evropa ne može zauvek čekati američke rakete, američku odluku i američku strategiju.
Ako ELSA dobije nuklearnu dimenziju, makar i kroz tehničku sposobnost, to bi dodatno približilo Evropu logici novog raketnog nadmetanja.
Američko povlačenje pažnje i evropska nervoza
Promena francuskog nuklearnog stava događa se u trenutku kada Sjedinjene Države sve otvorenije traže od evropskih saveznika da preuzmu veći deo sopstvene bezbednosti. Američke snage i pažnja sve više se vezuju za Pacifik, Kinu i, u poslednje vreme, Bliski istok.
Za evropske države to otvara neprijatno pitanje: šta ako američki nuklearni kišobran više ne bude politički bezuslovan kao ranije? Šta ako Vašington u krizi proceni da ne želi da rizikuje nuklearnu razmenu sa Rusijom zbog evropskog ratišta?
Francuska upravo na tom strahu gradi svoj novi položaj. Pariz ne može zameniti Sjedinjene Države u punom kapacitetu, ali može ponuditi evropski nuklearni element koji bi povećao cenu svake ruske eskalacije i dao evropskim državama osećaj da nisu potpuno zavisne od volje Vašingtona.
Za Makrona, to je i geopolitička prilika. Francuska godinama govori o evropskoj strateškoj autonomiji. Sada pokušava da pokaže da autonomija nije samo priča o industriji i budžetu, već i o najtežem pitanju sile: nuklearnom odvraćanju.
Ruska reakcija i Šojguovo upozorenje
Moskva ovaj proces ne posmatra kao neutralnu evropsku raspravu. Sekretar Saveta bezbednosti Rusije Sergej Šojgu komentarisao je francuske planove da voljnim evropskim saveznicima pruži nuklearni kišobran, navodeći da Francuska radi na raspoređivanju svog nuklearnog oružja u drugim zemljama.
Za Rusiju, razlika između formalnog raspoređivanja i privremenog kriznog prisustva može biti politički manje važna od same činjenice da se francuske nuklearne snage guraju bliže istočnom krilu NATO-a.
Ako Rafali sposobni za nuklearne misije vežbaju iznad Baltika, ako se govori o Nemačkoj, Poljskoj i Norveškoj kao delu šire francuske šeme odvraćanja, Moskva će to tumačiti kao širenje nuklearne infrastrukture ka ruskim granicama. To može povećati pritisak na rusko planiranje i dovesti do novih odgovora u Kalinjingradu, Belorusiji, Arktiku i zapadnom vojnom okrugu.
Ukrajina kao okidač evropskog nuklearnog buđenja
Francusko usvajanje panevropskog frontalnog odvraćanja ne može se odvojiti od rata u Ukrajini. Pariz je tokom sukoba igrao sve aktivniju ulogu, od isporuka oružja do političkih poruka da ruska pobeda ne sme biti dozvoljena.
Makron je više puta izjavio da slanje kopnenih snaga u Ukrajinu ostaje opcija, u okviru politike da se učini sve što je potrebno kako bi se sprečilo da Rusija pobedi. Takve izjave nisu ostale izolovane. Pozive da se razmotri ozbiljnija evropska intervencija ili snažnije vojno prisustvo upućivali su i lideri i ministri iz istočne i severne Evrope, među njima Kaja Kalas, Radoslav Sikorski, Gabrijelijus Landsbergis i Elina Valtonen.
Ako se francusko nuklearno odvraćanje predstavi kao zaštitni okvir za evropske članice NATO-a, takvi pozivi mogu dobiti dodatnu političku hrabrost. To je najopasniji deo ove promene. Nuklearni kišobran može služiti odvraćanju, ali može i stvoriti osećaj da su rizičnije konvencionalne politike sada podnošljivije.
Norveška kao severni signal Moskvi
Norveško pridruživanje francuskoj inicijativi ima poseban značaj zbog severnog pravca. Oslo ne traži raspoređivanje nuklearnog oružja na svojoj teritoriji u miru, ali ulazi u politički okvir u kojem francusko nuklearno odvraćanje postaje deo šire evropske računice prema Rusiji.
Za Moskvu, to nije samo još jedan papir. Norveška se nalazi uz ruski sever, blizu važnih pomorskih i nuklearnih kapaciteta Rusije, uključujući arktičke baze, podmorničke pravce i prostor odakle ruska Severna flota ima strateški značaj.
Zato sporazum Osla i Pariza treba čitati kao signal da se francuska nuklearna politika više ne zadržava samo na zapadnoj Evropi. Ona se pomera ka severu, istoku i Baltiku, tamo gde evropske države najdirektnije gledaju na Rusiju kao vojnu pretnju.
Norveška zadržava nenuklearni status i ne planira stacioniranje nuklearnog oružja u miru, ali će kroz sporazum sa Francuskom sarađivati u oblastima hibridnog ratovanja, svemira, pomorske bezbednosti, sajber bezbednosti, podrške Ukrajini i odbrambene industrije.
