Ruska vojna industrija tokom poslednjih decenija razvila je čitav niz oklopnih vozila koja su po pojedinim karakteristikama predstavljala ozbiljan iskorak u odnosu na postojeću tehniku. Neka su bila namenjena vazdušno-desantnim jedinicama, druga su pokušavala da spoje zaštitu tenka sa mogućnostima transportera, dok su pojedina nudila neuobičajenu kombinaciju artiljerijskog naoružanja i pokretljivosti. Njihov razvoj često je počinjao sa velikim očekivanjima, ali se završavao daleko od prvobitnih planova.
Raspad Sovjetskog Saveza, smanjenje vojnih budžeta i promena prioriteta ruske vojske ostavili su dubok trag na ovim projektima. Čak ni uspešna ispitivanja i formalno uvođenje u naoružanje nisu garantovali velike narudžbine. Pojedina vozila izrađivana su u desetinama primeraka, dok su druga ostala na pretproizvodnim serijama ili nekoliko demonstracionih vozila.
Među njima se nalazi pet posebno zanimljivih konstrukcija koje pokazuju koliko su različite potrebe ruski inženjeri pokušavali da zadovolje. Njihova tehnička rešenja nisu uvek bila sporna, ali su cena, složenost proizvodnje i praktični zahtevi jedinica često odlučivali o njihovoj sudbini. Neka od tih rešenja kasnije su primenjena u modernizovanim vozilima ili potpuno novim projektima.
2S25 Sprut-SD – tenkovski top na vozilu za padobranski desant
Jedan od najneobičnijih ruskih oklopnih sistema jeste 2S25 Sprut-SD, razvijen za Vazdušno-desantne snage Rusije. Zvanično je klasifikovan kao samohodno protivtenkovsko oruđe, mada po osnovnom naoružanju i načinu upotrebe ima karakteristike lakog tenka. Njegova posebnost je mogućnost da se vazdušnim transportom i padobranskim desantom dopremi tamo gde klasični osnovni borbeni tenkovi ne mogu lako da stignu.
Sprut-SD ima top 2A75 kalibra 125 mm, razvijen na osnovu porodice tenkovskih topova 2A46. Koristi municiju istog kalibra kao ruski osnovni borbeni tenkovi, uključujući protivtenkovske projektile i vođene rakete koje se lansiraju kroz cev topa. Vozilo ima automatski punjač, tročlanu posadu i borbenu masu od približno 18 tona, uz sposobnost savladavanja vodenih prepreka plivanjem.
Takva kombinacija zahtevala je ozbiljne kompromise u oklopnoj zaštiti. Sprut može da gađa tenkove na velikim rastojanjima, ali njegova zaštita nije uporediva sa zaštitom T-72 ili T-90. Zamišljen je za vatrenu podršku desantnim jedinicama, protivtenkovske zasede i brzo premeštanje, a ne za direktnu borbu u kojoj bi morao da izdržava pogotke savremenih protivtenkovskih sredstava.
Razvoj je započet još tokom osamdesetih, ali je vozilo uvedeno u naoružanje tek 2005. godine. Izrađen je relativno mali broj primeraka, dok velika serija nikada nije ostvarena.
Rusija je kasnije razvila modernizovanu verziju 2S25M Sprut-SDM1, sa unapređenim sistemom za upravljanje vatrom, savremenijim osmatračkim uređajima i delom pogonskih i mehaničkih rešenja preuzetih sa vozila BMP-3. Modernizacija je trebalo da olakša održavanje i poveća mogućnosti dejstva danju i noću, ali postojanje unapređenog modela ne znači da je osnovni Sprut-SD ikada proizvođen u velikim količinama.
BMO-T – teški transporter napravljen od tenka T-72
BMO-T nastao je iz potpuno drugačije potrebe. Ruskim jedinicama za upotrebu pešadijskih raketnih bacača plamena bilo je potrebno vozilo sa znatno boljom zaštitom od standardnih oklopnih transportera.
Konstruktori su kao osnovu uzeli šasiju tenka T-72 i uklonili njegovu kupolu, stvarajući teško oklopljeno vozilo sa prostorom za posadu, specijalizovano ljudstvo i naoružanje. BMO-T ima masu od približno 44 tone i može da prevozi dva člana posade i sedam pripadnika specijalizovanog odeljenja. Njegov osnovni zadatak je transport vojnika naoružanih raketnim bacačima plamena RPO-A Šmel i njihovim kasnijim varijantama.
Ovakvo rešenje posebno je zanimljivo zato što se ruska vojska tradicionalno oslanjala na relativno laka borbena vozila pešadije i oklopne transportere. BMO-T je ponudio znatno veću zaštitu korišćenjem postojeće tenkovske konstrukcije, po principu koji podseća na izraelski teški transporter Ahzarit.
Najveći nedostatak bio je raspored unutrašnjosti. Zbog zadržane tenkovske šasije i položaja motora, izlazak desantnog odeljenja nije rešen širokom zadnjom rampom kakva postoji na savremenim teškim transporterima. Vojnici moraju da napuštaju vozilo preko gornjeg dela trupa, što je posebno nepovoljno pod neprijateljskom vatrom.
BMO-T je uveden u naoružanje početkom dvehiljaditih, ali je proizveden u veoma malom broju. Njegova koncepcija pokazala je prednosti teških transportera na tenkovskoj šasiji, dok je pitanje bezbednog ukrcavanja i iskrcavanja ostalo jedna od glavnih slabosti.
BTR-90 Rostok – moćni točkaš koji je ostao bez velike narudžbine
BTR-90 Rostok predstavlja pokušaj da se sovjetska porodica oklopnih transportera točkaša podigne na znatno viši nivo. Razvijen tokom devedesetih godina, bio je veći, teži i bolje naoružan od široko korišćenih BTR-70 i BTR-80.
Vozilo ima konfiguraciju 8×8, borbenu masu od približno 21 tone i dizel-motor snage oko 510 konjskih snaga. Naoružano je automatskim topom 2A42 kalibra 30 mm, mitraljezom kalibra 7,62 mm i protivtenkovskim vođenim raketama. Zadržana je i sposobnost savladavanja vodenih prepreka plivanjem.
Povećana snaga motora, unapređeno oslanjanje i nova transmisija omogućili su bolje kretanje van puteva u odnosu na prethodnike. BTR-90 je mogao da se okreće u relativno malom prostoru i imao je ozbiljnije mogućnosti vatrene podrške motorizovanoj pešadiji.
Međutim, konstruktori su zadržali jedan problem koji je pratio prethodne sovjetske transportere. Motor je bio smešten pozadi, pa desantno odeljenje nije imalo zadnju rampu za izlazak pod zaštitom vozila. Vojnici su morali da koriste bočne izlaze, što je u savremenim borbenim uslovima predstavljalo ozbiljan nedostatak.
BTR-90 je formalno prihvaćen u naoružanje 2008. godine, ali rusko Ministarstvo odbrane nije naručilo njegovu masovnu proizvodnju. Vojska se opredelila za dalje unapređenje postojećih transportera, uključujući BTR-82A, dok je za dugoročnu zamenu pokrenut razvoj nove platforme Bumerang.
Tako je Rostok ostao jedan od retkih primera vozila koje je zvanično prihvaćeno, ali nikada nije postalo standardno sredstvo ruskih motorizovanih jedinica.
2S31 Vena – top, haubica i minobacač u jednom vozilu
Samohodni artiljerijski sistem 2S31 Vena razvijen je na šasiji borbenog vozila pešadije BMP-3. Njegov zadatak bio je da motorizovanim jedinicama obezbedi neposrednu artiljerijsku podršku bez potrebe za stalnim oslanjanjem na klasične vučne minobacače i artiljerijske baterije.
Glavno naoružanje predstavlja oruđe 2A80 kalibra 120 mm, koje objedinjuje mogućnosti topa, haubice i minobacača. Može da koristi različite vrste artiljerijskih projektila i minobacačkih mina odgovarajućeg kalibra, uključujući i precizno vođenu municiju. Domet zavisi od vrste projektila, a sa namenskom artiljerijskom municijom dostiže približno 13 kilometara.
Posebnu vrednost predstavlja automatizovani sistem za upravljanje vatrom. Vena može da primi podatke o cilju, izračuna elemente za gađanje i izvrši korekciju vatre znatno brže od starijih samohodnih minobacačkih sistema. Pokretljivost šasije BMP-3 omogućava joj da prati oklopne i mehanizovane jedinice, uključujući prelazak vodenih prepreka.
Razvoj sistema započet je tokom devedesetih, dok se ograničena proizvodnja pojavila kasnije. Vena je dospela u naoružanje Azerbejdžana, a ruska vojska koristila je veoma ograničen broj ovih vozila.
Velika proizvodnja nije ostvarena, delom i zato što je ruska vojska nastavila da koristi postojeće sisteme 2S9 Nona, kao i njihove modernizacije. Vena je nudila napredniju elektroniku i šire mogućnosti upravljanja vatrom, ali su starije platforme već imale razvijenu infrastrukturu za održavanje, obuku i snabdevanje.
GAZ-3937 Vodnik – modularni oklopnjak ispred svog vremena
GAZ-3937 Vodnik razvijen je kao lako višenamensko vozilo sa pogonom na sva četiri točka, namenjeno transportu ljudstva, tereta i različite specijalizovane opreme. Njegova najzanimljivija karakteristika bila je modularna konstrukcija.
Prednji deo vozila obuhvata pogonski sklop i prostor za vozača i komandira, dok se zadnji deo mogao prilagođavati različitim zadacima. Umesto razvoja posebnog vozila za svaku namenu, konstruktori su zamislili zajedničku osnovu na koju bi se ugrađivali transportni, komandni i drugi namenski moduli.
Za razliku od teških guseničara, Vodnik je bio zamišljen za brzo kretanje na velikim rastojanjima i rad na teško pristupačnom terenu. Koristio je dizel-motor, nezavisno oslanjanje točkova i centralni sistem za regulisanje pritiska u pneumaticima, što mu je omogućavalo savladavanje zahtevnih podloga.
Takva koncepcija bila je posebno zanimljiva za izviđačke jedinice, granične snage i druge korisnike kojima nije bila potrebna zaštita osnovnog borbenog tenka. Međutim, ograničena oklopna zaštita, specifičan raspored unutrašnjosti i komplikacije oko zamene modula umanjili su njegovu praktičnu vrednost.
Vodnik je proizvođen u ograničenim količinama, ali nije postao univerzalna platforma kakvu su konstruktori prvobitno zamišljali. Ruska vojska kasnije je veći deo potreba za lakim zaštićenim vozilima usmerila prema porodicama Tigr i Tajfun, sa drugačijim pristupom zaštiti posade i prilagođavanju savremenim pretnjama.
Vodnikova modularna ideja nije nestala, ali je sam GAZ-3937 ostao relativno redak predstavnik perioda u kojem je ruska industrija eksperimentisala sa novim kategorijama vojnih vozila.
