Ispod očevog šinjela

Koliko je teško izvući se ispod senke slavnih roditelja, najbolje znaju umetnici. U našoj zemlji postoji desetine ”umetničke dece” od kojih su možda dvoje-troje, uspeli da se izvuku ispod slavnih imena svojih roditelja i da steknu autohtono, priznato ime. Za to je nekima bilo potrebno više decenija, pa i tada bi se neko našao da podseti kako je taj-i-taj (ili ta-i-ta) nasledila talenat svojih roditelja.

Kod nas to i nije toliko izraženo, koliko u Holivudu, gde su se mnogi umetnici rešavali čak i na to da promene ime i prezime, kako bi stekli nezavisnu karijeru. Čak i vrlo uspešni glumci (Martin Šin, Majkl Daglas, Kifer Saderland, Liza Mineli, Džejmi Li Kertis, ali i Fjodor Bondarčuk, Nikita Mihalkov itd, itd) do kraja svoj karijera nosiće taj omen. О našima i da ne pričamo. Možda je tako i suđeno.

S ratnicima je takođe komplikovano, ali ipak znatno drugačije. Dinastički način vladavine (dominantan i danas u rojalističkim režimima) pružao je priliku naslednicima da postignu više od svog prethodnika, da ga nadmaše i postanu samostalno, slavno ime i pojava u istoriji. Ipak, suprotnih primera bilo je neuporedivo više.

Neki naslednici bili su blede senke svojih prethodnika i to do neprepoznatljivosti; ponekad i katastrofalno neuspešni, trajno i nepopravljivo uništavajući ono što su rodoslovom i običajnim pravom (a ponekad i pučevima) stekli i zaticali. Mnogo je slabića i mekušaca vojska iz svojih pragmatičnih razloga namerno dovodila na presto.

Posebno je ilustrativan primer perioda neposredno pre pojave Dioklecijana, kada su bez mnogo obzira generali postavljali i svrgavali (ubijali) imperatore, onako kako je to njima trenutno odgovaralo. Stoga su ovi drugi, uspešni primeri, daleko ređi i stvarno zaslužuju svoje mesto u istoriji stvaranja sveta. 

Filip Drugi Makedonski postigao je ogromne vojne uspehe. Pokorio je gradove države (polise) antičke Grčke i stvorio čvrst državotvorni sistem. Reklo bi se da je bio dobar savetnik i vaspitač (ni to nije svakom suđeno), pa je pametno usmerio svog sina, Aleksandra Trećeg, poznatog kao Aleksandar Makedonski, ili Aleksandar Veliki, jedan od retkih koji je nosio taj epitet (Μέγας Αλέξανδρος, Mégas Aléxandros, 356. pne – 11. VI 323. pne).

On je nastavio tamo gde je njegov otac stao. Posao mu je bio olakšan jer ga je mudrostima tadašnjeg sveta do 16. godine učino niko drugi do Aristotel. Mladi makedonski kralj osvojio je za Grke većinu poznatog sveta i smatra se jednim od njuticajnijih ličnosti u istoriji ljudskog roda. Krenuo je u osvajački pohod protiv Persijskog carstva, velikog i izazovnog protivnika, s kojim je tek Dioklecijan uspeo posle pet vekova da konačno izađe na kraj. Uspeo je do tada nemoguće – da pokori celo Persijsko carstvo i da krene prema Indiji, tražeći granice poznatog sveta.

Ta ideja se nije dopala njegovim trupama pa se vratio u Vavilon, prestonicu carstva gde je umro u palati Nabukodonosora. Osnovao je preko 20 gradova od kojih jedan i danas nosi njegovo ime – Aleksandrija. Pohodi Aleksandra Velikog nisu bili samo ratna dejstva. On je spajao narode i običaje; smatra se jednim od utemeljeljivača povezivanja istočnih i zapadnih kultura od kojih je nastala civilizacija kakvu danas poznajemo. Citirao je napamet mnoge grčke filosofe. 

Džingis Kan isto tako može da se pohvali da je imao koga da ga nasledi. Rođen pod imenom Temudžin. Živeo je krajem XII i početkom XIII veka. Osnovao je Mongolsko carstvo i bio prvi veliki kan (han). To je i najveće svetsko carstvo koje je postojalo na Zemljinoj kugli. Ujedinio je mnoga plemena. Osvojio je većinu Evroazije.

Utemeljio je teoriju ”spržene zemlje”. Njegove trupe su na svom putu ubijale sve što bi se zateklo – u vodi, na kopnu, u vazduhu.  Pravi naslednik i osoba za koju se s pravom može reći da je nadmašio svog pretka i stekao samostalno ime u istoriji bio je njegov unuk Kublaj kan, poslednji veliki kan Mongolskog carstva. I ne samo to. On je bio osnivač i prvi car (1279-1294) kineske dinastije Juan. Imao je skoro 14 godina kada je Džingis kan umro.

Njegov otac, Toluj nije mogao da utiče na tok dinastičkih sukoba posle smrti Temudžina, pa su njegovi sinovi u Toluidskom građanskom ratu to rešili tako što su započeli deobu carstva. Moć Kublaj kana bila je tako ograničena na Juansko carstvo, mada je, u značajno manjoj meri, imao uticaj i na Zlatnu hordu. Njegovo carstvo sezalo je od Tihog okeana do Crnog mora i od Sibira do današnjeg Afganistana. Sasvim dovoljno da mu se pripiše originalnost i samosvojnost njegovih veština i pobeda. Ujedinio je celu Kinu, danas najmnogoljudniju državu na svetu. 

Ko nije čuo za Gaja Julija Cezara? Da, ali nije reč o onom Cezaru čije su reči bile ”Zar i ti, sine Brute” i koji je prešao Rubikon ušavši u istoriju retorike lapidarnom izrekom ”kocka je bačena” (Alea iacta est). Taj Cezar je bio najslavniji rimski vojskovođa, dugo i najomiljeniji diktator, sve dok nije počeo da poništava sve tekovine republike. Ubijen je na martovske ide 14. marta 44. godine pre nove ere. Tada je u Rimu stvoren neobičan, tihi komporomis koji nije dugo trajao. Stvoren je drugi Trijumvirat između Marka Antonija, Oktavijana i Marka Emilija Lepida. Kada su likvidirali Cezarove ubice izbio je novi građanski rat. Oktavijan je u bici kod Akcija potukao trupe Marka Antonija i Klepotatre VII. Tako je na istorijsku scenu stupio Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus.

Prvi rimski car, osnivač Rimskog carstva. Vladao je od 27. godine pre nove ere do svoje smrti 14. godine nove ere. Rođen je u porodici plebejaca, iz roda Oktavija. Njegov praujak i usvojitelj, tutor, bio je niko drugi do Gaj Julije Cezar. Oktavijan je posmrtno usvojen s njegove strane jer su tadašnji zakoni to omogućavali. Uveo je titulu Augustus (uzvišeni, u religioznom smislu). Istoričari smatraju da je on, verovatno, najvažnija ličnost rimske istorije, važnija i od njegovog praujaka, čijom smrću je njegov uspon započeo.

Zaustavio je osipanje Republike i uveo novi poredak – principat, sistem koji je omogućio da niz careva posle njega vlada u snažnoj državi koja nije imala suparnika. To prostrano, mirno doba omogućilo je procvat trgovine, kulture, umetnosti, arhitekture. Takva država opstala je sve do vremena sledeća dva velika i poslednja značajna imperatora – Dioklecijana i Konstantina Velikog, za kog neki istoričari smatraju da je vanbračni Dioklecijanov sin. Avgust je osnovao Pretorijansku gardu i profesionalnu stajaću vojsku, a Evropa je do danas ispresecana glavnim putnim pravcima koje je upravo on postavio. Senat ga je postuhumno proglasio za božanstvo.

Spomenuli smo i drugu stranu medalje, onu tamniju, neuspešniju. Ništa manje ni ona nije interesantna jer pokazuje da veliki diktatori ili državnici nisu bili i veliki vaspitači. Sulejman Veličanstveni, utemeljivač svetske sile, Otomanskog carstva, nije imao mnogo sreće s naslednicima. U dinastičkoj borbi između Mustafe i Mehmeda, kojima je posvećivana najveća pažnja, u prvi plan je izbio Selim – treće dete Sulejmana i Hurem. Posle pogubljenja Mustafe i smrti Džihangira, Selim ostaje jedini pretendent, iako je Bajazit imao podršku svih. Međutim, Selim je bio poslušan i to je preovladalo. Otac ga je podržao, a u bici kod Konje, 1559. godine, Selim pobeđuje Bajazita u Persiji. Veštom diplomatskom igrom Selim od šaha Tahmaspa preuzima Bajazita s četiri sina i u Kazvinu, odmah po preuzimanju ih skraćuje za glavu. 

Kada je Sulejman umro 1566. godine Selim postaje jedanaesti sultan. Pošto je Sulejman umro na ratištu, Porta požuruje Selima i on je odmah ustoličen u Beogradu, iste godine. On nije bio ratnik kao njegovi prethodnici. Svu vlast je prepustio vezirima, vodeći sarajski život, baveći se poezijom. Najveći deo vlasti bio je u rukama Mehmed-paše Sokolovića. Diplomatskom veštinom naterao je Maksimilijana Drugog habzburškog da plaća danak od 30.000 dukata i prizna njegov autoritet u Moldaviji i Vlaškoj.

Međutim, u njegovo vreme počeli su i značajni vojni sukobi. Jedan od njih bio je protiv Rusije, nadolazeće sile, jer je Otomansko castvo htelo da poveže Volgu i Don kanalom. Njegovo odsustvo ratničkog iskustva i netalentovanost da proceni trenutak, doveli su do katastrofe. Narastajuća ruska vojska od 15.000 vojnka pobedila je Tatare, a turska flota je uništena u oluji. U Istambulu je Selim sa ambasadorima Ivana IV Groznog sklopio mir.

Osvajanje Kipra pod izgovorom da pirati pod zaštitom Venecije šire kugu tokom hadžiluka, poveli su ga u još jedan rat koji dovodi do prvog značajno poraza Osmanlija. Španija i Venecija anuliraju ono što je Sulejman uspeo i  vraćaju kontrolu nad Mediteranom. Selim se potom okrenuo očuvanju postojećeg stanja, a ogromno bogastvo trošio je na građevinarstvo. 

Napoelon Prvi Bonaparta (Napoléon I Bonaparte). General tokom Francuske revolucije i prvi konzul Francuske republike, zatim i car Francuske i Kralj Italije, pa onda nakratko ponovo kontzul. Jedna od najpoznatijih figura istorije; serijom ”Napoleonovih ratova” izmenio je sliku Evrope. Čak je stigao da i Balkan preuredi prema svojim zamislima. 

Ko ga je nasledio? Napoleon Drugi Bonaparta (1811-1832) bio je njegov sin iz braka s drugom suprugom Marijom Lujzom, noseći titulu vojvode od Rahjtata. Ceo život proveo je u Beču.  Za cara je bio proglašen 23. juna 1815. godine posle iznuđene abdikacije svog oca i poraza kod Vaterloa, bitke koja je promenila mnoge istorijske tokove, učvrstila ali i srušila mnoge saveze. Urušavanje zaostavštine i tekovina Bonaparte teklo je sunovratnom brzinom.

Burboni pod Lujem XVIII nisu bili ni moćni ni vešti da zadrže svoju vlast, saveznici su Francuskoj nametnuli takve obaveze i terete koji će je držati dugo u zavisnosti. Drugim pariskim mirom određene su velike reparacije, obavezu Francuske da vrati umetnička dela koja je Napoleon opljačkao, a da o svom trošku podigne tvrđave u graničnim zemljama. Saveznici su izdelili  francusku teritoriju, a vojska koja ju je posela živela je na račun francuskog stanovništva. Ta okupacija je trajala dve godine, sve dok nije isplaćena odšteta. Potom je Francuska pet godina imala ograničenje na armiju samo nekoliko hiljada vojnika.  

Treba navesti i Napoleona III koji se retko spominje – Charles Louis Napoleon. Francuski političar, državnik i vladar. Bio je predsednik Druge francuske republike, ali i car Drugog francuskog carstva, pokušavajući da imitira svog slavnog pretka. Rođen je kao sin Luja Bonaparte, a nećak Napoleona. Majka mu je bila Hortenza de Beuanaris, kćerka Žozefine, Napoleonove žene, iz njenog prvog braka. Život je skončao u inostranstvu, nakon niza trapavih državničkih poteza.

Čime se ipak može pozvaliti? On je potencirao nagli razvoj industrije i saobraćajne mreže, i pokret Francuske ka Indokini. Svoju vladavinu završio je neslavnim porazom u sukovu s Pruskom posle čega je formirana Treća republika, a on sam pao u zarobljeništvo. Tako je i nadimak Buonaparte (dobar deo, dobar komad) koji je na korzikanski način koristio Napoleon da bi kasnije poneo nadimak ”mali kaplar”, u potpunosti dezavuisan od strane njegovih naslednika.

Ni mi se nismo usrećili ”zlatnom granom” naših vojskovođa.  Miloš je, krenuvši iz Takova kao izabrani vođa Drugog srpskog ustanka, kao lično vrlo hrabar čovek uspeo da stvori temelje državotvornosti Srbije, ali ne i da ostavi za sobom dobre naslednike i sigurnu državu. Isto to važi i za njegovog kuma Karađorđa. Od stanja autonomne kneževine do danas, prostor koji se naziva srpskim promenio je deset naziva i više oblika vladavine, pa se o veličini, sposobnostima i značaju naših državnika mora govoriti s mnogo rezerve. To se ne odnosi na školovane vojskovođe koje nisu bile dinastičkog porekla (Mišić, Bojović, Stepanović, Putnik).

Možda za laike najpoznatiji primer sinova u senci velikog oca jesu Staljinovi sinovi. Jakov Josifovič Džugašfili (იაკობ ჯუღაშვილი) najstariji sin Josifa Visarionoviča Staljina. Staljin je po činu bio generalisimus, jedinstveno zvanje u sovjetskoj vojsci. Jakov je po temperamentu bio sličan ocu koji ga se praktično odrekao posle nekoliko skandala rečima: ”Recite mu više da se ne  ponaša kao huligan i ucenjivač sa kojim ja nemam i ne mogu imati ništa zajedničko. Neka živi gde hoće i skim hoće”. Staljin je to izgovorio besan zbog Jakovljevog burnog života, kada je pokušao, čak i u znak protesta da se ubije, ali se samo ranio u nogu. Promenio je više partnerki.

Kao školvani oficir, u činu poručnika učestvuje u ratu praktično od prvog dana kao komandir šeste baterije 14. haubičkog puka, 14. tenkovske divizije sedmog mehanizovanog korupsa 20. armije. Istakao se velikom ličnom hrabrošću i veštinom. Meutim, u julu 1941. godine u reonu Vitebska biva kontuzovan i pada u zarobljeništvo. Prvi put je identifikovan i saslušan 18. jula 1941. godine. Originalni zapisnik pronađen je u arhivi ministarstva Lufvafe i danas se nalazi u izložbenoj sali Centralnog arhiva MO u Podoljsku. Jakov je izjavio da je ponosan što brani svoju zemlju, ali  i da je razočaran nespremnošću RKKA. Premeštan je skoro dve godine iz logora u logor.

Najpre je bio u Hamelburgu, zatim u Libeku, a onda u Zahsenhauzenu. Nepotvrđena je vest da je nemačka komada posle staljingradske katastrofe želela za zameni Jakova za Paulusa. Staljin je, navodno, odgoovrio: ”Ja vojnika za feldmaršala ne menjam”. Bez obzira na to što se ova izreka mnogo puta čula u raznim filmovima i serijama, ona nije istorijski dokazana. Šta jeste dokazano? U večernjim satima 14. aprila 1943. godine Jakov je iskočio kroz prozor barake broj tri posebnog bloka ”A”, vičući nemačkom stražaru da ga ubije.

Pripadnnik Totenkofa, ss kaplar Konrad Hafrik je pucao. Autopsija je pokazala da je Jakov pogođen jednim metskom u glavu četiri centimetra od desnog uha, ali da je smrt nastala usled strujnog udara na žici. Telo je spaljeno u krematorijumu. Urna sa ostacima i zapisnik poslati su u RSHA, glavnu kancelariju bezbednosti Rajha. Do Staljina je stigla ta dokumentacija kao dokaz da se njegov sin hrabro i dostojanstveno držao u logoru, pa je ublažio svoj stav o njemu, pa je čak i pokazao brigu prema svojoj unuci koja je ostala iza Jakova.

Za razliku od svog brata Jakova, Vasilij je pravi primer kako ne treba da bude sin velike ličnosti. Staljin, kao lukav čovek, nije odobravao udvorištvo. Međutim, najviše su Berija i saradnici poradili na tome da Vasja stekne preko reda vojno obrazovanje i čin general-lajtanta RV. Bio je bon vivan koga su izbegavali i slavni maršali, jer je Vasilij nemilice koristio svoje prezime i poreklo. Cela Moskva ga je izbegavala, onako kako je Bukurešt izbegavao Nikua Čaušeskua.

Inače, Vasilij je bio mlađi sin Staljina iz braka s njegovom drugom suprugom Nadeždom Sergejevnom Alilujevom. U napredovanju mu je značajno pomogao udvorički  društveni sistem čiju je atmosferu straha i divinizacije Staljina sistematski održavao Lavrentije Pavlovič Berija, čovek koga nijedan psihijatar ne bi pustio iz svoje ordinacije. On je, mimo Staljina, omogućavao i tolerisao razne pogodnosti i ponašanje ”popularnog” Vasje, koji je praktično kao mlađi punoletnik već nosio generalski čin, osnivao sportske klubove koji su na neobičan način pobeđivali u prvenstvima…

Posle vojnog školovanja završenog u martu 1940. godine počeo je službu u 16. vazduhoplovnoj diviziji u reonu Moskve. Odmah je sklopio i prvi brak u kome je imao dvoje dece. Potom se 1944. godine razišao sa suprugom i ženio još tri puta. Ćetvrti put – dva meseca pred svoju smrt. Nije čudo da je brzo napredovao u službi, jer je već početkom rata bio na visokom i veoma odgovornom mestu inspektora RV u Stavci. Već u decembru postaje major, a nekoliko meseci kasnije i pukovnik.

U januaru 1943. godine dobija komandu gardijskog puka i učestvuje u 26 borbenih letova. Ukupno je izveo 97 borbenih letova, a čin generala dobija 1946. godine. Komamandant RV Moskovskog vojnog okruga postaje 1948. a general-lajtant postaje 1949. godine. S tog mesta biva smenjen 1952. godine na insistiranje oca jer je pijan poveo po lošem vremenu ešelon parade 27. jula  kojom prilikom je uništen jedan ”Tu-4”, tada prestižni bombarder.  

Kako nas je istorija već naučila, nestankom moćnog zaštitnika sve se promenilo. Prošlo je manje od dva meseca od Staljinove smrti kada je 28. aprila 1953. godine uhapšen pod optužbom da je radio kao strani špijun za zapadne sile. Na teret mu je stavljevno i to da je klevetao Beriju i Hruščova. Reč je o veoma licemernim ljudima, praktično gnjidama. Kao dokazani Staljinovi poltoroni, učinili su posle njegove smrti sve što su mogli da operu ruke i prikažu sebe kao proverene borce protiv staljinizma.

Bolju žrtvu od Vasilija (koji je, nezavisno od njihove ništačke prirode) imao već dovoljno putera na glavi, nisu mogli da nađu i Vasilij je surovo osuđen na osam godina zatvora i disciplinski rad u specijalnom zatvoru pod tuđim imenom – Vasilij Pavlovič Vasilijev (!). Pušten je 11. januara 1960. godine. Dobio je skromnu penziju, stan u Moskvi i mogućnost lečenja. Dobio je i pravo da nosi unuformu sa svim činovima (najviši koji je imao bio je čin general-potpukovnika) i medaljama koje je imao pre suđenja. Umro je 19. marta 1962. godine usled hroničnog alkoholizma, dva dana pre svog 41. rođendana. Delimično je rehabilitovan 1999. godine i prebačen s lokalnog groblja u Kazanju na jedno moskovsko groblje.

Ni Hruščov se nije proslavio. Ni kao čovek, ni kao vojnik, jer je sve vreme rata bio politički oficir, komesar koji se nije nalazio u prvim borbenim redovima, pa ni kao vaspitač. Ipak, izgleda da je njegov sin Leonid, oficir RV, sin Hruščova iz prvog braka, pokazao veću ličnu hrabrost i moralni integritet od svog oca, jer je kao borbeni pilot učestvovao u Zimskom i Drugom svetskom ratu, poginuvši 11. marta 1943. godine. No i za njega je vezana jedna veoma ružna epizoda, tipična za decu moćnika. U jesen 1942. godine na jednoj pijanki, igrajući se Viljema Tela, pištoljem je usmrtio jednog mornara. Na toj pijanci nalazio se, po jednoj verziji, i Ruben Ibaruri, sin Dolores Ibaruri.

Istina je da je ratovao u Staljingradskoj bici gde je 24. avgusta teško ranjen pa je podlegao ranama sedam dana kasnije. Prema uporednim podacima on nije mogao da prisustvuje toj pijanci, ali se kod uklanjanja Nikite Hruščova i ova legenda iskoristila. Smatra se da je Leonid Hruščov oboren u reonu Kažanovska-Jasenok-Aškovo od strane ”FW-190”. Ni posle mnogo pokušaja njegovi ostaci nisu pronađeni i on je proglašen za nestalog u boju. 

Ni na zapadu parovi slavni otac-sin u senci nisu bili izuzetak. Međutim, shodno demokratskim navikama i uticaju javnosti ekstermni slučajevi kao što su Jakov, Vasilij ili Leonid nisu se događali. Jedan od najvećih vojskovođa i političara zapadnog sveta Dvajt Ajzenhaured imao je sina Džona (John Sheldon Doud Eisenhower). On je bio oficir OS SAD, diplomata i vojni istoričar. Međutim, on je karjeru započeo još pre predsednikovanja svoga oca, a nastavio ju je i kasnije. Aktivnu dužnost napustio je 1963. godine, a penzionisao se 1974. godine.

Od 1969. do 1971. godine Ajzenhauer mlađi bio je ambasador SAD u Belgiji u vreme administracije Ričarda Niksona (ranije potpredsednika u vladi Donovog oca). Nikson je inače bio otac Ajzenhauerove snaje. Može se reći da je proveo miran život bez skandala jer mu je otac bio školovan oficir, spreman da čvrstom rukom vodi svog sina kroz etablirani svet američke politike i načina života.   

Franklin Delano Ruzvelt je sa Eleonorom imao više dece. Najveći vojni uspeh postigao je Eliot Ruzvelt (23. IX-27. X 1990). Bio je visoki vazduhoplovni funkcioner i ratni oficir USAF, stekavši čin brigadnog genreala. Bio je to veoma inventivan čovek i među prvima se bavio izviđačkim tehnologijama u ratnom vazduhoplovstvu. Pre svega se interesovao za noćnu fotografiju i istraživanja meteoroloških uslova, veoma značajnih za vazduhoplovstvo. No, ni njegova druga strana medalje nije baš najsvetlija. Sumnjalo se da preuveličava svoje rekorde u borbenim misijama pa su mu mnoge podatke iz ratnog kartona poništili. Posle rata u Kongresu povedena je istraga po optužbi za korupciju i lobiranje za Lokid. Na neki način ta istraga je okončana, a on oslobođen dalje istrage. 

Ni Englezi nisu odstupali od tradicionalnog, konzervativnog, takoreći dinastičkog pristupa u odnosima otac-sin. Ni kod njih nije bilo dovoljno nositi slavno prezime, već je ono moralo da se zasluži i odradi. Major Randolf Čerčil (Randolph Frederick Edward Spencer-Churchill) bio je novinar, pisac, vojnik i političar. Jedini sin Čerčila i Klementine, baronese Spenser-Cerčil, napisao je prva dva toma sabranih dela o životu svog oca. Sa Ficrojem Meklinom upoznao se u Zapadnoj Afici. Čerčil je prihvatio da se Rendolf priključi vojno-diplomatskoj misiji pri partizanskom pokretu Josipa Broza Tita. U januaru ili u februaru 1944. godine padobranom je stigao na slobodnu teritoriju. Posle operacije ”Konjički skok” bio je preporučen za visoko vojno odlikovanje. 

Svoju diplomatsko-vojnu karijeru nastavio je po naređenju Meklina u Hrvartkoj, međutim, nije se proslavio u toj ulozi. Bio je više pijan nego trezan, dekoncentirsan i beskoristan. Surova britanska diplomatija na čelu sa Entonijem Idnom vrlo brzo je rešila to pitanje demobilisavši ga u martu 1945. godine u činu kapetana. Penzionisan je 1961. kao počasni major, ni izbliza ne opravdavši veliko ime svoga oca.

Ne treba zaboraviti ni Sile osovine. Veliki broj nemačkih generala imao je tradicionalno po dve pa i tri generacije oficira u službi, ali nijedan nije uspeo da prevaziđe svoje očeve ili dedove. Treba izdvojiti Bruna Musolinija, drugog sina Benita i Rakele Musolini. Bio je generalni direktor aviokompanije  ”L.A.T.I”, a učestvovao je i u bombardovanju Abisinije. Godine 1935. Bruno stupa u Kraljevsko Ratno vazduhoplovstvo (Regia Aeronautica Italiana). Kao narednik učestvovao je u ratu s Etiopijom u kojem se Italija nije proslavila. Uz njega se borio njegov mlađi brat Vitorio, tada poručnik, ali i kapetan grof Galeaco Čiano, Musolinijev zet. Bruno je učestvovao u još dva rata – Španskom građanskom i u Drugom svetskom. Za razliku od Viktorija, koji je više bio naklonjen umetnosti, Bruno je bio veoma ozbiljan i posvećen pilot. Pored borbenih rekorda, on je bio i član posade koja je postigla svetski rekord u preletu do Brazila, 1938. godine. 

Smrt ga nije zatekla na bojnom polju. U svojoj 23. godini, sedmog avgusta 1941. godine, obavio je probni let na tada tajnom bombarderu ”Piaggio P.108” s aerodroma San Đusto u Pici. Neposredno pri uzletanju, u trenutku kada je sa kolegom kopilotom De Đenarom uvukao stajni trap, otkazao je hidraulični sistem i zakrilca su se vratila u prvobitni položaj. Piloti su pokušali da spuste točkove i krenu na sletanje, međutim izgubili su brzinu i uzgon. Elise su dohvatile zemlju i avion se zario u zemlju. Od osam članova posade (fabrički inžinjeri) trojica su stradala, među njima i Benito. Benito Musolini je odmah otišao u bolnicu Santa Klara gde se potresen nije odvajao od tela svog sina. Brunova smrt ga je inspirisala da napiše brošuru ”Razgovori s Brunom” (Parlo con Bruno). 

Eto, ovo je delić, takoreći skica, za moguće višetomno izdanje na ovu temu. Uticaj očeva na sinove (pa i na kćeri) nije bio zanemarljiv, ali ni odlučujući. Za ono drugo – uspeh i slavu, pobrinula bi se majka priroda tako što bi nekome dala, a nekome oduzela talenat, a on se ne nasleđuje.