Istorija zemalja Bliskog i Srednjeg istoka više puta je bila naša tema. O njihovoj sudbini najviše su odlučivale i odlučuju iste velike sile. Kada je koalcija oko SAD odlučila da ukloni Sadama uradila je to oružjem. Kako su to postigli i s kakvim posledicama – videli smo i znamo. Posle relativno kratkog vremenskog perioda fzičke dokaze o razlozima intervencije niko više ne spominje. Ispostavilo se da mnoge tvrdnje (oružje za masovno uništenje, delovi za nuklearni reaktor i slične) nije bilo moguće dokazati.
Ni Sadam Husein, gospodar života i smrti u toj zemlji (nastaloj na temeljima Mesopotamije odlukom Lige naroda 1932. godine) nije se potrudio da pokaže susretljivost i približi se onima koje nije trebalo ljutiti. Jedna strana je tražila razloge, druga je davala povod. Sadam Husein je uhvaćen tokom operacije „Crvena zora“. Sakrio se u improvizovano sklonište ispod jedne zgrade u Ad–Davri, petnaest kilometara od svog rodnog grada Tirkita. Suđeno mu je u dobro obezbeđenoj Zelenoj zoni u Bagdadu.
Isteran na čistinu kao zver, osuđen je i obešen. Predmet ovog teksta nisu razlozi osude, ni tok suđenja. Bilo je to kao klađenje na jučerašnju trku.
Kako je izvršena egzekucija
Petog novembra 2006. godine Viši krivični sud (negde jednostavno nazvan Specijalni sud) proglasio je Sadama Huseina krivim za ubistvo 148 Šiita i osudio ga na smrt vešanjem. Tada su po istoj optužnici bili osuđeni na smrt i obešeni Sadamov polubrat Barzan Ibrahim at–Tikriti i bivši vicepremijer Taha Jasin Ramadan.Napomenimo da suBarzan Ibrahim al–Tikriti i Avad Hamad al–Bandar obešeni 15. januara 2007. godine,16 dana posle Sadama. Taha Jasin Ramadan je prvobitno dobio doživotni zatvor; kazna mu je naknadno preinačena u smrtnu i obešen je 20. marta 2007. godine.
Istovremeno je počeo proces u vezi s genocidom nad Kurdima tokom operacije „Anfal“ (Şallawî Enfal, ekstakcija) kojoj ćemo posvetiti sledeći tekst. On je nastavljen bez Sadama koji je u međuvremenu pogubljen. Trećeg decembra 2006. Sadamovi advokati podneli su žalbu kao poslednji pravni lek. Apelaciono veće je 26. decembra potvrdilo presudu i smrtnu kaznu. Ustav Iraka iz 2005. godine predviđao je pomilovanje, međutim u članu 27. stav 2 statuta Iračkog visokog tribunala (IHT) izričito je navedeno da nijedan organ vlasti, uključujući i predsednika države, nema pravo da pomiluje, niti da ublaži kaznu koju izrekne ovaj sud. Precizirajmo: Ustav Iraka iz 2005. zaista je predsedniku davao ovlašćenje za posebno pomilovanje, ali uz ograničenja; istovremeno je predviđao predsednikovu ratifikaciju smrtnih kazni. Human Rights Watch je ukazivao na koliziju između te odredbe Statuta i ustavne nadležnosti predsednika.
Apelacioni sud Iraka naložio je da se kazna izvrši u roku od 30 dana. Konačno, 29. decembra izdat je nalog za izvršenje. Tih dana se stotine Iračana, rođaka žrtava, prijavilo sudu kao dobrovoljni dželati. Šiiti su odlučno i demonstrativno tražili da vešanje bude javno, na trgu, a da se sve to prenosi preko televizijskih i radio-stanica. Vlada je donela kompromisno rešenje: kazna će biti izvršena u prisustvu vladine delegacije i biće snimljena video-kamerom.
Poslednji trenuci
Sadam je obešen 30. decembra, nekoliko minuta posle šest časova ujutru po lokalnom vremenu, na sam dan početka Kurban-bajrama.Zvanični izvori navode da je Sadam obešen u jednoj od prostorija sedišta iračke vojne obaveštajne službe (Camp Justice). Ono se nalazilo u bagdadskom naselju Al Hadernija (Kadhimiya), sa većinskim šiitskim stanovništvom. Tvrdnje da su na gubilištu bili članovi američke vojne komande izričito su demantovali zvaničnici SAD. Američke snage su prethodno prebacile Sadama iz pritvorske jedinice pod svoju kontrolu i predale ga iračkim vlastima.
Potvrđeno je da su vešanju prisustvovali irački zvaničnici, nekoliko sudija, predstavnici islamskog sveštenstva, lekari i snimatelj.
Jedan od razloga što je američka javnost negodovala zbog vulgarnog i neprofesionalnog čina egzekucije bilo je i unošenje mobilnog telefona od strane telohranitelja bar jednog od visokih zvaničnika iz službi bezbednosti. Tako je na internet stigao „paparaco“ snimak koji prikazuje situaciju u kojoj su čuvari psovali Sadama, vređali ga i uzvikivali parole, kao i sam trenutak izvršenja kazne. Pre nego što je stao na preklopni otvor gubilišta Sadam se pomolio i rekao: „Bog je veliki. Islamska zajednica će pobediti, a Palestina je arapska teritorija“.
Poslednja njegova molba bila je da preuzmu Kuran koji je on držao do tada. Za to vreme čuvari su u egzaltaciji vikali „Muktada! Muktada!“ podsećajući ga na vođu radikalnih Šiita Muktadu el Sadra. Dok je dželat navlačio konopac preko glave, jedan od stražara je rekao: „Ovo se dešava onima koji se mole Muhamedu i porodici Muhameda“. Sadam je stigao da ironično uzvrati: „Je li to vaša hrabrost?“, a prisutni su povikali: „Dole diktatura! Idi dođavola! Živeo Muhamed Bakir el Sadr (Muktadin ujak kog je Sadam pogubio)“.
Sve ove izjave treba uzeti s rezervom jer su transkribovane s lošeg snimka. Motive za njihovo objavljivanje možemo, ali i ne moramo pretpostaviti.
Jedan od sudija je pokušao da očuva privid zakonitosti i reda pozvavši prisutne da se uzdrže provokacija. Sadam je uzviknuo: „Neka su prokleti Amerikanci i Persijanci“, ali ni taj poklič snimak mobilnog telefona ne potvrđuje. Potom je ponovo izgovorio šahadu, a kada je počeo ponovo da se moli, poklopac ispod njega se otvorio i gravitacija je učinila ostalo. Posle nekoliko minuta lekari su ga proglasili mrtvim, a telo je stavljeno u kovčeg i uklonjeno. Šef straže na grobu Sadama tvrdio je da je on video šest uboda nožem na Sadamovom telu – četiri napred i dve na leđima, ali ni ta informacija nije potvrđena. Posle izvršenja kazne pojavile su se glasine da je upravo Muktada el Sadr bio jedan od dželata, ali zvanični izvori, kao i snimci, to demantuju.
Uveče je telo predato predstavnicima plemena Abu Nasir kome je Sadam pripadao. Pred noć posmrtni ostaci su američkim helikopterom dopremljeni u Tikrit, grad u čijoj okolini se nalazi Al–Avdža (Al–Awja), rodno mesto Sadama Huseina. Tu su u džamiji čekali pripadnici njegovog plemena. Sahranjen je u zoru sledećeg dana u svom selu, a grob se nalazio tri kilometra od mesta gde su sahranjeni njegovi sinovi i unuk koji su ubijeni 2003. godine. Sam Husein je naveo dva mesta gde je želeo da bude sahranjen: ili u gradu Ramadi ili u rodnom selu. Njegovi protivnici su sa ushićenjem dočekali vest o pogubljenju, dok su Sadamove pristalice podmetnule eksploziv u šiitskoj četvrti Bagdana kada je poginulo 30 i ranjeno više od 40 ljudi.
Pripadnici iračkog Baasa proglasili su Izata Ibrahima al–Durija, potpredsednika svrgnutog režima, za Sadamovog naslednika na mestu vođe i budućeg predsednika. Razbuktao se i partizanski pokret o kome smo pisali. Krajem marta 2012. godine pojavile su se vesti da iračke vlasti nameravaju da na tajno mesto prebace njegove ostatke kako bi se sprečilo sve masovnije hodočašće.
Reakcije na ovaj događaj bile su očekivano podeljene. Jedni su likovali, drugi osuđivali način na koji je izvršena kazna, dok su mnogi ostali uzdržani. Bilo je i zapadnih zvaničnika koji su smatrali da suđenje, kao i ono što je potom usledilo, nisu bili dostojni međunarodnih standarda pravosuđa.
Sadam Husein je, međutim, bio odgovoran za smrt velikog broja ljudi i za teške zločine svog režima. To je činjenica koja ne može biti poništena načinom na koji je pogubljen. Ali ni činjenica da je bio diktator sama po sebi ne daje odgovor na sva pitanja o razlozima, načinu i posledicama intervencije koja je dovela do njegovog pada. Čovek koji je decenijama živeo u palatama, nosio pozlaćeno oružje i sa balkona pucao iz svog omiljenog „HP 35“ pred okupljenim pristalicama, završio je u sumornoj prostoriji, okružen nekolicinom službenih lica, sa omčom oko vrata. Njegova poslednja bitka nije bila bitka za vlast. Bila je to kratka i mračna završnica jedne mnogo duže istorijske priče. A istorija i tragedija Iraka nije završena njegovom smrću.
