Indo-pacifički region ubrzano ulazi u novu eru strateškog nadmetanja, a hipersonična trka u naoružanju postaje jedan od ključnih faktora buduće vojne ravnoteže. Prema procenama vojnih analitičara, široko uvođenje raketnih sistema sposobnih da dostignu brzine veće od 5 maha, odnosno preko 6.174 kilometara na čas, uz aktivno manevrisanje tokom leta, suštinski menja dosadašnja pravila vojnog planiranja.
Najveća posledica razvoja ove tehnologije jeste postepeno nestajanje takozvane „tiranije udaljenosti“, odnosno strateške prednosti koju je geografija tradicionalno pružala državama udaljenim od potencijalnih protivnika.
Hipersonično oružje svojim kombinovanjem ekstremne brzine, sposobnosti promene putanje i nepredvidivosti leta predstavlja jednu od najvećih pretnji postojećim sistemima protivvazdušne i protivraketne odbrane. Trenutno nijedan operativni sistem u Indo-pacifičkom regionu nije raspoređen u meri koja bi omogućila pouzdanu zaštitu od svih tipova hipersoničnih ciljeva.
Zbog toga vodeće regionalne sile, uključujući Kinu, Sjedinjene Države, Rusiju, Japan, Australiju, Indiju i Južnu Koreju, ne razvijaju samo sopstvene hipersonične udarne sisteme, već istovremeno ulažu ogromna sredstva u nove generacije protivraketne odbrane sposobne da odgovore na ovu novu vrstu pretnje.
Dva glavna pravca razvoja hipersoničnog oružja
U savremenom razvoju hipersoničnih sistema izdvojila su se dva glavna tehnološka pravca.
Prvi predstavljaju hipersonične krstareće rakete (HCM), koje koriste napredne vazdušne motore, uključujući skremdžet tehnologiju. Za razliku od klasičnih balističkih raketa, ove platforme tokom leta kroz atmosferu koriste sopstveni pogon i mogu da održavaju hipersonične brzine.
Drugi pravac predstavljaju hipersonična klizeća vozila (HGV), na engleskom jeziku ponekad nazvana „vejvrajderi“. U ovom konceptu raketni pojačivač lansira letelicu u gornje slojeve atmosfere ili bliski svemir, nakon čega se ona odvaja i velikom brzinom klizi prema cilju, menjajući putanju tokom leta.
Oba koncepta suočavaju se sa ozbiljnim tehničkim ograničenjima. Najveći problem predstavlja razvoj materijala koji mogu da izdrže ekstremne temperature nastale pri letu većem od 5 maha. Trenje sa atmosferom stvara ogroman toplotni pritisak, dok se oko letelice formira sloj plazme koji može otežati rad komunikacionih i navigacionih sistema.
Završno navođenje predstavlja poseban izazov jer je potrebno obezbediti precizno usmeravanje oružja kroz uslove u kojima visoka temperatura i jonizovani gas mogu ograničiti rad senzora i veze sa spoljnim komandnim sistemima.
Kod hipersoničnih krstarećih raketa dodatni problem predstavlja razvoj pouzdanih skremdžet motora, jer je potrebno kontrolisati sagorevanje goriva u vazduhu koji kroz motor prolazi nadzvučnom brzinom.
Kina uveliko prelazi iz razvoja u operativno raspoređivanje
Narodna Republika Kina nalazi se među državama koje su najviše napredovale u razvoju hipersoničnog oružja. Peking je više od decenije ulagao ogromna sredstva u aerotunele, superračunare, napredne materijale i testne poligone.
Najpoznatiji primer kineskog programa jeste raketni sistem srednjeg dometa DF-17, prvi put javno prikazan tokom vojne parade u Pekingu 2019. godine. Sistem koristi raketni pojačivač na čvrsto gorivo koji nosi hipersonično klizeće vozilo DF-ZF, ranije poznato u američkim obaveštajnim procenama kao WU-14.
Tokom niza testiranja, uključujući i lansiranja iz Centra za lansiranje satelita Đijućen, DF-ZF je prema dostupnim podacima uspešno izveo letove nakon ulaska u atmosferu na udaljenostima od oko 1.400 kilometara, pri čemu je dostizao brzine veće od 9 maha.
Procenjeni domet sistema DF-17 nalazi se između 1.800 i 2.500 kilometara, što omogućava Narodnooslobodilačkoj armiji Kine da ugrozi ciljeve duž velikog dela zapadnog Pacifika. Takve sposobnosti posebno su značajne u scenariju potencijalnog sukoba oko Tajvana, jer bi omogućile napade na velike pomorske formacije, vazduhoplovne baze i druge ključne objekte u regionu.
Glavni nosioci razvoja kineskog hipersoničnog programa su državni giganti poput Kineske korporacije za vazduhoplovnu nauku i tehnologiju (CASC), kao i specijalizovane istraživačke institucije poput Kineske akademije za aerodinamičku dinamiku.
Sjedinjene Države nastoje da zatvore jaz
Sjedinjene Države, suočene sa ubrzanim razvojem kineskih i ruskih hipersoničnih programa, poslednjih godina intenzivno razvijaju sopstvene sisteme u nastojanju da nadomeste jaz. Vašington je pokrenuo više paralelnih projekata za različite rodove vojske, uključujući vazdušno, kopneno i pomorsko lansiranje hipersoničnog oružja.
Američko ratno vazduhoplovstvo razvijalo je AGM-183A ARRW (Air-Launched Rapid Response Weapon), sistem koji kombinuje raketni pojačivač i hipersonično klizeće vozilo sa konvencionalnom bojevom glavom. Raketa je zamišljena kao sredstvo za brzo dejstvo protiv vremenski osetljivih ciljeva na velikim udaljenostima.
Jedna od važnijih proba izvedena je u martu 2024. godine kada je bombarder B-52H lansirao hipersonično oružje tokom testa iznad Pacifika, sa poligonom na atolu Kvadžalejn na Maršalskim Ostrvima. Sam trenutak lansiranja nije javno prikazan, a program ARRW se suočio se sa brojnim problemima tokom razvoja, uključujući tehničke poteškoće i pitanja oko budućeg finansiranja.
Zbog toga su Sjedinjene Države razvile širi pristup, kroz mnogo različitih programa, o kojima smo u više navrata pisali. Među njima se nalaze HAWC (Hypersonic Air-breathing Weapon Concept), koji razvija tehnologiju hipersonične krstareće rakete sa vazdušnim motorom, kao i zajedničko hipersonično klizeće vozilo za potrebe američke vojske.
Američki cilj nije samo razvoj pojedinačne rakete, već stvaranje čitavog sistema koji povezuje lansirne platforme, satelite, izviđačke senzore i komandne mreže.
Japan prelazi na sposobnost udara na velikim daljinama
Japan je poslednjih godina napravio jednu od najvećih promena u svojoj posleratnoj vojnoj politici. Tradicionalna doktrina usmerena prvenstveno na odbranu sopstvene teritorije postepeno se proširuje razvojem sposobnosti za udare protiv udaljenih ciljeva.
Centralni deo ove transformacije predstavlja program HVGP (Hyper Velocity Gliding Projectile), odnosno hipersonično klizeće vozilo koje razvija kompanija Micubiši hevi industris.
Tokio je ubrzao razvoj ovog sistema zbog pogoršanja bezbednosne situacije u regionu, posebno zbog kineskog raketnog razvoja i tenzija oko Tajvana.
Prva verzija HVGP trebalo bi da bude uvedena u upotrebu sa dometom do oko 500 kilometara, dok naprednija varijanta Blok 2 treba da dostigne domet do približno 3.000 kilometara.
Japanske kopnene snage samoodbrane planiraju raspoređivanje jedinica opremljenih ovim sistemom, čime bi Tokio dobio mogućnost napada na ciljeve daleko izvan sopstvenih ostrva.
Pored hipersoničnog oružja, Japan razvija i druge raketne sisteme velikog dometa, uključujući unapređene protivbrodske rakete i nabavku američkih krstarećih raketa Tomahavk.
Kombinacija različitih tipova oružja treba da omogući Japanu da istovremeno deluje protiv pomorskih i kopnenih ciljeva i stvori složeniji problem za protivničku protivvazdušnu odbranu.
Australija razvija hipersonično oružje kroz AUKUS
Australija svoje hipersonične ambicije razvija prvenstveno kroz trilateralni bezbednosni sporazum AUKUS sa Sjedinjenim Državama i Velikom Britanijom.
U okviru drugog stuba AUKUS saradnje, države rade na razmeni tehnologija, testiranju i razvoju naprednih sistema, uključujući hipersonično oružje.
Posebno mesto zauzima program SCIFiRE, koji je usmeren na razvoj hipersonične krstareće rakete sa skremdžet motorom.
Cilj programa jeste stvaranje rakete sposobne da pogađa otporne i vremenski kritične ciljeve na velikim udaljenostima.
Australijsko ratno vazduhoplovstvo planira da ove sposobnosti poveže sa postojećim borbenim platformama, uključujući lovce F/A-18F Super Hornet i F-35A, kao i avione za elektronsko ratovanje EA-18G Growler.
Indija razvija sopstvenu hipersoničnu tehnologiju
Indija je takođe pokrenula ambiciozan program razvoja hipersoničnog oružja kroz Organizaciju za istraživanje i razvoj u oblasti odbrane (DRDO).
Nju Delhi želi da razvije domaće sposobnosti koje bi omogućile upotrebu hipersoničnih projektila sa različitim vrstama bojevih glava na velikim udaljenostima.
Indijski stručnjaci testirali su demonstratore hipersonične tehnologije, uključujući razvoj skremdžet motora koji predstavlja ključnu tehnologiju za buduće hipersonične krstareće rakete.
Uspešan razvoj ovih sistema deo je šire strategije Indije da smanji zavisnost od stranih dobavljača i izgradi sopstvenu vojno-industrijsku bazu.
Južna Koreja razvija odbranu protiv nove generacije raketa
Za razliku od Kine i Sjedinjenih Država, Južna Koreja se prvenstveno fokusira na razvoj sistema koji treba da odgovore na rastuću raketnu pretnju iz Severne Koreje.
Seul razvija slojeviti sistem protivraketne odbrane, uključujući projekat L-SAM II.
Nova generacija sistema namenjena je presretanju brzih i manevarskih ciljeva na velikim visinama, uključujući potencijalne hipersonične pretnje.
U razvoj su uključeni južnokorejska Agencija za razvoj odbrane (ADD) i kompanija LIG Nex1.
Osnovna verzija L-SAM sistema projektovana je za presretanje balističkih ciljeva na daljinama do približno 150 kilometara, dok bi unapređena varijanta trebalo dodatno da proširi sposobnosti južnokorejske protivraketne odbrane.
Evolucija sistema protivraketne odbrane
Pojava hipersoničnog oružja primorala je vodeće vojne sile da preispitaju tradicionalni pristup protivvazdušnoj i protivraketnoj odbrani. Dosadašnji sistemi uglavnom su bili projektovani za presretanje balističkih raketa sa predvidljivim putanjama, dok hipersonična klizeća vozila mogu da menjaju pravac leta i napadaju iz neočekivanih uglova.
Zbog toga se razvijaju potpuno nove generacije presretača namenjenih upravo za borbu protiv hipersoničnih ciljeva.
Za sada, jedan od najznačajnijih projekata jeste američko-japanski program Glide Phase Interceptor (GPI), namenjen presretanju hipersoničnih klizećih vozila tokom srednje faze leta, pre završnog poniranja ka cilju. Za razliku od klasičnih protivraketnih sistema koji pokušavaju da pogode balističku raketu tokom završne faze leta, GPI treba da deluje ranije, dok se hipersonično vozilo još nalazi u fazi klizanja kroz atmosferu.
U maju 2024. godine Sjedinjene Države i Japan formalizovali su saradnju na razvoju ovog sistema. Američka kompanija Northrop Grumman dobila je glavnu ulogu u razvoju ključnih komponenti, dok je japanska kompanija Mitsubishi Heavy Industries uključena u industrijsku realizaciju programa.
Američka strana razvija deo sistema za navođenje, pogonske elemente i integraciju presretača, dok Japan kroz ovaj projekat dobija pristup tehnologijama koje će biti važne za buduću arhitekturu protivraketne odbrane. Najavljuje se da bi GPI trebalo da postane operativan tokom 2030-ih, čime bi SAD i Japan uspeli da stvore odbrambeni sloj protiv kineskih hipersoničnih sistema.
Kindžal promenio pogled ka hipersoničnom oružju
Raketni kompleks Avangard je prvo hipersonično klizeće vozilo (HGV) na svetu, operativno raspoređeno od 2019. godine, ali do sada nije korišćeno u borbi.
Ipak, Rusija je prva zemlja koja je operativno upotrebila hipersonično oružje, a rat u Ukrajini predstavlja i prvi veliki sukob u kojem su rakete ovog tipa korišćene u borbenim operacijama i to masovno. To se dogodilo marta 2022. godine, kada je raketu H-47M2 Kindžal, lansirao iz vazduha MiG-31.
Prva borbena upotreba hipersonične krstareće rakete se takođe prepisuje Rusiji, a dogodila se 2024. godine kada je Ukrajina pronašla ostatke koji su ukazivali na to da je upotrebljen 3M22 Cirkon. Za razliku od Kindžala, Cirkon je protivbrodska raketa sa skramdžet pogonom.
Prva ikada borbena upotreba hipersonične rakete srednjeg dometa (IRBM) dogodila se takođe 2024. godine, kada je Rusija lansirala balističku raketu Orešnik ali bez ekspozivnog punjenja, na vojnu fabriku Južmaš u Dnjepropetrovsku, Ukrajini.
Dakle, borbe u Ukrajini pokazale su potencijal hipersoničnog oružja kao i činjenicu da predstavlja neverovatan izazov za postojeće sisteme odbrane. Presretanje ovakvih ciljeva zahteva kombinaciju kvalitetnih radara, modifikovanih, dovoljno brzih presretača i komandnog sistema koji mora ekstremno precizno da funkcioniše.
Iskustva iz ovog sukoba drastično utiču na aktuelni razvoj budućih generacija hipersoničnog oružja, posebno u oblasti završnog manevrisanja, elektronskih protivmera i sposobnosti izbegavanja presretanja.
Nova faza strateškog nadmetanja u Indo-pacifiku
Masovno razvijanje i raspoređivanje hipersoničnih sistema predstavlja jednu od najvećih promena u savremenoj vojnoj tehnologiji.
Sjedinjene Države nastoje da odgovore razvojem sopstvenih ofanzivnih sistema i novih presretača, dok Japan ubrzano gradi domaće sposobnosti dugog dometa kroz programe poput HVGP. Australija, Indija i Južna Koreja takođe ulaze u ovu oblast, svaka iz različitih strateških razloga. Dok Australija razvija sposobnosti kroz saradnju sa SAD i Velikom Britanijom, Indija želi da izgradi sopstvenu tehnološku osnovu, a Južna Koreja prvenstveno traži odgovor na raketni razvoj Severne Koreje.
Hipersonična trka više nije samo pitanje razvoja jedne nove vrste rakete. Ona postaje pitanje celokupnog sistema: sposobnosti ranog otkrivanja, satelitskog nadzora, elektronskog ratovanja, komandovanja i preciznog udara.
Države koje budu sposobne da povežu sve ove elemente imaće najveću prednost u budućem vojnom okruženju, jer sama brzina rakete više neće biti dovoljna. Ključ će biti sposobnost da se pronađe cilj, prenese informacija i izvrši udar pre nego što protivnik uspe da reaguje.
