Najambiciozniji evropski odbrambeni projekat, Future Combat Air System, poznat kao FCAS, ušao je u najtežu krizu od pokretanja. Program vredan oko 100 milijardi evra trebalo je da bude tehnološka kruna evropske strateške autonomije: novi borbeni avion, mreža dronova, „Combat Cloud“, senzori, veštačka inteligencija i čitav ekosistem vazdušnog ratovanja za drugu polovinu 21. veka.
Na papiru, FCAS je trebalo da pokaže da Evropa može da razvije sopstveni sistem šeste generacije, nezavisan od američkog F-35 i budućih američkih programa. U praksi, posle skoro decenije pregovora, industrijskih natezanja i političkih kompromisa, projekat sve više liči na skup paralelnih interesa koje niko ne uspeva da spoji u jedan avion.
Generalni direktor Airbus Defence and Space, Majkl Šolhorn, pokušao je 27. maja da umiri situaciju, poručivši da ne vidi potpuni slom programa. Ipak, njegov nastup više je ličio na kontrolu štete nego na stvarno uverenje da se projekat kreće zdravim putem. Jer sve što se poslednjih meseci dešava oko FCAS-a pokazuje da problem više nije tehnički, već politički i industrijski.
Dassault traži komandu nad avionom
Kriza je ozbiljno eskalirala u martu 2026. godine, kada je izvršni direktor Dassault Aviationa, Erik Trapje, upozorio da je projekat praktično „mrtav“ ako Airbus ne prihvati francusko vođstvo nad komponentom borbenog aviona sledeće generacije.
Dassault je formalno imenovan za glavnog nosioca razvoja letelice sa posadom, centralnog dela celog sistema. Francuska kompanija zato traži veća ovlašćenja nad dizajnom, arhitekturom aviona i izborom dobavljača. Airbus, sa nemačko-španskom industrijskom težinom iza sebe, insistira na prethodno dogovorenom modelu ravnopravnog partnerstva.
Trapje je problem predstavio kao pitanje upravljanja, ne kao pitanje prestiža. Njegova poruka bila je jasna: avion ne može da se razvija ako svaka važna odluka mora da se deli između više centara moći, više industrijskih šampiona i više nacionalnih interesa. Po toj logici, fragmentirano vođstvo može da proizvede samo kašnjenja, kompromise i avion koji nikoga ne zadovoljava u potpunosti.
Berlin poručuje da ne želi isti avion kao Pariz
Industrijski spor ubrzo je dobio političku eksploziju. Nemački kancelar Fridrih Merc izjavio je 18. februara 2026. godine da Nemačkoj nije potreban isti lovac kao Francuskoj. Razlog je jednostavan: Parizu je potreban avion sposoban da nosi nuklearno oružje i dejstvuje sa nosača aviona, dok Berlin ima drugačije operativne zahteve.
Ta izjava pogodila je samu srž FCAS-a. Ako Francuska želi avion za nuklearno odvraćanje i mornaričku upotrebu, a Nemačka avion koji se uklapa u sopstvenu NATO logiku i vazduhoplovne potrebe, pitanje više nije ko će voditi program, već da li dve zemlje uopšte žele isti proizvod.
Mercova poruka širom Evrope protumačena je kao nezvaničan signal da Berlin razmišlja o povlačenju iz vazdušne komponente programa ili bar o radikalnom preispitivanju njenog smisla. Belgijski ministar odbrane Teo Franken reagovao je gotovo odmah i na društvenim mrežama proglasio FCAS „mrtvim“, najavljujući da će Belgija, koja je imala status posmatrača, preispitati svoj stav prema projektu.
Makron i Merc vraćaju loptu ministrima
Razmere krize naterale su Pariz i Berlin na direktnu intervenciju. Emanuel Makron i Fridrih Merc razgovarali su o sudbini FCAS-a na marginama Evropskog saveta, što je pokazalo da je program odavno izašao iz okvira industrijskog spora. FCAS je postao test sposobnosti Evrope da pomiri nacionalne industrijske ambicije, vojne potrebe i političke parole o strateškoj autonomiji.
Rezultat tih razgovora bio je razočaravajući. Makron je javno izjavio da projekat „nije zatvoren i da napreduje“, ali je istovremeno pitanje vraćeno ministrima odbrane. Drugim rečima, problem je vraćen na nivo sa kojeg je već ranije poslat političkim liderima.
To je klasičan diplomatski ping-pong: industrija ne može da se dogovori, ministri ne mogu da preseku, lideri ne žele da priznaju neuspeh, pa se sve vraća u krug. Niko ne želi da bude onaj koji će zvanično pritisnuti dugme za samouništenje programa od 100 milijardi evra.
Makron pritom nije potpuno isključio mogućnost propasti projekta. Berlin i Pariz naložili su dvojici rukovodilaca iz odbrambene industrije da pokušaju poslednju rundu posredovanja. Sama formulacija „poslednji pokušaj“ dovoljno govori o stanju programa.
Šta još može da preživi
Šolhorn je pokušao da napravi razliku između kompletnog FCAS-a i njegovih delova. Prema njegovim rečima, čak i ako budućnost letelice sa posadom ostane neizvesna, rad na mreži „Combat Cloud“ i programu Collaborative Combat Aircraft, odnosno pratećih borbenih dronova, mogao bi da se nastavi.
To je važan detalj. FCAS nije zamišljen samo kao avion, već kao sistem sistema. U njegovom središtu je borbeni avion nove generacije, ali oko njega treba da deluju dronovi, senzori, komunikacione mreže, sistemi za obradu podataka i digitalno komandovanje. Ako avion propadne, deo digitalne i bespilotne arhitekture možda bi mogao da se spase.
Šolhorn je kao moguće alternative pomenuo razvoj dva odvojena borbena aviona ili formiranje šireg evropskog partnerstva. Prva opcija značila bi da Francuska i Nemačka faktički priznaju da im treba različita letelica. Druga bi otvorila vrata za dodatne partnere, ali bi mogla da donese još složenije odlučivanje, još više industrijskih zahteva i još manje jasnoće.
Rokovi se pomeraju, prototip beži u tridesete
Druga faza programa trebalo je da počne 2026. godine, dok je leteći prototip bio planiran za 2029. godinu. Ti rokovi sada deluju sve manje realno. Prvobitni cilj da se demonstrator pojavi ranije već je probijen, a čak i optimistični scenariji sada pomeraju prvi let ka početku 2030-ih.
To je ozbiljan problem. Evropa ne razvija FCAS u praznom prostoru. SAD već imaju F-35 u masovnoj upotrebi, rade na programu NGAD i sve snažnije povezuju borbene avione sa dronovima, satelitima i veštačkom inteligencijom. Kina ubrzano razvija J-20, testira nove koncepte i širi industrijsku bazu. Rusija uvodi Su-57 sporije, ali ga već koristi kao osnovu za budući razvoj.
U takvom okruženju, evropski avion koji stalno kasni rizikuje da zastari pre nego što poleti. Svaka godina izgubljena u pregovorima između Dassaulta i Airbusa znači manje vremena za testiranje, integraciju, proizvodnju i stvaranje operativne flote.
MGCS kao druga domina
Kriza FCAS-a ne pogađa samo vazduhoplovstvo. Francusko-nemački stručnjak Jakob Ros iz DGAP-a upozorio je da bi propast programa mogla izazvati domino efekat, jer je sa njim politički povezan i MGCS, budući evropski kopneni borbeni sistem poznat i kao Eurotank.
MGCS je zamišljen kao naslednik tenkova Leopard 2 i Leclerc, ali i taj program pati od istih bolesti: podele posla, nacionalnih ambicija, industrijske konkurencije i različitih vojnih zahteva. Ako FCAS padne, poverenje između Pariza i Berlina dodatno bi oslabilo, a MGCS bi se našao na ivici sličnog raspada.
U tom smislu, FCAS više nije samo pitanje budućeg lovca. On je simbol celog francusko-nemačkog pokušaja da Evropa razvije velike odbrambene sisteme bez potpunog oslanjanja na SAD. Ako ne može da se dogovori oko aviona, teško će ubediti javnost da može da napravi tenk, dronove, oblak podataka i zajedničku vojnu industriju budućnosti.
ILA u Berlinu kao trenutak neprijatne istine
Sledeći važan datum je avio-sajam ILA u Berlinu, zakazan za 10. jun. Očekuje se da bi do tada ministri odbrane Francuske i Nemačke trebalo da pokušaju da pronađu političku formulu kojom bi se program održao u životu.
ILA ne mora doneti konačnu odluku. Ali ako do tada ne bude jasnog pomaka, izostanak rešenja mogao bi biti glasniji od bilo kog saopštenja. Program koji je trebalo da pokaže evropsku tehnološku zrelost sada stoji kao primer koliko se teško spajaju francuska želja za strateškom autonomijom, nemačka opreznost, industrijski interesi Airbusa i Dassaulta i realne vojne potrebe koje se sve više razilaze.
FCAS je zamišljen kao avion budućnosti. Za sada, budućnost se sve više pomera, a sadašnjost izgleda kao beskrajna konferencija, spor oko nadležnosti i projekat koji niko ne želi da sahrani, ali niko ne uspeva ni da pokrene.
