U našim muzejima čuva se oružje izuzetne materijalne i istorijske vrednosti, koje se uglavnom pripisuje značajnim ličnostima iz naše prošlosti. Za neke eksponate postoji tačna atribucija, neki su neosnovano pripisani pogrešnim ličnostima a o nekim se ne zna skoro ništa.
U zbirci Istorijskog muzeja Srbije čuva se par revolvera sistema Devim sa serijskim brojevima 132 i 133, za koje se, na žalost, ne zna kome su pripadali. Ovo oružje intrigira na više načina. Revolveri spadaju među prve spredpuneće konstrukcije na sjedinjeni metak 11h15 mmR jednog od najslavnijih francuskih oružara 19. veka, Luj-Fransoa Devima (patenti iz 1858. i 1869), a razvijenai su neposredno nakon oružja Kazimira Lefošea, Danijela Smita i Horasa Vesona.
Luj-Fransoa Devim (1806-1879) potiče iz jednog ogranka čuvene plemićke porodice de Vim – njegov predak, Žehan de Vim, u 16. veku je od vojvoda od Orleana dobio na poklon titulu i zemlјu u Pikardiji.
Luj-Fransoa je u neposrednoj blizini pariske Opere, u bulevaru Italijen br.36, 1834. godine otvorio oružarsku radionicu. Nјegovi proizvodi dobili su zlatne medalјe na svetskim izložbama 1851. i 1862. u Londonu i 1867. godine u Parizu. Kvalitet i lepota oružja, prepoznatlјivog po znaku u vidu ”templarskog” ili ”topovskog” krsta i natpisu ”Devim patent – Pariz”, ali i plemićko poreklo samog majstora, ubrzo su otvorili vrata mnogih dvorova. Devimove sablјe, puške i revolvere imali su francuski i ruski carevi Napoleon III i Aleksandar II, italijanski kralј Vitorio Emanuele II, ali i vicekralј Egipta, Said-Paša. Devim je tokom Građanskog rata u Americi uspostavio odlične kontakte sa Južnim državama; njegovim proizvodima dičili su se predsednik Konfederacije Džeferson Dejvis te proslavlјeni generali Robert Li i Džon Hud.
Oba revolvera iz zbirke Istorijskog muzeja bogato su inkrustirana zlatom; ukrašeni su bilјnim motivima, na cevi je natpis ”Devim Pat(ent) Pariz” (Devisme B(reve)te a Paris) i žig u vidu ”topovskog” krsta. No, na rukohvatu oba primerka ubačena je zlatna, ovalna kartuša sa – grbom Kneževine Srbije!
Prema serijskom broju i modelu, revolveri su proizvedeni između 1859. i 1861 godine. Tako odmah treba odbaciti mogućnost da oružje ima veze sa misijom Konstantina Magazinovića i Ilije Garašanina koji su 1852. godine kod cara Napoleona III izdejstvovali dozvolu da kontrolor topolivnice iz Duea, Šarl Lubri, pređe u Srbiju i pokrene proizvodnju artilјerijskih oruđa u Kragujevcu. Isto važi i za oficire koji su, radi usavršavanja, 1856. boravili u Belgiji i Francuskoj; osim toga, sredstva koja im je dodelila država, nisu bila dovolјna čak ni za odlazak do odredišta pa su bili primorani da se zaduže kod bečkog bankara Kurte i belgijskog fabrikanta Ogista Frankota.
Prema firmi koja je uglavnom primala narudžbine za visoke zvaničnike i krunisane glave, luksuznoj opremi i aplikaciji grba, oružje je svakako bilo namenjeno nekoj značajnoj ličnosti Kneževine Srbije – najverovatnije knezu Milošu ili Mihailu Obrenoviću. Doduše, i knez Petar Karađorđević je od 1862. do 1864. godine u Francuskoj pohađao vojnu akademiju Sen Sir a 1871. se priklјučio 5. batalјonu Legije stranca. No, skromne finansijske mogućnosti princa u egzilu nisu dopuštale da sebi priušti tako skupo, raskošno oružje.
U to vreme, Srbija je, koristeći veze u Parizu, radila na obezbeđenju francuske pomoći u modernizaciji vojske. Na preporuku maršala Patrisa de Mak-Mahona, člana francuskog Senata i budućeg predsednika Republike, ministar rata Žak-Luis Randon i car Napoleon III, 1861. godine su dozvolili potpukovniku Ipolitu Mondenu da dođe u Srbiju i preuzme mesto ministra vojske. Iako je lično poznavao kneza Mihaila, teško je verovati da je francuski car ovom prilikom imao potrebu da preko iznajmlјenog oficira srpskom vladaru pošalјe luksuzni dar.
Mihailo Obrenović se, naime, neposredno pred odlazak Napoleona III na bojište kod Alesandrije, mesta u severnoj Italiji, 15. maja 1859 (drugi rat za ujedinjenje Italije), u Parizu sastao sa francuskim carem. Mihailo je imao misiju da ubedi Drugo carstvo da u sklopu italijanskog ”Risorđimnenta” pokrene i takozvano ”Istočno pitanje”. Iako je Napoleon energično odbio da širi sukob, preporučio je Mihalu da podgreva separatističke težnje Mađara. To je bila jedna od prilika da francuski car, u znak podrške, kod svog omilјenog oružara naruči poklon za srpskog princa.
No, postoji i druga mogućnost. Iste godine, 17. januara, Aleksandar Jon-Kuza je izabran za vladara Moldavije a 24. januara – i za kneza Vlaške. Konačno, 23. decembra 1861, dve kneževine i formalno su se ujedinile u vazalnu Rumuniju sa Jon-Kuzom, alias Aleksandrom I na čelu. Knez Mihailo, tada već legitimni srpski vladar, video je priliku da savezništvo sa Rumunijom iskoristi za sticanje nezavisnosti obe kneževine. Prvi korak ogledao se u zbližavanju dve dinastije, koje su, inače, bile u zamršenim porodičnim vezama. Tako je u Beču, kao poklon za novog vladara Rumunije, naručio raskošnu sablјu na kojoj su bili ukomponovani simboli Srbije i Rumunije. Postoji i mogućnost da je tom prilikom Aleksandar I, inače u odličnim vezama sa francuskim dvorom, svom dalјem rođaku uzvratio poklon, naručivši kod Devima par luksuznih revolvera sa aplikacijom srpskog grba. No, sve dok se u arhivama ne otkrije prava istina, dva bisera muzejske zbirke ostaće bez prave atribucije.