Na istom poligonu na kojem su Su-57 čuvali Su-34 tokom vazdušnog dela vežbe Centar-2026, na zemlji se odvijao potpuno drugačiji eksperiment. Stara šasija T-72 pojavila se u dve potpuno različite uloge, od robotizovanog jurišnog vozila bez posade do teškog transportera namenjenog ljudstvu. Jedan projekat pokušava da čoveka potpuno izbaci iz vozila, drugi da ga iza tenkovskog oklopa dovede što bliže prvoj liniji.
Ni jedno ni drugo nije nastalo juče. Ruska industrija se teškim transporterima izvedenim iz tenkova bavi još od devedesetih, dok se Šturm razvija godinama kao odgovor na problem slanja tenkova u gradove, minska polja i zone zasićene protivtenkovskim oružjem. Rat u Ukrajini samo je takvim idejama dao potpuno novu težinu.
Najnovije pojavljivanje zato je zanimljivije od obične izložbe prototipova. Šturm je na vežbi već stavljen uz jurišne jedinice, dok nova izvedenica BMO-T pokazuje da se još traži najbolji način da se od T-72 napravi ozbiljno teško vozilo za pešadiju. Upravo na tom drugom projektu vidi se i paradoks koji je teško prevideti – ogromna masa oklopa nema mnogo smisla ukoliko deo ljudstva na kraju sedi pod običnom ceradom.
Šturm konačno izašao iz fabričkog dvorišta
Već smo detaljno pisali o robotizovanom jurišnom kompleksu Šturm, kada je Uralvagonzavod prikazao vozila sa skraćenim topom od 125 mm, buldožerskim nožem i zaštitom prilagođenom borbi na malim udaljenostima. Tada je projekat još uglavnom posmatran kao teški robot namenjen gradskim borbama i posebno opasnim pravcima. Na Centru-2026 napravljen je sledeći korak – sistem je uključen u vežbovni borbeni raspored.
Robotizovana vozila pružala su vatrenu podršku jurišnim jedinicama na poligonu Čebarkuljski. Osnovna varijanta zadržava tenkovski koncept sa topom od 125 mm, dok druga više podseća na besposadno vozilo za podršku tenkovima. Postojale su i ranije ideje o znatno težem naoružanju, uključujući 152 mm, ali ključ Šturma nije kalibar već činjenica da u vozilu koje prvo ulazi u najopasniju zonu ne mora da sedi posada.
Sam kompleks nije samo jedan robotizovani T-72. Uz borbena vozila ide posebno komandno vozilo sa ljudskom posadom, takođe izvedeno na tenkovskoj šasiji, iz kojeg operateri upravljaju robotima. Ta arhitektura je mnogo realnija od predstave o potpuno autonomnom tenku koji samostalno bira put, prepoznaje metu i otvara vatru.
Tri čoveka ostaju u borbi, samo više nisu u tenku
Ruski izvori navode da vozilom upravljaju tri operatera koji praktično zadržavaju tradicionalnu podelu poslova komandira, nišandžije i vozača. Koriste džojstike, tablete i FPV uređaje, dok se komande i slika prenose višekanalnom vezom projektovanom da bude otpornija na ometanje. Čovek tako nije izbačen iz ciklusa odlučivanja, već fizički udaljen od vozila koje prima prvi udar.
To odmah otvara i najveći problem čitavog koncepta. Tenk može dobiti dodatni oklop, zaštitu od RPG i buldožerski nož, ali robotizovana verzija postaje zavisna od radio-veze upravo u prostoru u kojem se očekuju snažno elektronsko ratovanje, zaklon zgrada i velika količina smetnji. Gubitak slike ili komandi može za besposadni tenk biti isto što i pogodak u sistem upravljanja vatrom kod klasične mašine.
Centar-2026 zato je mnogo važniji kao provera komandovanja nego kao provera samog topa. T-72 već decenijama zna da se kreće i puca, dok tek treba pokazati koliko pouzdano ista mašina može da vodi borbu kada vozač, nišandžija i komandir sede nekoliko stotina metara ili kilometara dalje. Tu se nalazi stvarna tehnička vrednost Šturma.
Ideja teškog transportera počela je još sa BTR-T
Druga linija razvoja na istoj vežbi ima mnogo dužu istoriju. Omski konstruktori su još 1997. prikazali BTR-T, pokušaj da se zastarela šasija T-55 pretvori u teško oklopljeni transporter nastao pod snažnim utiskom gradskih borbi na Severnom Kavkazu. Vozilo je imalo zaštitu tenkovske kategorije, ali i veliki nedostatak – moglo je da preveze samo pet vojnika, uz prilično nezgodno ukrcavanje i iskrcavanje.
BTR-T nije ušao u veliku proizvodnju, ali ideja nije nestala. Sledeći korak postao je BMO-T, odnosno Objekat 564, napravljen na znatno pogodnijoj i prostranijoj šasiji T-72. Ruska vojska ga je usvojila 2001. godine kao teško borbeno vozilo za jedinice naoružane reaktivnim bacačima plamena.
BMO-T prima posadu i sedmočlano odeljenje, a veliki deo unutrašnjeg prostora prvobitno je bio namenjen za približno 30 reaktivnih bacača RPO-A Šmelj. Ideja je bila veoma konkretna – ljude koji nose izuzetno razorno, ali i opasno naoružanje ne dovoziti do utvrđenog položaja u lakom BMP, već iza oklopa izvedenog iz glavnog borbenog tenka. BMO-T je praktično postao ruski dokaz da se stara tenkovska šasija može pretvoriti u teško vozilo za pešadiju mnogo pre današnje mode takvih projekata.
Novi BMO-T izgleda kao odgovor na Ukrajinu
Prototip primećen u Nižnjem Tagilu tokom 2024. otišao je mnogo dalje od originalnog BMO-T. Trup je dobio veliku nadgradnju sa snažno zakošenom gornjom čeonom pločom, dok se po rasporedu i spoljašnjem izgledu približio filozofiji mnogo novijeg T-15. Cilj je bio da se dobije veći zaštićeni prostor za osam do deset vojnika umesto specijalizovanog vozila namenjenog prvenstveno bacačima plamena.
Razmatrana je daljinski upravljana stanica sa mitraljezom Kord kalibra 12,7 mm, savremenim dnevnim i termovizijskim nišanima, kao i dodatna zaštita elementima Relikt. Pominjane su čak i opcije sa borbenim modulima Berežok ili Bahča-U, čime bi vozilo od transportera praktično moglo da preraste u teško borbeno vozilo pešadije. Procene mase kretale su se približno između 45 i 47,5 tona, dakle u kategoriji glavnog borbenog tenka.
Najvažnija promena trebalo je da bude raspored unutrašnjosti. Klasični T-72 ima motor pozadi, što ozbiljno komplikuje pravljenje dobrog izlaza za pešadiju, dok je kod novog projekta pokušano stvaranje velikog zadnjeg prostora za desant. Upravo je rešavanje tog problema decenijama kočilo ruske pokušaje da od postojećih tenkova naprave praktičan pandan izraelskom Nameru.
Tenkovski oklop, a vojnici pod ceradom?
Verzija prikazana tokom Centra-2026 zato je izazvala više pitanja nego odgovora. Na snimcima se vidi prošireni prostor za ljudstvo, ali deo tog prostora nema potpuno zatvorenu oklopnu nadgradnju i prekriven je spoljašnjom ceradom. Za vozilo čija je osnovna svrha da vojnike zaštiti bolje od klasičnog BMP, takvo rešenje na prvi pogled deluje gotovo kontradiktorno.
Cerada može zaštititi od kiše, prašine i pogleda, ali ne i od gelera, FPV drona ili municije koja eksplodira iznad vozila. Upravo gornja polusfera postala je jedno od najopasnijih mesta na savremenom oklopnom vozilu, pa je teško zamisliti da bi takva konfiguracija predstavljala konačnu borbenu verziju. Mnogo je verovatnije da gledamo prelazni prototip ili eksperimentalni raspored u kojem još nije ugrađen završni oklopni krov.
Ruska strana zasad nije objasnila zašto je vozilo izvedeno upravo tako. Nije poznato ni da li je unutrašnji prostor tokom same vežbe zaista korišćen kao standardni desantni odeljak ili je prikazana mašina služila prvenstveno za proveru šasije i rasporeda. Bez tih podataka bilo bi prerano prikazanu konfiguraciju proglasiti konačnim ruskim teškim transporterom.
Šturm i novi transporter rešavaju isti problem na dva suprotna načina
Rat u Ukrajini teško je pogodio tradicionalnu predstavu o tome kako oklop treba da radi na prvoj liniji. Mine, FPV dronovi, artiljerija i prenosivi protivtenkovski sistemi omogućavaju da vozilo bude napadnuto sa gotovo svakog pravca, često nekoliko kilometara pre nego što dođe do cilja. Rusija sada na istoj osnovi eksperimentiše sa dva odgovora.
Šturm pokušava da problem reši uklanjanjem ljudi iz najizloženijeg vozila. Novi teški transporter radi suprotno – ljude zadržava unutra, ali oko njih pokušava da izgradi zaštitu približnu tenkovskoj. Jedan T-72 tako postaje potrošniji robot, drugi oklopni štit za pešadiju.
Postoji i ekonomska računica koja više nije tako jednostavna kao kada je Šturm prvobitno zamišljan. Rusija je nasledila ogromne količine T-72, pa je pretvaranje starih šasija u specijalizovana vozila godinama izgledalo kao veoma jeftin put do teške borbene tehnike. Velika potrošnja oklopnih vozila u Ukrajini smanjila je taj luksuz, zbog čega svaka upotrebljiva šasija sada mora da se meri i prema potrebi za obnovom klasičnih tenkova.
Centar-2026 pokazuje mnogo više od jednog novog vozila
Vežbu smo već pratili kroz vazduhoplovni deo, gde su Su-24MR pronalazili ciljeve, Su-57 obezbeđivali vazdušni prostor, a Su-34 izvodili napade. Taj scenario je pokazao pokušaj povezivanja izviđanja, zaštite i udara u jedan lanac, umesto predstavljanja pojedinačnih aviona kao izolovanih platformi. Kopneni deo sada pokazuje vrlo sličnu logiku.
Šturm nije prikazan samo kao tenk bez ljudi, već kao deo sistema u kojem su komandno vozilo, operateri i besposadna platforma povezani jednom mrežom. BMO-T izvedenica istovremeno pokazuje da se stara tenkovska šasija razmatra i kao način da pešadija dobije nivo zaštite koji klasični laki transporter teško može da pruži. Različite mašine tako polaze od iste lekcije – najskuplji deo sistema više nije nužno vozilo, već ljudi koje treba sačuvati.
Sledeći korak biće mnogo zahtevniji od pokazivanja prototipa na vežbi. Šturm mora da dokaže da daljinsko upravljanje može da preživi ozbiljno elektronsko ometanje, dok novi transporter mora da dobije zaista zatvoren i praktičan prostor za desant ukoliko želi da opravda masu i oklop tenkovske kategorije. Tek tada će se videti da li T-72 zaista dobija drugi život kao čitava porodica novih borbenih vozila ili gledamo još jednu zanimljivu razvojnu granu koja će ostati između poligona i serijske proizvodnje.
