Rat u Ukrajini promenio je način na koji se meri vrednost protivvazdušne odbrane. Više nije dovoljno imati nekoliko sposobnih baterija i ograničenu zalihu veoma skupih presretača. Kada tokom jednog napada prema gradovima, aerodromima i infrastrukturi polete desetine raketa i stotine dronova, matematika postaje jednako važna kao domet radara ili brzina projektila.
Poslednjih godina taj problem je iz teorije prešao u svakodnevnu praksu. Svaka lansirana raketa PVO mora kasnije da bude zamenjena, proizvodne linije imaju ograničen kapacitet, dok protivnik može da kombinuje jeftinije mamce, dronove, krstareće i balističke rakete. Zapadne zemlje su u Ukrajinu, najveći test poligon 21. veka, poslale gotovo čitav katalog različitih sistema, ali time nije nestalo pitanje kako ih dovoljno dugo snabdevati municijom. Stari sovjetski kompleksi istovremeno još postoje, njihove rakete se troše i stare, dok njihovi lanseri, radari i druga infrastruktura nisu izgubili vrednost.
Pre samo nekoliko dana pojavila se oznaka koja je taj problem učinila posebno zanimljivim. Američki Stejt department u dokumentu od 18. septembra doslovno je naveo rakete „S-300 Clone“, bez objašnjenja proizvođača, dometa ili načina navođenja. U našem tekstu od 20. septembra već smo pisali da to nije dokaz da su Amerikanci napravili doslovnu kopiju sovjetske 5V55. Međutim, američki projekat nije usamljen slučaj. Sa druge strane Atlantika razvija se FREYJA, evropsko-ukrajinski protivraketni sistem čije poreklo ponovo vodi prema sovjetskoj školi teških protivvazdušnih raketa.
Američki „S-300 Clone“ još krije više nego što otkriva
Američki dokument za sada potvrđuje samo osnovnu stvar: Ukrajina je zatražila rakete označene kao „S-300 Clone“, zajedno sa GAM-67, novim lansirnim i modifikacionim kompletima, radarima protiv dronova i drugom opremom u potencijalnom paketu vrednom do 2,68 milijardi dolara. Stejt department nije naveo količine, cenu pojedinačne rakete, proizvođača ni tehničke karakteristike. Glavni izvođači tek treba da budu izabrani kroz konkurentski postupak američke vlade.
Ukrajinski Defense Express, pozivajući se na sopstvene izvore, tvrdi da naziv ne označava kopiju originalne 5V55, već novu raketu projektovanu za sisteme S-300 koje Ukrajina već poseduje. Prema tom izvoru, projektil bi trebalo da dobije savremeniji sistem navođenja i bolje karakteristike od stare sovjetske municije. Američki dokument tu verziju za sada ne potvrđuje, ali sama formulacija „S-300 Clone“ pokazuje da se postojeća infrastruktura S-300 ponovo razmatra kao osnova na koju se može dodati nova municija.
To je logičan nastavak programa FrankenSAM, kroz koje su Ukrajinci već povezivali sovjetske lansere i radare sa zapadnim projektilima. Razlika je značajna: umesto prilagođavanja starog lansera nekoj postojećoj zapadnoj raketi, sada se pojavljuje mogućnost projektila projektovanog posebno oko sistema koji je ostao bez dovoljne količine originalne sovjetske municije.
Tvrdnje da je američki „S-300 Clone“ zapravo smanjena ili prepravljena verzija rakete Patriot PAC-2 GEM-T za sada treba posmatrati kao tehničku pretpostavku. Stejt department nije objavio ništa što bi potvrdilo takvu konstrukciju, kao ni ranije pominjane procene o ceni od oko 1,5 miliona dolara ili proizvodnji 100–200 komada godišnje. Ono što jeste potvrđeno mnogo je zanimljivije: Vašington je zvanično otvorio mogućnost finansiranja potpuno nove municije čije ime direktno vezuje projekat za S-300.
Evropa je otišla korak dalje sa FREYJA
Evropski projekat više nije toliko misteriozan. Deset država – Ukrajina, Francuska, Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo, Italija, Danska, Norveška, Holandija, Španija i Švedska, osnovalo je 13. jula u Parizu Integrisanu antibalističku koaliciju. Njeno glavno oružje trebalo bi da postane sistem FREYJA, dok ukrajinski Fire Point ima ulogu glavnog arhitekte i integratora projekta.
Evropska komisija je 18. septembra otišla još dalje i javno saopštila da razmatra novi zajednički evropsko-ukrajinski program vazdušne i protivraketne odbrane „zasnovan na postojećem antibalističkom sistemu FREYJA“. Ista objava pratila je isplatu 3,3 milijarde evra Ukrajini za nabavku dronova i raketa u okviru kreditnog programa za 2026. i 2027. godinu. FREYJA time više nije samo projekat jedne ukrajinske kompanije i nekoliko industrijskih partnera, već ulazi u mnogo širi evropski finansijski i politički okvir.
Srce sistema je presretač FP-7.X. Fire Point razvija raketu, lansere i upravljačke elemente, dok nemački Hensoldt obezbeđuje radare TRML-4D. Kompanije su u junu potpisale memorandum prema kojem Hensoldt proizvodi, ispituje i isporučuje radarski deo sistema, a Fire Point integriše kompletnu arhitekturu FREYJA.
Duboka veza sa sovjetskom raketnom školom nalazi se u samom presretaču. Kako smo detaljno pisali još u julu, FP-7.x konstrukciono se oslanja na sovjetsku porodicu 5V55/48N6. Tada se razmatrala i mogućnost duboke modernizacije postojećih raketa, dok novije izjave Fire Pointa projekat tvrde razvoj i proizvodnju sopstvenog presretača FP-7.x. Šta je od toga tačno, tek će se videti.
FP-7.X pokušava da reši problem koji Patriot rešava veoma skupo
Fire Point za FP-7.X trenutno navodi brzinu oko 1.800 metara u sekundi, odnosno približno pet maha, dok bi dalji razvoj trebalo da podigne maksimalnu brzinu na oko 2.200 metara u sekundi. U julu smo, na osnovu tada dostupnih karakteristika, procenili da bi praktična zona presretanja manevarskog balističkog cilja mogla biti približno 35–50 kilometara. Fire Point je kasnije izneo još ambiciozniji cilj: presretanje balističkih raketa unutar radijusa od oko 80 kilometara i ispod 25 kilometara visine. To je za sada deklarisana razvojna karakteristika, a ne rezultat presretanja reprezentativnog balističkog cilja.
Planirana cena predstavlja možda važniji podatak od same brzine. Direktorka Fire Pointa izjavila je kako im je cilj serijske proizvodnje ispod milion evra po presretaču, dok PAC-3 MSE košta nekoliko miliona dolara. Fire Point istovremeno govori o ambiciji da se proizvodnja podigne na čak 2.000 presretača godišnje. Takva količina bi bila daleko značajnija za dugotrajan vazdušni rat od malog broja veoma skupih projektila koje je teško brzo zameniti.
To objašnjava zašto se oko FREYJA okuplja toliko evropskih kompanija. Hensoldt daje radar, Fire Point raketu i lanser, dok otvorena arhitektura omogućava povezivanje drugih senzora i komandnih sistema. Projekat je napravljen sa idejom da komponenta ne mora da dolazi od jednog proizvođača niti iz jedne zemlje.
Takav pristup nije samo pitanje tehnike. Fire Point otvoreno predstavlja FREYJA kao pokušaj da Evropa dobije protivraketni sistem nad kojim sama kontroliše softver, protokole i ključne tehničke odluke, bez zavisnosti od jednog spoljnog dobavljača. To je stav kompanije i političkih pokrovitelja projekta, ali sama struktura koalicije pokazuje da pitanje dostupnosti američke municije više nije sporedna tema evropske protivvazdušne odbrane.
Velika razlika u odnosu na PAC-3 nalazi se u načinu uništenja cilja
Ono što je u julu još bilo otvoreno tehničko pitanje sada je delimično razjašnjeno. Trenutna verzija FP-7.X nema „hit-to-kill“ princip kojim PAC-3 MSE direktnim kinetičkim udarom uništava balistički cilj. FREYJA za sada koristi visokoeksplozivnu fragmentacionu bojevu glavu koja detonira u blizini mete. Fire Point tvrdi da se kasnije planira verzija sa direktnim kinetičkim presretanjem.
Razlika nije mala. Kod aviona ili krstareće rakete oblak fragmenata može biti sasvim dovoljan da uništi aerodinamičke površine, motor ili upravljačke sisteme. Kod balističke rakete koja se velikom brzinom obrušava prema cilju, oštećenje tela projektila ne znači automatski i uništenje bojeve glave. Direktni kinetički pogodak ima prednost jer ogromnom relativnom brzinom pokušava fizički da razori cilj.
Direktorka Fire Pointa Irina Tereh sama je za Janes priznala da kod fragmentacionog presretanja verovatnoća uništenja korisnog tereta može biti mala, što objašnjava planirani prelazak na „hit-to-kill“. FREYJA u sadašnjem obliku zato ne treba predstavljati kao evropski PAC-3 MSE sa pet puta nižom cenom. Reč je o sistemu koji pokušava da postigne drugačiji kompromis između cene, proizvodnje, dometa i verovatnoće uništenja cilja.
Zašto se ponovo vraćaju velikim sovjetskim raketama
S-300 je nastao u vreme kada cena svakog pojedinačnog elektronskog sklopa nije bila presudni kriterijum, dok su velika raketa, snažan motor i teška bojeva glava pružali mnogo prostora za dalji razvoj. Takva konstrukcija danas deluje glomazno u poređenju sa savremenim kompaktnijim presretačima, ali istovremeno ostavlja dovoljno zapremine za novi tragač, savremenu elektroniku, datalink i druga rešenja koja nisu postojala kada je original projektovan.
Još važniji razlog je proizvodnja. Razvoj potpuno novog protivraketnog sistema od praznog lista može trajati godinama, dok Ukrajina već poseduje veliko iskustvo sa sovjetskim porodicama raketa, infrastrukturom i procedurama koje su oko njih nastajale decenijama. Evropske kompanije mogu da dodaju moderne radare, elektroniku i senzore, a da se ne počinje svaki deo sistema od nule.
Tu se američki „S-300 Clone“ i evropska FREYJA susreću, iako verovatno predstavljaju dva veoma različita tehnička rešenja. Jedan pokušava da produži život postojećoj ukrajinskoj infrastrukturi S-300 novom municijom. Drugi koristi ukrajinsko i sovjetsko raketno nasleđe kao polaznu tačku za potpuno novi evropski protivraketni sistem.
Rat je na taj način napravio neobičan krug. Sistemi koje je NATO decenijama proučavao kao protivničku tehnologiju danas postaju izvor konstrukcionih rešenja za nove presretače namenjene ukrajinskoj i evropskoj protivvazdušnoj odbrani. Američka oznaka „S-300 Clone“ možda je za sada samo nekoliko reči u dokumentu, ali paralelni razvoj FREYJA pokazuje da povratak staroj sovjetskoj raketnoj osnovi nije slučajna epizoda.
