Zar i ti, sine Brute? – Najpoznatiji izdajnici i prevratnici

“Nevjera ti sedi uz koljeno, ispod skuta pije ladno vino“

Juda ◼︎ Brut ◼︎ Malinče ◼︎ Andrej Kurbski◼︎ Robert Devero ◼︎ Vang Đingvej ◼︎ Andrej Andrejevič Vlasov ◼︎ Vidkun Kvisling ◼︎ Oto Kuusinen ◼︎ Fridrih fon Paulus ◼︎ Kim Filbi

UBISTVO CEZARA
UBISTVO CEZARA

U rimskom pravu postojala je kazna  damnatio memoriae – prokletstvo sećanja, osuda na večiti zaborav. Sve što je bilo vezano za neku ličnost bilo bi spaljeno, uništeno, s ciljem da se ta osoba zaboravi. S druge strane, postoji i slava Herostrata – čoveka koji je namerno spalio hram u Efesu da bi ga zapamtili. I bez obzira na to što su se svi trudili da ga zaborave, ipak je ostao upamćen i to kao simbol besmislene štete. Izdajnici bi da ih zaboravimo, ako je moguće. A nije. U ovom teksu bavimo se ne bilo kakvim izdajnicima, obaveštajcima, već istinskim prevrtljivcima koji su, grandioznošću svoje izdaje, u sredinama u kojima su to činili, pa i na svetskom nivou, postali pojmovi, generički simboli za izdaju. Danas kod nas postoji gotovo bezazlena reč preletač, ali ni ona nije dovoljna da opiše dubinu ambisa u koju su ti ljudi skočili. Počnimo od najpoznatijeg izdajnka svih vremena.

Juda

JUDA
JUDA

U Bibliji, najprodavanijoj knjizi svih vremena, zbirci apokrifa koja je pisana gotovo hiljadu godina, ima nekoliko crtica o životu ove ličnosti, bez dokaza da je stvarno postojao. Njega su roditelji bacili kao dete u more jer im se u snu javilo da će ih on pobiti. Tako se i dogodilo. Juda se, kao starogrčki Edip, vratio u rodni grad, ubio oca i stupio u protivprirodni blud, incestoidnu vezu s majkom. Posle pokajanja, gospod mu je oprostio grehove i on je ušao u red dvanaest apostola. Smatran je najodanijim i najtalentovanijim Isusovim učenikom. No, te pohvale Judi nisu bile dovoljne, pa je od prvosveštenika dobio 30 srebrnjaka da bi prijavio Hrista zbog njegovog učenja. Isusovu sudbinu znamo (bar prema navodima Starog zaveta). Za Judu se navodi kako je pokušao da vrati novac, ali prvosveštenike njegovo pokajanje nije više interesovalo i on se obesio, pre toga bacivši novac u hram. Veruje se da je to drvo bila jasika (trepetljika, jedna vrsta topole) i od tada se formira verovanje da se vampiri mogu zaustaviti nabijanjem jasikovog koca u srce. Po drugima, to je bio glog. Nemoguće je dokazati da je Juda zaista postojao, ali to se ne može dokazati ni za druge apostole. Godine 1978. neki istraživači tvrde da je u Egiptu pronađeno “Judino jevanđelje“ u kome se on javlja kao jedini Hristov učenik kome su otkrivene sve tajne carstva nebeskog, ali crkva ne priznaje taj dokument kao autentičan i nije ga uvrstila u kanonska jevanđelja. Upravo zbog Biblije i njene rasprostranjenosti i uticaja, Juda je do danas ostao vrhovni simbol izdaje i prevratništva.

Brut

МАРК БРУТ
MARK BRUT

Moglo bi se reći da je za najvećeg prevratnika velika konkurencija. Brut je, među realnim istorijskim ličnostima svakako najpoznatiji. Pred Markom Junijem Brutom (Marcus Iunius Brutus) stajala je svetla budućnost, sve je bilo na dohvat ruke. Istaknuti besednik, vojskovođa, javna ličnost, najbliži saradnik Gaja Julija Cezara. Na Martovske ide, 15. marta 44. godine pre nove ere, a 77 godina pre Judine izdaje, on je sa 60 zaverenika ubio svog duhovnog oca i zaštitnika. Učinjeno je to u Senatu, s motivom da se spreči Cezarova diktatura. Pri tom su se zaverenici međusobno posvađali pa je Brut čak i ranjen. Život je, bežeći od sudbine i stalno se boreći, okončao samoubistvom. Popularnost čuvene izreke “Zar i ti sine, Brute?“ (Tu quoque, fili) pripisuje se Šekspiru jer ju je izgovorio junak njegove tragedije “Julije Cezar“, a isto autorstvo se pripisuje i izrekama “Čuvaj se martovskih ida“ i “Prijatelji, Rimljani, zemljaci, pozajmite mi svoje uši“. 

Malinče

MALINČE, ''MAJKA MEKSIKA''
MALINČE, “MAJKA MEKSIKA“

Malinalji Tenepatl (Malinalli Tenépatl), jedna je od retkih žena koja je stekla ovu crnu slavu prevratnika. Dona Marina, kako su je Španci zvali, bila je pripadnik Asteka. Kada je Ernan Kortes, jedan od najgenocidnijih osvajača u istoriji (smatra se da je ubio oko 240.000 Asteka) osvojio Asteško carstvo (na prostoru današnjeg Meksika), njemu se Malinče pridružila kao prevodilac, posrednik ali i savetnik. U čemu je njeno prevratništvo? Kod Kortesa je stigla kao robinja 1519. godine zajedno s još 20 drugih žena  koje su bile poklon konkvistadoru od kog je počelo špansko osvajanje Srednje i Južne Amerike. Žene su mu poklonile poglavice plemena iz dananje meksičke države Tabasko. Za kratko vreme je naučila španski, postala mu ljubavnica i rodila sina. Njena uloga u pokoravanju Asteka bila je ogromna. Tumačenje njene uloge variralo je od istorije i drušvenih situacija. Nekada je bila prikazivana kao otelotvorenje izdaje i spletkarenja, a nekada majkom novog Meksika. Međutim, u Meksiku postoji termin malinčista (malinchista) kojim se označava svaki nelojalni Meksikanac. Mesto i datum njene smrti nisu utvrđeni. 

Andrej Kurbski

ANDREJ KURBSKI
ANDREJ KURBSKI

Veliki, talentovani vojskovođa, bliski prijatelj Ivana Groznog, bio je prvi veliki prevrtljivac i dezerter u istoriji Rusije. U njega je, kao u svoju desnu ruku, Ivan imao toliko poverenja da mu je dao komandu nad vojskom u Livonskom ratu (o kome je bilo reči u tekstu o ratu između SSSR i Poljske). Andrej je bio na vrhuncu svoje moći. Iz bitke u bitku jačao je moć svoga gospodara, a Livonski rat je završen pobedom Rusije i njenim daljim širenjem na severu i Pribaltiku. Kurbski se proslavio i u bitkama protiv krimskih i kazanjskih tatara. Međutim, kada je 1560. godine Ivan Grozni počeo da primenjuje represivne mere protiv sve jačeg plemstva, uključujući u njih oduzimanje imanja, progone, pa i pogubljenja, Kurbski nije sedeo na mestu. Njegov strah bio je dodatno pojačan prisustvom zloglasnog Grigorija Beljskog (Григорий Лукьянович Скуратов-Бельский) poznatog pod nadimkom Maljuta, osnivača Apričnjika (Опричники, zastrašujuća Ivanova garda), čoveka koji je i danas u Rusiji pojam za surovost. Andrej je ostavio porodicu i prebegao u Poljsku kod Zigmunda Drugog. Poljski car je iz pragmatičnih razloga prihvatio velikog vojskovođu i dodelio mu velika imanja u Litvaniji i Voliniji, oblasti čiji se veći deo danas nalazi u Ukrajini, a manji u Poljskoj i Belorusiji. Reč je o ogromnim teritorijama. Kurbski je postao član kraljevske Rade da bi zatim predvodio jednu od poljskih armija protiv Rusije. Postigao je nekoliko značajnih pobeda jer je odlično znao mentalitet i kvalitet svojih nekadašnjih saboraca. Umro je mirno na svom imanju i sahranjen u jednom manastiru. 

Robert Devero – drugi grof od Eseksa 

ROBERT DEVERO, DRUGI LORD OD ESEKSA
ROBERT DEVERO, DRUGI LORD OD ESEKSA

Titula grofa Eseksa (Earl of Essex) jedna je od najstarijih loza u sistemu perova Engleske. Najpoznatiji nosilac te titule bio je Robert Devero, drugi grof od Eseksa, ljubimac i slabost velike Elizabete Tjudor, kraljice po kojoj je jedan period engleske istorije nazvan elizabetanstvom, ili “Prostranim danima Elizabete Tjudor“ kako je to lepo nazvao ser Alfred Tenison. U čemu je bila njegova izdaja? Elizabeta ga je, kao čoveka od poverenja i odličnog vojskovođu i diplomatu, poslala u Irsku da donese stabilnost kraljevstvu koje je moralo da se bori bar na još dva fronta – protiv Španije i Francuske. Međutim, Irci su se pokazali kao tvrd orah i Eseks s njima potpisuje primirje bez dozvole i znanja kraljice. Isto tako, uveren u svoj status kod nje, vratio se bez dozvole i neobavljenog posla u London. Pravo s puta, blatnjav i prljav, otišao je u njene odaje. Legenda kaže da se vrlo nadmeno poneo, praveći neumesne šale na račun njene perike (glasine kolaju da je kraljica bila retke, slabe kose). Nezavisno od svojih dotadašnjih simpatija, Elizabeta, koja se “udala za Englesku“, rešila je da ga pošalje na sud. Suđenje  je odloženo zbog njegove bolesti. Na suđenju, petog juna 1600. godine, koje je trajalo jedanaest sati, jedan od tužilaca bio je njegov prijatelj Frensis Bekon. Eseks je gotovo sve vreme suđenja proveo na kolenima. Eseks je oslobođen 26. avgusta, a kraljica mu je zabranila da se pojavljuje na dvoru, oduzevši mu pravo da naplaćuje taksu na slatka vina. 

Kod Eseksa su počeli da se okupljaju nezadovoljnici koji su sedmog februara 1601. godine naručili u pozorištu “Glob“ predstavu “Ričard Drugi“ u režiji i izvođenju Šekspirove družine. Kraljica je imala izvanrednu tajnu službu i na vreme je doznala da su se među glumcima kao statisti nalazili i preobučeni atentatori, pa je Eseksa pozvala na dvor, ali on je odbio da se javi. Pri tom je samouvereno mislio da će ga građani Londona podršati u nameri da zauzme Siti, odnosno tadašnji grad London u granicama zidova. Kraljičini ljudi su na vreme osujetili atentat i lord je osuđen zbog izdaje. On je zamolio kraljicu da ne bude javno pogubljen, pa je 25. februara izvršena dekapitacija, odrubljivanje glave, u zloglasnom Taueru. Šekspir je preživeo jer je kraljica procenila da je naivno upao u zamku zaverenika “i da mu je bolje da piše drame nego da se bavi javnim životom“. 

Vang Đingvej

Šta nam je to došlo s Dalekog istoka, iz jedne od najstarijih civilizacija? Van Đingvej (Wāng Jīngwèi), pravo ime Van Džaoming, rođen je četvrtog maja 1883. godine, a život je okončao 10. novembra 1944. godine. U vremenima kada se jedna velika zemlja vraćala na puteve nekadašnje slave, on je bio predsednik kolaboracionalističke vlade koja je sarađivala s krvnim neprijateljima, Japancima. Zlodela i genocid koji su Japanci izvršili u Kini dodatno daje težinu njegovoj saradnji. Međutim, pre te izdaje, Vang je tokom poslednjih dvadeset godina života Sun Jat Sena bio njegov najbliži i najverniji suradnik. Sun Jat Sen jeste jedno od najvećih političkih imena u savremenoj istoriji, prvi predsednik Republike Kine, “otac domovine“ koji je svrgao dinastiju. Postavio je tri principa čovečanstva: nacionalizam (nezavisnost od imperijalističke dominacije), demokratiju i ljudsko izdržavanje (slobodna trgovina i poreske reforme). Umro je 1925. godine.

Nakon njegove smrti Vang kreće u političku borbu protiv Čang Kaj Šeka, trežeći da uspostavi kontrolu nad Kuomintangom, velikom političkom partijom na Tajvanu. U toj borbi on gubi. Vang je najpre bio levo krilo te partije, pokušavajući da što tešnje sarađuje s komunistima. Kada u tome nije uspeo, ostao je uz Čang Kaj Šeka sve do japanske invazije Kine 1937. godine. Japanska vlada mu nudi da osnuje kolaboracionističku vladu sa sedištem u Nankingu i on, zakleti kineski nacionalista, komunista i borac protiv japanske hegemonije, pristaje! Pretvara se u beskompromisnog desničara i na čelu vlade ostaje sve do smrti u Nagoji, Japanu. Njegovo ime do danas i u Kini i na Tajvanu predstavlja sinonim za Kvislinga Dalekog istoka. Čak ni kao izdajnik nije umeo da bude dosledan jer su ga obe strane proklele.   

Andrej Andrejevič Vlasov

Nema poznavaoca istorije Drugog svetskog rata koji nije čuo za njega. Rođen je 14. septembra 1901. godine u Lomakinu (Nižgorodska oblast). U toku najtežih borbi na Zapadnom pravcu, njegove jedinice istakle su se velikom hrabrošću i požrtvovanjem. Proslavio se u krvavim, ogorčenim bitkama za Kijev, Jasnu Poljanu i na čuvenom Volokolamskom šase, gde je RKKA uspela da zaustavi nemačku armadu i preokrene tok istorije i ratne sreće. Reklo bi se – istinski, pravi heroj, rođeni vojskovođa, omiljen i među borcima, poštovan od starešina i cenjen u narodu. Kao takav, dobio je 20. aprila 1942. godine poverenje Stavke da komanduje Drugom udarnom armijom u toku ofanzivne Ljubanske operacije koju nemački istoriografi zovu Bitka za Volhov, a koja se odvijala u toku borbi za Lenjingrad.  Posle neuspeha i raspada svoje armije, Vlasov menja uniformu i stranu! Na ponudu Nemaca, pristaje da predvodi i učestvuje u formiranju Ruske oslobodilačke armije (Русская освободительная армия – РОА). Biva postavljen od strane Nemaca za predsednika Komiteta oslobođenja naroda Rusije (Комитет освобожедния народов России – КОНР), osnovanog novembra 1944. godine u Berlinu. Reklo bi se da se potpuno posvetio prevratničkoj ulozi. Sticajem okolnosti, kao što nije imao hrabrosti da se odupre Nemcima, tako nije imao volje da se časno ubije ili pokuša begstvo, pa je zarobljen od strane svojih nekadašnjih saboraca. Oduzeta su mu sva zvanja, činovi i priznanja i on je likvidiran prvog avgusta 1946. godine u zdanju KGB na Ljubjanki. 

Na jednom naučnom skupu u Moskvi, prisustvovao sam kratkom i poučnom razgovoru. Predstavnik jedne nevladine organizacije pitao je Leonida Leonidoviča Taranova, tada načelnika odeljenja za negovanje tradicija Velikog otadžbinskog rata, da li se razmišlja o rehabilitaciji Vlasova i vlasovaca, i gde su njegovi posmrtni ostaci. Taranov je kratko odgovorio: “Tamo gde i svih izdajnika. Pod zemljom“.    

Vidkun Kvisling

KVISLING PRED STRELJANJE
KVISLING PRED STRELJANJE

Danas je njegovo prezime stvarni i najčešće spominjani “atribut“ kada hoćemo nekoga da označimo kao izdajnika. Čak više nego Juda ili Brut. Zašto je to tako? Naravno, zbog krajnosti u kojima se nalazio. Bio je školovan vojnik, pilot, jedan od najboljih pitomaca ikada. Pred njim je bila sjajna karijera, kako vojnika, tako i diplomate. Bio je u humanitarnim misijama u Sovjetskom Savezu i Jermeniji, a stigao je i da se bavi diplomatijom kao deo osoblja ambasade u Moskvi. Sve to ga je preporučilo za ministra odbrane Norveške, koju je dužnost preuzeo 1931. godine. Posle samo dve godine napušta vojnu službu i organizuje izrazito antikomunističku, nacionalsocijalističku partiju “Narodni savez“, minornu po svom uticaju. Uzima politički pseudonim Vohrer. Takvu slabašnu partiju pomagali su nacisti i ona je tokom godina postala uticajna politička snaga. U tajnom sastanku s Hitlerom, Kvisling je odigrao istinsku ulogu petokolonaša, ubeđujući Hitlera u neophodnost okupacije Nemačke. Okupiravši Norvešku, u čemu je Kvisling značajno pomogao, Nemci najpre nisu hteli da priznaju njegovu vladu, a to nije hteo da uradi ni kralj Hokon VII. Nemci su to uradili 1942. godine jer je Kvisling svojim delovanjem uspeo da se nametne. Sve Jevreje, muškarce, žene i decu, predao je Nemcima i oni su poslati u Aušvic. Za razliku od njega i njegovih pristalica, u Norveškoj (u kojoj se nalazio i logor s našim ratnim zarobljenicima o čemu je snimljen izvanredan film “Krvavi put“ s Batom Paskaljevićem i Milivojem Živanovićem), postojao je snažan partizanski pokret.

Još za vreme rata Norvežani su neskriveno Kvislinga nazivali izdajicom, a takav glas se širio i Evropom, bez obzira na otežane veze i komunikacije. Zao glas petokolonaša i izdajnika stigao ga je 24. oktobra 1945. godine kada je streljan zbog izdaje.

Oto Kuusinen (Otto Wilhelm „Wille“ Kuusinen)

OTO KUUSINEN
OTO KUUSINEN

Kvislingov komšija, Finac Oto Kuusinen, pripada grupi preobraćenika koji su ostali izdajnici za jedne, a heroji za druge, što je izuzetna retkost. Najčešće,čak i oni koji su prihvatili “preletača“, osim koristoljubivosti i upotrebljivosti, nemaju o njemu i njegovim osobinama, visoko mišljenje. Naprotiv – jednom izdajnik, uvek izdajnik. Sa ovim Fincem stvar je bila drugačija. Rođen je 1881. godine (slučajnost da je te godine bio okršaj kod OK korala). Krenuo je iz porodice seoskog krojača iz mesta Lauka, tada u sastavu Velikog finskog knjažestva Ruske imperije. Licej u Jiveskileji završio je s 19 godina, a zatim upisao studije na Univerzitetu u Helskinkiju. Već kao student bio je aktivan, a 1906. osniva Finsku socijaldemokratsku partiju. Bio je čak pet godina član parlamenta, a predsednik svoje partije bio je od 1911. do 1917. godine. Podigao je socijalističku revoluciju u januaru 1918. kada je osnovana kratkotrajna Finska Socijalistička Radnička Repubika, gde je on bio ministar za obrazovanje. Posle propasti u Finskom građanskom ratu, on beži za Moskvu i tamo osniva Komunističku partiju Finske, a kao član Kominterne i saradnik sovjetske obaveštajne službe bio je zadužen za Skandinaviju. 

Prilikom Zimskog rata Sovjeti su 30. novembra 1939. osnovali kratkotrajnu Finsku Demokratsku republiku i on je postavljen za prvog predsednika. Ovaj plan je, međutim, propao i Finska DR je 1940. preuređena u Karelo-Finsku SSR sa Kuusinenom kao prvim predsednikom. Kao što znamo, i to je bilo kratkog daha pa se Kuusinen okrenuo političkoj karijeri u SSSR gde je dogurao do sekretara CK KPSS i člana Prezidijuma (!), pa i člana Sovjetske akademije nauka. U KP SSSR smatrali su ga liberalnom strujom. Sahranjen je 1964. godine u zidinama Kremlja, a u sećanju Finaca ostao je njihova varijanta Kvislinga.

Fridrih fon Paulus

Videli smo da nije neobično da se u ratu promeni strana i izdaju drugovi. Motivi su razni, a najveći je onaj za preživljavanjem. Nemci su od takvih ljudi napravili celu jednu armiju sa generalom na čelu. Spisak sovjetskih pilota, tenkista, boraca viših činova je poduži i njime ćemo se pozabaviti nekom prilikom. Međutim, izdaja i promena strane jednog feldmaršala nije nešto što se događa svaki dan; štaviše, do sada je samo jedan vojskovođa tog ranga (opisali smo ga nešto ranije, promenio stranu). 

PAULUS
PAULUS

Fridrih Paulus (Friedrich Wilhelm Ernst Paulus) postao je vojnik gotovo slučajno, posle neuspelog pokušaja da pristupi mornarici i da studira prava. Za vreme Prvog svetskog rata našao je sebe u vojnom pozivu, pa je kao oficir bio na ratištima Makedonije, Francuske i Srbije. Iz tog rata izašao je kao kapetan i ostao veran uniformi. Onaj sledeći, Drugi svetski, dočekao je u čini general-majora kao načelnik štaba nemačke Desete armije s kojom je prošao Poljsku, Holandiju i Belgiju. Zahvaljujući svojoj prodornosti, talentu i, iznad svega iskazanom kvalitetu štabskog oficira i odličnog planera, unapređen je u zamenika načelnika nemačkog Generalštaba (Oberkommando der Wehrmacht, OKW). Tu njegov planerski talenat dolazi do punog izražaja jer aktivno učestvuje u kreiranju plana “Barbarosa“, do tada najvećeg vojnog poduhvata u istoriji. Postavljen je za komandanda Šeste armije i vodio je napad (i odbranu) Staljingrada. Predao se, suprotno Hitlerovoj želji da izvrši ritualno samoubistvo kao feldmaršal (s tim ciljem je i unapređen, jer nikada do tada nijedan feldmaršal nije zarobljen). No, kako vidimo, on nije čak ni zarobljen u borbi, već se predao 31. januara 1943. godine.

Gotovo do 1944. godine ostao je veran svojim političkim pogledima, a onda se nešto u njemu prelomilo dok je posmatrao kako se Nemačka urušava na svim frontovima. Počeo je aktivno da agituje protiv Hitlera. Rusi su organizovali Nacionalni komitet za slobodnu Nemačku i on mu se  priključio, a kasnije je bio i svedok na suđenju u Nirnbergu. Pušten je 1953. godine, dve godine pre repatrijacije ostalih zarobljenika, onih koje su Sovjeti okarakterisali kao ratne zločince. Do kraja života nije se odrekao novih ideala i umro je kao visoki činovnik (inspektor) u upravi policije  DDR. Zvanična sovjetska istoriografija ne predstavlja ga kao nacistu ili izdajnika, već kao čoveka koji je priznao svoje greške. Posle poraza kod Staljingrada i nije mu bilo teško da se prizove pameti. Stoga njega nikako ne treba staviti u istu grupu sa onim oficirima koji su, vođeni čašću i patriotizmom, konačno uvidevši sve što se dešava, organizovali atentat na Hitlera.  

Kim Filbi (velika petorka)

KIM FILBI
KIM FILBI

Ni Velika Britanija, “zemlja u kojoj sunce nikada ne zalazi“ nije ostala imuna na ovakve pojave, posebno ako uzmemo u obzir da nema svetskog sukoba u poslednja tri-četiri veka u kome ona nije učestvovala ili mu na neki način “kumovala“. On, kao ni njegovi saradnici, pripadnici “Velike petorke“ nisu došli iz Sohoa ili neke radničke četvrti Londona. Radi se o aristokratiji, onoj kod koje ne bi trebalo da bude dvoumljenja kom sistemu pripada. Kim Filbi je rođen u Indiji, u porodici visokog činovnika vlade koji je karijeru gradio i u Iranu, Iraku, Saudijskoj Arabiji. Deda mu je bio vlasnik plantaža na Cejlonu, a maršal Montgomeri dalji rod.  Kada se 1929. godine upisao na Kembridž, pridružio se kružoku socijalistički nastrojenih studenata. Godine 1934. vrbovala ga je sovjetska obaveštajna služba jer je zapazila njegov rad na pomoći nemačkim izbeglicama od nacističkog režima. U Španiji je radio kao dopisnik “Tajmsa“, istovremeno dostavljajući podatke sovjetskoj strani. Znanje jezika, talenat i obrazovanje preporučili su ga za veoma delikatan posao u britanskoj tajnoj službi SIS (Secret Intelligence Service – tajna obaveštajna služba, obično poznatija kao MI6, obaveštajni ogranak za inostranstvo). U tome mu je značajno pomogao Gaj Bardžes. Ubrzo je postao šef jednog od odeljenja. Pedesetih godina Filbi je koordinirao akcije Engleske i SAD u borbi protiv komunizma.

Stvari se komplikuju 1951. godine kada su otkrivena dvojica od “Velike petorke“ -Donald Meklejn i Gaj Berdžes. Filbi ih je upozorio na opasnost, ali je i sam postao sumnjiv. Kolege iz MI-5 su ga temeljno isleđivale, ali su ga zbog nedostatka dokaza pustile. Naravno, da je ostao pod prismotrom, pa ipak, već 1956. godine ponovo ga primaju u isto odeljenje. Po zadatku, kao fiktivni dopisnik nekoliko listova, odlazi u Bejrut da bi 23. januara 1963. godine nestao. Pojavio se, naravno, u Moskvi gde je uz izdašnu penziju, u centru grada, proveo život pod prezimenima “Fjodorov“ i “Martins“. Povremeno je držao predavanja i konsultacije kolegama iz sovjetskih službi. Ženio se pet puta i imao isto toliko dece. O sazrevanju “Velike petorke“ svedoči i zanimljiv film u žanru psihološkog trilera “Neka druga zemlja“ kojim Britanci nastoje da objasne svoju bruku, prikazujući izopačenost ideja i postupaka uz koje su ovi špijuni, inače bliski prijatelji, rasli.

Ostavite Vaš Komentar: