Nju Orleans, 2. mart 1859. godine. Grupa američkih vojnih stručnjaka završila je ispitivanje neobičnog revolvera francuskog lekara Žana Aleksandra LeMaa. U izveštaju su zapisali da predstavlja “izvanredno i veliko poboljšanje u odnosu na revolver Kolt”.
LeMat je spolja već izgledao neuobičajeno, ali njegova prava posebnost krila se unutar ogromnog doboša. Dok su tadašnji revolveri uglavnom nudili pet ili šest hitaca, njegov je nosio devet. Kroz samu sredinu konstrukcije prolazila je još jedna, zasebna cev.
Američki vojni procenjivači brzo su shvatili koliko bi takva kombinacija mogla da bude opasna u rukama konjice. Nekoliko godina kasnije počeo je Američki građanski rat i oružje koje je u miru delovalo preskupo odjednom je dobilo sasvim novu vrednost. LeMat je ubrzo postao jedan od najprepoznatljivijih revolvera Konfederacije i jedna od najneobičnijih konstrukcija čitavog 19. veka.
Francuski lekar koji nije mogao da prestane da izmišlja
Žan Aleksandar LeMat nije bio puškar po profesiji, već francuski lekar koji se 1844. doselio u Nju Orleans. Grad je tada još imao snažan francuski kulturni uticaj, što mu je olakšalo da se uklopi u lokalno društvo. Brakom sa Žistin Sofi Lepretr ušao je u viši društveni krug grada.
Preko porodice je došao u kontakt sa Pjerom Gustavom Tutanom Boregarom, tada američkim oficirom. Boregar će kasnije napustiti vojsku SAD i postati jedan od najpoznatijih generala Konfederacije. Još važnije za LeMata, postao je njegov poslovni partner i veza prema vojnim krugovima.
LeMat je imao daleko šira interesovanja od medicine. Tokom života prijavio je oko 35 patenata, od poljoprivrednih uređaja do medicinskih instrumenata i vatrenog oružja. Posebno ga je privlačila ideja da više funkcija spoji u jedan mehanizam.
Devet komora oko desete cevi
Oko 1854. godine LeMat je počeo da razvija konstrukciju koja će ga učiniti poznatim. Umesto obične osovine oko koje se okreće doboš, kroz njegovu sredinu prolazila je zasebna glatka cev velikog kalibra. Oko nje se okretao doboš sa devet komora.
Devet komora poravnavalo se sa gornjom ožlebljenom cevi revolvera. Rane verzije koristile su projektile približno kalibra .42, odnosno oko 10,7 mm. Centralna glatka cev imala je prečnik približno 16 mm.
Rezultat je bilo oružje sa devet klasičnih revolverskih hitaca i još jednim potpuno drugačijim desetim hicem. U centralnu cev mogla je da se stavi sačma, pa se LeMat na maloj udaljenosti praktično pretvarao u jednometnu sačmaricu. Za sredinu 19. veka to je bila ogromna vatrena moć iz jednog ručnog oružja.
Jedan oroz, dve različite cevi
LeMat nije imao dva odvojena mehanizma za opaljenje. Jedan oroz služio je i revolverskom delu i centralnoj glatkoj cevi, dok je strelac promenom položaja udarača birao koju će cev aktivirati. Time je složena konstrukcija ostala relativno jednostavna za neposrednu upotrebu.
U jednom položaju udarač je delovao na kapislu jedne od devet komora doboša. Promenom položaja mehanizam je mogao da aktivira centralnu cev. Strelac je tako mogao da bira između revolverskog metka i snažnog sačmenog hica.
Takva kombinacija posebno je odgovarala konjici. Devet revolverskih metaka moglo je da se koristi tokom približavanja i borbe, dok je centralna cev ostajala kao poslednja rezerva za neposrednu blizinu. Upravo zbog toga se LeMat često opisuje kao rani prethodnik ideje “ofanzivnog pištolja”.
Američka vojska bila impresionirana
Vojna ispitivanja iz 1859. prošla su izuzetno dobro. U proceni je navedeno da bi konjanici opremljeni ovakvim oružjem mogli da nanesu ozbiljnu štetu artiljeriji ili pešadiji ako uspeju dovoljno da se približe. Testeri su posebno cenili količinu vatre koju je jedan vojnik mogao da ponese u jednoj ruci.
Većina konkurentskih revolvera nudila je pet ili šest metaka. LeMat je imao devet revolverskih hitaca i centralnu cev sa sačmom, što mu je davalo gotovo dvostruko veći kapacitet pre ponovnog punjenja. Ožlebljena cev duga oko 17 centimetara obezbeđivala je solidnu preciznost i probojnost za tadašnje standarde.
Problem je bila masa od približno 1,3 kilograma. Za pešaka je to bilo mnogo, ali je konjanik oružje uglavnom nosio u futrolama na sedlu, pa težina nije predstavljala isti problem. Mnogo ozbiljnija prepreka bila je cena.
Koštao je tri puta više od konkurencije
LeMat je koštao približno 35 dolara. Pojedini konkurentski revolveri mogli su da se kupe za desetak dolara, što je za vojsku pravilo ogromnu razliku kada je trebalo naručiti hiljade komada. Američka vojska zato nije videla dovoljno razloga da u mirnodopskim uslovima plaća nekoliko puta više.
Prednosti LeMata bile su očigledne, ali su dolazile uz složeniju konstrukciju i sporije ponovno punjenje. Punjenje devet komora crnim barutom, projektilima i kapislama, uz posebno punjenje centralne cevi, zahtevalo je vreme. Tokom borbe to nije bilo nešto što je konjanik mogao praktično da radi svakih nekoliko minuta.
Zbog toga su konjanici često nosili više već napunjenih revolvera. LeMat je imao prsten na dršci preko kojeg je mogao da bude vezan za opremu konja da se ne izgubi tokom juriša. U takvoj ulozi njegova velika masa i složenost bili su mnogo prihvatljiviji.
Građanski rat promenio računicu
Otcepljenje južnih država i početak Američkog građanskog rata 1861. potpuno su promenili potražnju za oružjem. Konfederacija je imala ozbiljan problem jer njena industrijska baza nije mogla da parira fabrikama Severa. Svaki pouzdan revolver koji se mogao nabaviti postao je mnogo vredniji nego nekoliko godina ranije.
Boregar je tada već bio jedan od vodećih generala Konfederacije. LeMat je preko svojih veza dobio ugovor za 5.000 revolvera, ali je odmah postalo jasno da Jug nema dovoljne kapacitete za njihovu proizvodnju. Rešenje je moralo da se traži u Evropi.
LeMat se vratio u Francusku i počeo da sklapa poslove sa evropskim proizvođačima. Prava za proizvodnju završila su u Francuskoj, Belgiji, Velikoj Britaniji i drugim centrima tadašnje oružarske industrije. Revolveri su zatim preko Atlantika slati prema Konfederaciji, često kroz pomorsku blokadu Unije.
Nekoliko hiljada stiglo je do Konfederacije
Tačan broj LeMat revolvera koji su stigli do južnjačkih snaga nije potpuno pouzdan. U izvorima se često pojavljuje procena od oko 3.000 ranije isporučenih primeraka i još približno 1.500 koji su stigli kasnije. To je bilo manje od prvobitnih planova, ali dovoljno da oružje stekne snažnu vezu sa Konfederacijom.
LeMat nikada nije postao standardni revolver svakog vojnika. Bio je skup, relativno redak i često završavao kod oficira i konjanika koji su mogli da iskoriste njegove posebne prednosti. Upravo ta ograničena dostupnost dodatno je doprinela njegovoj reputaciji.
Danas se često pojavljuje u muzejskim postavkama, kolekcijama i filmovima o Američkom građanskom ratu. Njegova masivna silueta i centralna cev čine ga lako prepoznatljivim čak i ljudima koji se ne bave istorijskim oružjem. Malo koji revolver tog perioda izgleda toliko drugačije od svojih savremenika.
Istovremeno bio i mala sačmarica
Centralna cev bila je ono što je LeMat stvarno izdvajalo. Revolverski deo koristio se na uobičajen način, dok je glatka cev bila namenjena neposrednoj udaljenosti. Na nekoliko metara sačma je pružala sasvim drugačiji efekat od jednog olovnog projektila.
Takvo rešenje bilo je posebno privlačno u haotičnoj konjičkoj borbi. Strelac nije morao da očekuje savršeno precizan pogodak jednim zrnom kada mu se protivnik nalazio neposredno ispred konja. Jedan hitac iz centralne cevi mogao je da pokrije širi prostor.
Zbog toga poređenje sa ranim “ofanzivnim pištoljem” nije potpuno promašeno. LeMat je pokušavao da u jednoj ručnoj platformi spoji veliki kapacitet revolvera i trenutni efekat sačmarice na kratkom rastojanju. Ta ideja će se mnogo kasnije pojavljivati u potpuno drugačijim konstrukcijama.
Stigao je neposredno pre velike revolucije u oružju
Najveći problem LeMata nije bio samo cena. Pojavio se neposredno pre trenutka kada je jedinstveni metalni metak počeo da menja čitavu industriju vatrenog oružja. Revolveri na kapislu i crni barut ubrzo su počeli da deluju zastarelo.
Metalni meci omogućili su mnogo brže punjenje i jednostavnije rukovanje. Bili su otporniji na vlagu i uklonili potrebu da se barut, projektil i kapisla dodaju odvojeno. LeMatova prednost od devet komora više nije mogla zauvek da nadoknađuje složenost sistema.
Kasnije su razvijene i verzije prilagođene savremenijoj municiji, ali originalna ideja nikada nije postala standard. LeMat je tako ostao jedna od najzanimljivijih konstrukcija nastalih na samom kraju ere kapisli i crnog baruta. Upravo taj trenutak čini ga još zanimljivijim iz današnje perspektive.
Italijani ga i dan danas proizvode
Originalni primerci danas su veoma cenjeni među kolekcionarima. LeMat ipak nije ostao samo muzejski predmet, jer italijanska kompanija F.lli Pietta već decenijama proizvodi njegove moderne reprodukcije. Namenjene su kolekcionarima, ljubiteljima istorijskog oružja i učesnicima istorijskih rekonstrukcija.
Savremene reprodukcije zadržavaju prepoznatljivu siluetu, devetokomorni doboš i centralnu glatku cev. Pojedine dimenzije i kalibri prilagođeni su danas dostupnim komponentama, pa se pojavljuju verzije sa revolverskim delom kalibra .44 i centralnom cevi kalibra 20. Vizuelno ipak ostaju veoma bliske originalnom LeMatu.
Pietta je od osamdesetih godina nudila i ukrašene i jubilarne verzije. Više od vek i po nakon nastanka, francuski lekar i dalje ima svoje mesto među proizvođačima istorijskog vatrenog oružja. Malo koje oružje iz 19. veka tako dobro pokazuje koliko su konstruktori bili spremni da zakomplikuju mehanizam samo da bi strelac dobio još nekoliko sekundi vatrene prednosti.
