EU „strateška autonomija“ sve više liči na politički slogan koji ne preživljava dodir sa proizvodnom trakom. Samo nekoliko dana nakon potvrde da je francusko-nemački program borbenog aviona šeste generacije FCAS faktički otkazan, nova kriza pogađa drugi veliki stub evropske vojne ambicije: budući tenk MGCS, poznat kao Eurotenk.
Program Main Ground Combat System trebalo je da zameni nemačke Leopard 2 i francuske Leclerc tenkove oko 2040. godine. Na papiru, to je trebalo da bude zajednički evropski odgovor na novu generaciju kopnenog ratovanja. U praksi, projekat je zaglavljen između francuskih i nemačkih industrijskih interesa, smanjenja budžeta, nepoverenja među kompanijama i činjenice da Berlin već razvija sopstvena prelazna rešenja.
Najdirektnije upozorenje stiglo je iz same nemačke industrije. Armin Paperger, generalni direktor Rheinmetalla, javno je rekao da postoji neposredni rizik da se Francuska povuče iz zajedničkog programa tenka. Takva izjava nije običan pritisak pred pregovore. Ona pokazuje koliko je duboko nepoverenje između glavnih aktera: Rheinmetalla, francusko-nemačkog konzorcijuma KNDS i francuskog Thalesa.
Francuski novac presušuje, program stoji
Zvanični izvori u Parizu i dalje tvrde da MGCS ostaje prioritet. Međutim, dinamika oko novca govori drugačije. Prema informacijama koje kruže kroz industrijske i političke krugove, francuske vlasti pripremaju veliko smanjenje budžeta za razvoj programa, svodeći nacionalni doprinos na manje od polovine prvobitno planiranog iznosa.
Za program ove složenosti to praktično znači usporavanje do tačke zastoja. MGCS nije modernizacija postojećeg tenka, već pokušaj razvoja potpuno nove generacije kopnenog borbenog sistema, sa novim topom, senzorima, digitalnom arhitekturom, zaštitom, komandovanjem, bespilotnim elementima i ulogom u mrežno povezanom ratu.
Rheinmetall je potvrdio da su kompanije učesnice do sada dobile samo oko 25 miliona evra finansiranja. Za program koji treba da stvori budući evropski tenk, to je simboličan novac, ne stvarna razvojna masa.
Program je pokrenut 2017. godine, formalno ponovo oživljen 2024, ali se dve godine kasnije i dalje vrti oko osnovnih pitanja: ko vodi ključne tehnologije, čiji top ulazi u vozilo, ko kontroliše šasiju, čija elektronika postaje standard i ko će na kraju imati dominantan položaj na evropskom tržištu oklopa.
Ista bolest kao FCAS
Kriza MGCS-a ne dolazi sama. Ona se nadovezuje na raspad FCAS-a, programa borbenog aviona šeste generacije koji je trebalo da bude kruna francusko-nemačko-španske saradnje. Taj projekat se slomio na sporu između Dassault Aviation i Airbusa oko tehnološke kontrole, vlasništva nad ključnim sistemima i podele posla.
Odmah nakon otkazivanja FCAS-a, nemačka industrija krenula je odvojeno. Osam kompanija formiralo je savez „Tim Gen 6“ sa ambicijom da razvije novi borbeni avion bez Pariza. To je poruka koja se ne može pogrešno pročitati: Berlin više ne želi da čeka francusko odobrenje ako proceni da zajednički projekat postaje blokada.
Sličan efekat vidi se i kod Eurodrone programa. Dassault traži finansijsku nadoknadu od Airbusa nakon što je francuska država obustavila kupovine do 2035. godine, uz obrazloženje da su troškovi postali problematični. Dakle, nije reč o jednom projektu koji je slučajno zapeo. Reč je o obrascu.
Evropski megaprojekti počinju velikim političkim rečima, zajedničkim fotografijama i pričom o autonomiji. Zatim se zaglave u pitanju ko stvarno kontroliše tehnologiju, ko plaća razvoj, ko dobija industrijski rad i ko će izvoziti gotov proizvod.
Leopard 3 kao nemački izlaz iz čekanja
Najveći udarac MGCS-u dolazi iz činjenice da Nemačka već ima alternativu. Rheinmetall samostalno razvija Leopard 3 kao prelazno tehničko rešenje, sa planiranim prvim isporukama početkom 2030-ih. To nije sporedni projekat, već jasno osiguranje za slučaj da Eurotenk ne stigne na vreme ili ne stigne nikada.
Za Berlin, situacija nije dramatična kao za Pariz. Bundesver uvodi Leopard 2A8, industrija razvija sledeće korake, a Nemačka paralelno vodi i širi evropski projekat MARTE, sa državama poput Italije, Španije, Švedske, Norveške i Estonije. Taj program ima pragmatičniji pristup: nadogradnja postojećih platformi, uvođenje novih tehnologija i manje zavisnosti od jednog velikog političkog dogovora.
Francuska je u težoj poziciji. Leclerc, čak i modernizovan na standard XLR, ima ograničen rok trajanja. Planirano povlačenje oko 2037. godine znači da Pariz mora već sada da zna šta dolazi posle. Ako MGCS kasni deset godina, Francuska se suočava sa strateškom prazninom u teškoj oklopnoj komponenti.
Zato se u Parizu sve više govori o prelaznom tenku. Problem je što prelazno rešenje lako postane trajno priznanje da zajednički Eurotenk nije isporučen na vreme.
Top od 140 ili 130 mm, ali stvarni spor je kontrola
Tehnička neslaganja su samo površina dubljeg sukoba. Francuska insistira na topu ASCALON kalibra 140 mm i sopstvenim sistemima upravljanja vatrom. Nemačka strana gura Rheinmetallova rešenja, uključujući top kalibra 130 mm i kontrolu nad šasijom.
Na papiru, to je rasprava o balistici, kalibru, municiji i budućoj probojnosti. U stvarnosti, to je pitanje industrijske dominacije. Ko nametne top, šasiju, elektroniku i komandni sistem, taj kontroliše budući standard evropskog tenka. Taj standard donosi izvoz, održavanje, modernizacije, lanac dobavljača i političku težinu.
Od ponovnog pokretanja programa realizovan je tek jedan konkretan ugovor, i to za razvoj hibridnog pogonskog sistema, poveren kompaniji Rolls-Royce Power Systems. Za projekat koji bi trebalo da isporuči tenk budućnosti, to pokazuje koliko je tempo spor.
Ponovljeni obrazac
Portal Oružje Online je odavno pisao da je Eurotenk na ivici kolapsa, da Francuska govori o kašnjenju od najmanje 10 godina, a da Berlin istovremeno gura sopstveni tenk. Tada je već bilo jasno da MGCS nije samo „sporiji nego što se očekivalo“, već da ga razdiru isti problemi koji su pogodili FCAS: nacionalni interesi, korporativna borba za tehnologiju i potpuno različit osećaj hitnosti.
U tom tekstu je istaknuto da je za Francusku MGCS pitanje kontinuiteta posle Leclerca, dok je za Nemačku samo jedna opcija u širem portfoliju. Najnovija upozorenja iz Rheinmetalla potvrđuju upravo tu sliku. Berlin ima Leopard 2A8, Leopard 3, MARTE i sopstvenu industrijsku masu. Pariz ima rok trajanja Leclerca i sve manje strpljenja da plaća program u kojem ne kontroliše ključne tehnologije.
Strateška autonomija bez isporuke
MGCS sada postaje više od programa tenka. On je test evropske sposobnosti da političke ambicije pretvori u operativnu tehnologiju. Ako Evropa ne može da završi zajednički borbeni avion, ne može da stabilizuje Eurodrone i ne može da pogura tenk budućnosti, onda priča o strateškoj autonomiji ostaje bez industrijskog sadržaja.
Države mogu da govore o nezavisnosti od Sjedinjenih Država, ali ako zajednički projekti kasne, pucaju ili se pretvaraju u paralelne nacionalne programe, rezultat je predvidljiv. Jedni će razvijati sopstvena rešenja, drugi će kupovati ono što već postoji, a treći će se vratiti američkim platformama zato što se proizvode, isporučuju i politički podržavaju kroz već postojeći sistem.
Eurotenk je trebalo da pokaže da Evropa može da napravi zajedničku tešku kopnenu platformu za rat posle Ukrajine. Umesto toga, sve više pokazuje da francusko-nemačka saradnja može da se zaustavi pre nego što stigne do prave proizvodnje. Posle FCAS-a, MGCS je sledeći veliki test. Za sada, evropska strateška autonomija ponovo zapinje tamo gde je najvažnije: ne na konferencijama, već u fabrici.
