Svi vole pobednike. Kad se završi rat poraženi trpe i prebrojavaju žrtve i štetu. U Nemačkoj posle prvog i Drugog sv. rata podizani su privatno spomenici u tišini i na grobljima. Nije bilo mesta na trgovima za njih, a sigurno je i među njima bilo heroja. I pobednici takođe prebrojavaju žrtve, ali te brojke pomažu da se one opravdaju. Dele se medalje, ordenje, priznanja, podižu velelepni spomenici ne bi li se nečija žrtva podigla na pijedestal neophodnosti, a težina gubitka razvodnila.
Trijumfalne kapije su svakako najopštiji, najpopularniji i najpoznatiji način da se dugoročno, viševekovno, pamti i proslavlja pobeda. Reč je o arhitektonskoj konstrukciji koja je formirana oko vizuelnog izgleda luka. Taj luk predstavlja simbolično vrata pobede, nešto kroz šta se moralo proći da bi se stiglo do cilja i slave. Istorija umetnosti, ali i pravila pejzažne arhitekture svedoče i propisuju da autori takvih građevina njihov gigantizam, odnosno monumentalnost osmisle tako da u svim vremenima budu ubedljivi.
Da bi se to postiglo, biraju se mesta koja su dovoljno prostrana da veličina kapije ne bude apsurdna, a pristup njoj odmeren i planiran. To će reći – treba da bude dovoljno dug i dostojanstven da onaj ko prilazi trijumfalnoj kapiji ima vremena da se divi njenoj lepoti, a što joj je bliže da sve više oseća i zadivljenost, pa i strahopoštovanje. Stoga su trijumfalne kapije spoj ambijentalnog tretiranja prostora i konkretnog izvođenja zadatih oblika pa se biraju široke ulice, ulazi u grad, mostovi, uzvisine, itd. Oko njih ne bi trebalo da u blizini bude nešto što će umanjiti njihov značaj i vizuelni događaj. Često su i one glavna znamenitost nekog grada.
One mogu biti privremene (najčešće od drveta) ili stalne, od betona, cigle, kamena, plemenitih materijala itd. Imaju jedan ili više (po pravilu neparan broj) prolaza, polucilindrične svodove, sa raznim simboličnim statuama na vrhu (konji, kočije, ratnici, mitska bića). I tu je vladala i vlada tradicija pa se zidovi po pravilu koriste za razne bareljefe na kojima su prikazani prizori bitaka, ispisana imena heroja, značajni datumi, panegirici vojskovođama, itd. Između lukova često se smešta i večiti plamen.
Neke od njih i na bokovima nosećih stubova imaju prolaz. Oko njih je u pravilnim, stepenastim ravnima razložen i akcentovan prostor na koji se polažu venci prilikom proslava, a takođe postoji i planirano mesto za stalno i povremeno postavljanje zastava. Predviđen je i poseban pristup ličnostima i delegacijama koje u odabranim prilikama polažu vence i ta mesta obično nisu dostupna za posetioce, odnosno turiste. Mnoge kapije su iz antičkog i srednjevekovnog perioda, pa predstavljaju i spomenik kulture, te su kao takve moguće samo za posmatranje, ne i za neposrednu posetu.
Kada su se pojavile?
Rim je mnogo toga uneo u kulturu Evrope i sveta, pa i trijumfalne kapije, odnosno lukove. Ni to, kao ni većina drugih tradicija nije njihova, ali su je oni proslavili i nametnuli. Takvi spomenici već su viđeni kod drevnih Etruraca i naroda Bliskog istoka. Prema običaju (čija suština je u sanitarnom pristupu) vojska posle bitke nije odmah ulazila u grad. Njega je najpre trebalo očistiti od krvi i leševa. Stoga su borci ostajali van zidina na poljima mrtvih (campus mortius). Za taj postupak podizana je kapija od dva vertikalna stuba s horizontalnim gredama obojenim crveno.
Vremenom su Rimljani to poistovetili s pobedničkim pohodima, pa su počeli umesto takve kapije da koriste lukove. I lukovi su stigli iz građevinskog iskustva helenizovanog Istoka. Pošto su raskrsnice bile nezaobilazno mesto u tadašnjem životu (pa i danas), na njima su se okupljali ljudi, izvršavale kazne, čitali proglasi, pa i slavile pobede. Shodno politeističkim tradicijama podizani su u čast Janusa i Terminusa. Janus je bio bog početaka, kapija i vrata i imao je dva lica koja su gledala u prošlost i budućnost, a Terminus je bio bog granica koji je čuvao zemljišne posede. Nisu svi lukovi bili trijumfalni. U starom Rimu bilo ih je deset, a podizali su ih najuspešniji carevi.
Trijumfalne kapije po svetu
Prema najpreciznijim podacima najviše ih ima u Evropi. To nije ni čudo jer je uticaj tradicije ovde bio i najjači. Mnogo ostataka nađeno je na području Balkana jer je ovde rođeno 18 imperatora (petina od svih poznatih rimskih). Tako je u Viminacijumu pre izvesnog vremena otkriven ostatak jedne trijumfalne kapije, a sigurno je da je takvih bilo više.
Najpribližniji spisak izgleda ovako: u Belorusiji su dve kapije, obe kod Mogiljeva; Nemačka ima tri od kojih je najpoznatija brandenburška u srcu Berlina. Grčka i Letonija imaju po dve (u Grčkoj je poznat Galerijev slavoluk u Solunu). Rusija ih ima prilično, čak četrnaest. Van Moskve i Sankt Peterburga ima ih šest (u Irkutsku ih ima dve). U Moskvi ih ima dve (jedna je razrušena), a u Sankt Peterburgu čak osam, od kojih jedna nije sačuvana.
Ovo nije ništa čudno jer je Katarina Velika angažovala italijanske arhitekte koji su u spahijsku Rusiju doneli i običaj da se grade trijumfalne kapije, odnosno lukovi. To je bilo znak narastajuće moći. U Rumuniji ima jedna, u Španiji pet, a Ukrajina ima tri od kojih je jedna razrušena i treba da se restaurira. U Briselu, Minhenu i Skoplju takođe postoje po jedna. U Londonu se nalaze Velingtonova i Mramorna vrata. U Puli, Republika Hrvatska, pored čuvene arene postoji i odlično očuvan Slavoluk Sergijevaca. Poznat kao Zlatna vrata, nalazi se na samom ulazu u grad.
Mnogi najpre pomisle na Pariz, s pravom. On ih ima četiri. Grad svetlosti ima trijumfalnu kapiju na trgu Šarla de Gola (Arc de triomphe de l’Étoile), trijumfalnu kapiju Karusel i vrata u Sen Deniju (Porte Saint-Denis) i Sen Martenu (Porte Saint-Martin). Dolazimo i do tvoraca koji su doveli do tradicije, Italije. U Rimu su bile četiri drevne kapije koje više ne postoje (Augustova, Tiberijeva, Titusova i Trajanova). Sadašnje su u dobrom stanju. Među njima se ističe Domincijanova (podignuta u čast Titusa) koja je poslužila kao uzor mnogima. Tu su još i kapije Septimija Severa i Konstantinova. Ona je i najveća. Janusova Arka ustvari nije bila prava kapija, već simbol moći kao pogranični ulaz u Rim. Širom Italije ima ih još devet očuvanih, tako da je ona, pored Rusije, najbogatija takvim građevinama.
U Aziji takva vrsta građevina nije bila mnogo zastupljena iz raznih istorijskih i verskih razloga. Poznate su kapije Indija gejt (India Gate) u Nju Delhiju, Patusaj (Patuxai) u Vijentijanu (Laos), trijumfalni luk u Pjongjangu (Arch of Triumph), spomenik slobode u Bangkoku (Victory Monument) i ruke pobede (Hands of Victory) u Bagdadu. Ova poslednja nije kapija u klasičnom smilsu, ali simbolično predstavlja prolaz za pobednike. Verovatno najpoznatiji od svih njih je slavoluk u Pjongjangu jer je bio neka vrsta odgovora na pariski Slavoluk pobede, nešto viši od njega.
U Africi su ovakva obeležja veoma retka jer je njen razvoj zavisio od kolonizatora i njihove volje da nešto tako prave. Poznata je Arka 22 u Banžulu (Gambija, zapadna Afrika), kao i različiti memorijalni stubovi u Tripoliju i Jaundeu, glavnom gradu Kameruna.
Severna Amerika je posebna priča. Vredi nekoliko reči posvetiti njenom kulturnom idetitetu. Amerikanci su, kao mlada država i nacija u stvaranju želeli da nekako ostvare ”istorijsku dubinu”. Želeli su da izmisle nešto novo, ali da ima težinu evropske tradicije jer se nje niko zaista nije odricao. Stoga je njihov odgovor bio zasnovan na grčkim i rimskim tradicijama. Nešvil nazivaju Atinom juga jer su njegovi graditelji prekopirali Partenon.
Ceo Vašington je zasićen tim arhitektonskim uzorima, tako da izgledaju da su tu oduvek. U Njujorku, gradu nebodera, postoji Vašingtonski luk (Washington Square Arch). To je mermerni spomen-luk u parku Vašington skver u naselju Grinič Vilidž, Donji Menhetn. On je projektovan 1891. godine povodom stogodišnjice inauguracije Džordža Vašingtona za predsednika SAD 1789. godine i nalazi se na južnom kraju Pete avenije. Vojnički i mornarički luk (Soldiers and Sailors Arch) nalazi se u Bruklinu, a Luk mira (Peace Arch) na granici SAD i Kanade.
U Južnoj Americi se mogu često sresti, posebno u zemljama koje na taj način slave svoju borbu za nezavisnost. U Meksiko Sitiju ima više slavoluka. Lima, glavni grad Perua, poznata je po svom Arco de Triunfo de los Heroes, a i u Buenos Ajresu ima više memorijalnih lukova. U Australiji i Okeaniji, najmlađim civilizovanim habitatima praktično ih nema. Postoje pojedini ratni memorijali u Sidneju i Melburnu koji teže toj formi, ali nisu kao klasični evropski lukovi, odnosno kapije. Naš spomenik neznanom junaku na Avali ima neke arhitektonske elemente koji podsećaju na trijumfalnu kapiju, pre svega što je otvoren s obe strane.
