Partizanski pokreti kao ”Plan B”
Latini su odavno rekli da je istorija učiteljica života… pri tom su propustili da napomenu da je iz tog predmeta i mnogo ponavljača. Eto, sudeći po najnovijim ratnim zbivanjima (da pođemo samo od Afganistana i da se zadržimo na SVO, kako je to precizno uradio Branko B. Bogdanović u tekstu ”Diverzije na Krimu”), opet treba da se podsećamo nekih lekcija. Kada i gde ne može da uspe regularna vojska, tu su tzv. ”paravojne” formacije. Reč je, naravno, o partizanima, ili gerili, kako je ko navikao da ih zove.
Etimologija – ni po babu, ni po stričevima
Korensko značenje neke reči (etimologija), po pravilu mnogo više govori od nje same jer tokom upotrebe dolazi do uprošćavanja značenja, ali i izmene morfologije, odnosno oblika reči. Zato ćemo se poslužiti neprikosnovenim autoritetima – Petrom Skokom (”Etimologijski rečnik hrvatskoga ili srpskoga jezika”, Vukom St. Karadžićem (”Srpski rječnik”, najobimnije, treće izdanje iz 1898. godine), velikim ”Rečnikom srpskoga jezika” Matice srpske i ”Velikim rečnikom stranih reči i izraza” (Klajn/Šipka”). Sva ova izdanja su u vlasništvu autora teksta.
Partizan je lice koje dobrovoljno učestvuje u borbi za slobodu i nezavisnost svoje domovine u sastavu oružanih snaga na PZT – privremeno zauzetoj (okupiranoj) teritoriji. Tom prilikom koristi se definisanim metodama partizanskog ratovanja i pripada određenoj formaciji koja mora da ima svog komandanta (načelnika). Jasno je da se iz ove definicije isključuju razbojničke, ilegalne bande bilo koje vrste, jer je cilj partizana precizno određen i ne može se pomešati ni sa jednim drugim. Pre nego što se posvetimo metodama i istorijatu partizanskog ratovanja, obratimo pažnju na leksičko bogastvo vezano za ovu pojavu.
Imenica partizan je izvedenica iz korenske reči latinskog porekla – ”part”, odnosno deo. Iz nje je nastala novoitalijanska reč ”parte” koja ima homonimijski status: može značiti ”deo”, ali i ” strana”. Iz ovog drugog značenja nastala je imenica ”partija”, odnosno stranka. U italijanskom jeziku imenica ”partigiano” ili ”partisano” takođe je imala homonimijski dublet – odnosila se na pripadnika stranke, ali i na profesionalnog vojnika, najamnika koji ratuje za neku stranu. No, kad je reč o italijanskom poreklu ove reči, ni to nije sve. Oružje koje su koristili nazvano je ”partizana”. Od XVI veka ova reč stiže u druge jezike, onako kako je i potreba nalaga laširenjem pojave: u francuskom reč ”partisan” precizirana je kao ”pristalica”, a isto je i u engleskom (”partisan”). Od XVIII veka, sa učestalošću takvog načina otpora (nastalom iz srednjevekovnih buna i ustanaka), imenica partizan pojavljuje se u državnim i naučnim spisima, opisujući pripadnike neregularnih odreda ”koji vode rat u pozadini neprijatelja”.
Preko Francuza, odnosno tokom Velikog otadžbinskog rata 1812. godine, ta reč stiže i u ruski jezik, a s njim i u okolne narode. Ruske vojskovođe su odlično procenile privremenu nadmoć Francuza u otvorenoj bici, pa su partizani bili važan deo taktike slabljenja ukupnih francuskih potencijala. Istoričari smatraju da su ruski partizani odigrali presudnu ulogu u padu Napoleona jer je on bio prinuđen da napusti Rusiju. Jednostavno, nije bilo moguće, s tadašnjim shvatanjem taktike, odupreti se iznenadnim i pustošećim napadima partizana koji su se pojavljivali niotkuda i brzo nestajali. Ruska imperija je tu taktiku primenjivala i tokom Prvog svetskog rata, a Sovjeti za vreme Drugog sv. rata, dok su Ukrajinci partizanski rat protiv SSSR nastavili i posle pada nacističke Nemačke, o čemu smo već pisali.
No, ni ovde nije kraj lingvističkim distinkcijama. Za partizanske pokrete, posebno u hispano-latinskom delu čovečanstva, češće se koristi izraz gerila – ”guerrilla”. Reč nam dolazi iz španskog jezika i bukvalno označava ”mali rat”, što će reći da je ”guerrilla” deminutiv od imenice ”guerra”. Shodno tome, izvedenica za pripadnika tog pokreta (gerilca), na španskom bi bila ”guerrillero”. Oba ova izraza (partizan, gerilac), koristili su se i koriste kao sinonimi za razne pokrete otpora, ne samo za vreme Drugog svetskog rata, već i posle njega.
Spomenimo i naše ustanike – hajduke i uskoke. Ovo nije lingvistički portal, ali baš zato što je vojno-istorijski, jeste važno da pravilno definišemo neke pojmove, kako bismo izbegli ”kafanska” tumačenja istorije i izjednačavanje svega i svačega. Formalno govoreći, oni su bili pobunjenici, ali mi drugu silu nismo ni imali, pa stoga pogledajmo njihov lingvistički status. U Vukovom ”Rječniku” imenici hajduk posvećena su čak četiri stupca (gotovo dve stranice), što je za rečničku literaturu veoma impozantno. Hajduci nisu bili samo borci protiv turske tiranije, već i samostalne bande razbojnika. Međutim, ovo značenje je kod nas mitskog karaktera, jer su hajduci ušli u u literarne cikluse, pri čemu im je narod pridavao nadljudske vrline i značenje. Istina, međutim, izgleda nešto drugačije: reč hajduk kod nas se najpre pojavila na Kosmetu i značila je razbojnik, kradljivac. Preko Save i Dunava, duž Ugarske, Srema i Vojvodine, hajduk je označavao pandura, slugu kod suda, ali i četnika, ugarskog pešaka u XVIII veku. Turcizam koji je kod nas stigao preko Mađarske (mađarski plemenski naziv, etnik: hajdú, hajduk, hajdút) iz vojne oblasti: reč se pojavljuje i u rumunskom i bugarskom jeziku; bug. hajduk pored hajdút(iri), arb. haidút < tur. haydud. Prvobitno je značenje mađarske riječi bilo ”plaćeni vojnik na turskoj granici protiv Turaka, pešak”. Na Balkanu je ova imenica bila tada pejorativizirana zbog toga što su hajduci davali glavni kontingent četovanja protiv Turaka. Tako mit o hajducima (”prvim srpskim gerilcima”) definiše ni manje ni više Petar Skok. U Crnoj Gori, Staroj Hercegovini i duž Dalmacije, postojali su uskoci. To su bili borci protiv Turaka koji nisu delovali kao hajduci. Odlazili su iz svojih kuća dovoljno daleko da ih ne bi povezali s njima, napali bi Turke i onda se brzo vraćali domaćinskim poslovima.
Ni to nije sve! Evo nas kod čuvene, gotovo tajanstvene reči komita. Komiti (prvo lice jednine ”komit”, kad nas češće – ”komita”) su pripadnici malih vojnih grupacija. Naš narod je borce grčke ”Heterije” (tajnog udruženja grčkih patriota osnovanog 1814. godine u Odesi s ciljem organizovanja i podizanja ustanka protiv Osmanskog carstva) zvao komitama. Nikakvo čudo nije što se ova reč ne nalazi ni kod Skoka ni kod Karadžića jer je ona, zapravo, strana reč! Na grčkom imenica komes znači pratilac, drug, a u novolatinskom isto tako – comes. Kako se taj izraz kod nas zadržao i primio sadašnje značenje? Posle osnivanje probugarskih organizacija VMRO i VMORO (bugarsko revolucionarno udruženje osnovano za vreme turske vlasti 1893. godine kao VMORO, poznato po skraćenicama BMORK i TMORO) usledio je makedonski odgovor. Onovano je više makedonskih organizacija iste abrevijature, ali različitih ideologija (VMRO-Внатрешна македонска револуционерна организација – VMRO-ujedinjena, VMRO-SDRMA, VMRO-Pravda, kao i nekoliko savremenih partija Severne Makedonije). No, to je već političko pitanje, pa se nećemo na njemu zadržavati. Za ovu temu važno je da su svi oni sebe, najčešće, zvali komitama.
Naziv komite najpre su poneli srpski četnici, članovi Srpskog revolucionarnog komiteta osnovanog 1903. godine. Ubrzo se taj izraz postiovećuje sa gerilom. Za vreme okupacije tokom Prvog svetskog rata to ime nosili su odmetnici, borci protiv okupatorske vlasti. U Crnoj Gori gerilci su takođe za vreme okupacije nazivani komitama. Po mnogim ondašnjim autorima ustanici u Crnoj Gori su sami sebe nazivali ustašama i nemaju nikakve veze, sem leksičke, sa hrvatskim ustašama, dok je izraz ”komit-komita” kod njih kasnije nerado prihvaćen kao nametnut. Mišljenja smo da ova teza podleže ozbiljnijoj proveri i arhivskom istraživanju. Komitama su nazivane i odmetničke čete posle 1918. godine, pristalice dinastije Petrovića Drugog Njegoša. Čete muslimana u Novopazarskom sandžaku takođe su nazivane komitama, a i pojedine četničke jedinice, koje se nisu predale posle poraza pokreta pukovnika Dragoljuba Mihailovića sebe su tako nazivale. Kad već spominjemo taj pokret, da dovršimo linvističko objašnjenje i reči četnik, ne ulazeći u istoriju i raznolikost tog pokreta. Imenica četnik dolazi nam kao izvedenica iz turske reči çete, što znači “pljačkati i izgarati”, a riječi çatmak i çatışmak imaju značenje rat ili konflikt. Godine 1848, Matija Ban (ministar prosvete), koji je osmislio termin “četnik”, spomenuo je to u smislu potrebe organizovanja vojnih jedinica van Kneževine Srbije u cilju borbe protiv osmanlijske vlasti i vraćanja tih teritorija pod srpsku vlast.
Eto koliko se iza ovih, mnogo puta upotrebljavanih reči, krije slojeva istorije, nerazumevanja i razmirica kako na kolokvijalnom, tako i na naučnom nivou. Najkraće rečeno – biti partizan u Južnoj Americi, ili u Evropi nije bilo isto, pa to važi i za komite, za kojima je išla i legenda da su po njihovom uzoru Nemci formirali jurišne odrede. Za ovu temu je bitno naglasiti da nije namera autora da se upliće u lokalne tvrdnje ko je bio komita, ko ustaša, a ko hajduk ili četnik, već da utvrdi etimologijsku vrednost i poreklo ovih reči koje su, neumitno, tokom upotrebe, dobijale razna značenja.
Pravni status
Ovo je oblast u kojoj su najmanje poštovane međunarodne konvencije, pa su partizani (gerilci) mogli da računaju, u slučaju zarobljavanja, na brutalan, sadistički pristup, mučenja i često neizbežne likvidacije. Njihov položaj je i danas sporan (pogotovo posle masovne pojave plaćenika), ali po međunarodnom pravu prilikom zarobljavanja oni imaju status ”zarobljenika”. Postoji nekoliko propisanih uslova s kojima zarobljeni partizani mogu računati na kakav-takav korektan odnos: moraju biti organizovana celina s komandom, sa formacijom koja je odgovorna armiji u čije ime izvode partizanska dejstva, moraju da imaju svoje oznake, (činove, zvanja, insignije), i što je najvažnije, moraju da otkriveno nose oružje i pri tom ga koriste saglasno s borbenim dejstvima zakona i običaja rata. Država koja organizuje partizanske jedinice (koje po pravilu deluju u pozadini neprijatelja) odgovorna je za njihovo delovanje, izgled i status.
Partizanska (gerilska) taktika
U osnovi, ovakve borbene grupe imale su sledeće zadatke:
- Rušenje i onesposobljavanje infrastrukture svih vrsta (pruga, linija veze, električnih instalacija i mreže, vodosnabdevanja, bunara, itd). Uništiti sve ono što može da koristi neprijatelju.
- Značajan vid taktike predstavlja informaciono-propagandni rad. Za partizane je izuzetno važno da na okupiranim teritorijama šire svoje ideje (putem govora, deljenja letaka, itd), kako bi zastrašeno, okupirano stanovništvo, ohrabrilo i navelo na svoju stranu.
- Jedan od najvažnijih zadataka je i uništavanje, odnosno onesposobljavanje neprijateljske žive sile.
- Partizanske jedinice mogu se služiti i terorističkim akcijama radi zastrašivanja protivnika i slamanja njegovog morala. Ubijanje saradnika okupatora, podmetanje lažnih bombi radi izazivanja nesigurnosti i panike, širenje glasina, itd.
- Partizanske jedinice moraju biti materijalno-tehnički i novčano obezbeđene. Njihovi pripadnici moraju biti na platnom spisku regularne armije. Pri tom se moraju stalno dogovarati i koordinirati svoje akcije sa centralnim štabovima, kako bi dobijali pravovremene instrukcije kako u zajedničkim akcijama, tako i u širenju propagande i svojih ideja.
Primena koncepta partizanskog ratovanja
Iskustva partizana, posebno tokom Napoleonovih ratova, značajno su uticala i na druge narode jer se bez ustezanja prihvatalo sve ono što može dovesti do konačne pobede. Koncept partizanskog ratovanja bio je osnova i za ”Partizanske rendžere” u Američkom građanskom ratu. Partizani Konfederacije delovali su ispadima duž linija fronta, ne udaljavajući se previše od glavnine snaga. Taj način ratovanja prihvatili su i razradili komandosi i rendžeri tokom Drugog svetskog rata, po čemu su se razlikovali od partizanskih pokreta u Jugoslaviji, Francuskoj, Norveškoj, SSSR, koji su u okupiranoj Evropi stalno ratovali iza neprijateljskih linija.
Nisu svi čekali na ruska iskustva, niti su oni bili pioniri u tome. Već u XVIII veku, 1760. godine, u Londonu Mihalj Lajoš, mađarski oficir koji je u pruskoj vojsci služio kao inžinjer tokom Sedmogodišnjeg rata objavio je delo ”The Partisan, or the Art of Making War in Detachment.” Kad već spominjemo Sedmogodišnji rat, da navedemo i to da su Rusi, ustvari, izvukli najveća iskustva kada je reč o primeni partizanskog rata. On je vođen od 1756. do 1763. godine između Austrije, Francuske, Rusije, Švedske, Španije i Saksonije s jedne, i Pruske, Velike Britanije i Portugalije s druge strane. Glavni protivnici bili su Austrija i Pruska (koju je predvodio Fridrih Drugi), a na moru i u kolonijama ratovale su Velika Britanija i Francuska za prevlast u Severnoj Americi i Indiji. Po obimu, reklo bi se da je to bio Nulti svetski rat, a najviše su Austriji u borbi protiv Pruske pomogli upravo Rusi koji su čak zauzeli prusku prestonicu Berlin, srušivši mit o njenoj nepobedivosti.
Stoga se danas partizanska iskustva Ruske imperije i SSSR veoma pomno proučavaju jer su korišćena za vreme svih sukoba sa izvanrednim rezultatima. Iskustvo koje su oni stekli, posebno kada je reč o taktici, logistici i korišćenju terena (kao glavne početne prednosti ) omogućavali su im da uvek prvi napadnu i da se povuku. Pri tom su nametnuli međunarodnom ratnom pravu koncept da partizanske jedinice moraju biti deo zvaničnih Oružanih snaga sa svim pravima koja njihovim vojnicima pripadaju. Slikovitije rečeno – ista vojska, dva različita ratišta. Pri tom su partizanski odredi bili i predstavnici sovjetske vlasti, mogli su da vrše mobilizaciju, sprovode pravni poredak itd. Uspesi partizanskih odreda Sovjetskog Saveza bili su kolosalni: za vreme Drugog svetskog rata, partizani su ubili, ranili ili zarobili preko milion pripadnika Vermahta i njegovih saradnika; izvedeno je oko 20.000 miniranja i uništavanja železničkih transporta i ešalona. Uništeno je oko 4.000 tenkova i oklonih vozila, preko 2.000 artiljerijskih oruđa, 65.000 automobila i kamiona, srušeno oko 12.000 mostova, od toga preko 1.600 železničkih! Međutim, pored tih materijalnih šteta, daleko veći strateški značaj imalo je vezivanje velike količine ljudskih resursa. Prosečno je jedna desetina frontovskog sastava morala da bude periodično menjana radi zaštite pozadine, puteva, pruga, magacina, što je delovalo potpuno obeshrabrujuće na moral trupa koje su na frontu znale gde im je neprijatelj.
Na teritoriji SSSR mogla se uočiti i jedinsvena pojava lažnih partizanskih odreda, ali i jevrejskih odreda koji su se u beskrajnim šumama Belorusije veoma vešto skrivali, živeći i ginući kao slobodni ljudi.
Svidelo se to nekome ili ne, istorijska je činjenica da su srazmerno najteži posao i najveći podvig izveli jugoslovenski partizani. Država je 1941. godine bila podeljena na okupacione zone, okružena isključivo neprijateljskim snagama, a glavni saveznici daleko, bez saznanja kada će naterati sile Osovine na uzmicanje. Situacija je bila, reklo bi se, beznadežna, pogotovo posle nemačkih represalija. Od prvih ilegalnih šumskih grupa 1941. godine, početkom 1945. godine snage NOV i POJ imale su oko 650.000 boraca razvrstanih u četiri armije i 53 divizije. Krajem te godine, broj partizana narastao je na oko 800.000, da bi krajem marta 1945. NOVJ (narodno-oslobodilačka vojska Jugoslavije), prerasla u Jugoslovensku armiju. Pri tom je morala da se bori i sa raznim nacionalističkim frakcijama širom zemlje. Pored Kube, ovo je, praktično, jedini slučaj da partizanski pokret zahvaljujući svojoj organizaciji, snazi, i ideološkom usmerenju, stvori sopstvenu državu. Nisu sovjetski i jugoslovenski partizani bili jedini. Spisak je duži, a sastoji se od mnoštva posleratnih partizanskih pokreta širom Južne Amerike, Afrike i Azije.
Partizani danas
Kako smo se mogli uveriti u već spominjanom tekstu Branka Bogdanovića, sada će Rusi morati da računaju s partizanskim ratom na svojoj teritoriji. Diverzije, sabotaže, širenje defetizma, korišćenje najnovijih informatičkih tehnologija, mrežnih grupa i interneta, opet partizane dovode u prvi plan kao faktor koji može da, koristeći savremena sredstva, neprijatelju nanese određene gubitke. Možda ti gubici neće uticati na tok SVO, ali će njihov psihološki efekat dirktno uticati na stanje iza linije fronta, onoliko srazmerno koliko Rusi budu primenjivali slične metode. Ne zaboravimo da batina ima dva kraja i da oba biju, bez obzira na vatrene govore političara i vrlo sumnjive dnevne ”svodke”.