Program razvoja evropskog lovca šeste generacije FCAS, koji zajednički vode Francuska, Nemačka i Španija, suočava se sa najdubljom krizom od svog pokretanja. Nakon višemesečnih zastoja i otvorenih nesuglasica između ključnih industrijskih aktera, prvi put je javno izneta mogućnost da se projekat nastavi kao dva odvojena programa, sa razvojem dva različita borbena aviona.
Direktor kompanije Airbus Defense, Majkl Šolhorn, izjavio je da je takav scenario realna i održiva opcija ukoliko se ne pronađe kompromis između francuske kompanije Daso i Erbasa, koji u okviru FCAS-a zastupa interese Nemačke i Španije. Prema njegovim rečima, podela programa bi omogućila nastavak rada bez daljeg gubljenja vremena, uz zadržavanje određenog nivoa evropske saradnje.
Prema dostupnim informacijama, FCAS se već mesecima nalazi u stanju faktičke hibernacije. Od sredine 2025. godine, kada su razlike između Pariza i Berlina postale otvorene i nepremostive, projekat nije ostvario značajan napredak. Ključni problem leži u neslaganjima oko podele odgovornosti, intelektualne svojine i koncepta buduće letelice.
Francuska strana, predvođena Dasoom, insistira na većoj autonomiji u razvoju i jasnoj hijerarhiji u upravljanju projektom. Nemačka, zajedno sa Španijom i Airbusom, zagovarala je drugačiji model, sa ravnopravnijom podelom uloga i uticaja. Kako kompromis izostaje, predlog o razdvajanju projekta dobija na težini.
U tom scenariju, FCAS bi se podelio na dva paralelna podprograma. Jedan bi vodila Francuska, drugi Nemačka uz Španiju. Svaki bi rezultirao razvojem sopstvenog lovca šeste generacije, prilagođenog nacionalnim potrebama i doktrinama. Ipak, određeni sistemi, poput senzora, komunikacionih mreža, borbenog oblaka i nekih elemenata pogonskih i elektronskih rešenja, mogli bi ostati zajednički, kako bi se smanjili troškovi i ubrzao razvoj.
Takav pristup bi, prema procenama evropskih analitičara, mogao da zadovolji obe strane. Francuska bi zadržala kontrolu nad ključnim aspektima dizajna i razvoja, dok bi Nemačka i Španija dobile veću slobodu u oblikovanju platforme prema sopstvenim zahtevima. Istovremeno, formalno bi se očuvala trostrana saradnja, makar u ograničenom obimu.
Posebno je zanimljiva pozicija Španije. Iako je Madrid do sada uglavnom sledio Berlin, u budućnosti bi mogao da se prikloni francuskoj verziji FCAS-a. Razlog leži u razlikama u konceptu samog aviona. Francuska i Španija preferiraju lakšu i agilniju platformu, dok Nemačka zagovara teži avion, sa većim dometom i nosivošću, ali i većom kompleksnošću.
Ukoliko do razdvajanja zaista dođe, Evropa bi se prvi put suočila sa situacijom da istovremeno razvija dva lovca šeste generacije pod istim političkim okvirom, ali sa različitim industrijskim i vojnim prioritetima. To bi dodatno zakomplikovalo već složenu sliku evropske odbrambene saradnje, ali bi istovremeno moglo da odrazi realnost u kojoj nacionalni interesi imaju prednost nad velikim zajedničkim projektima.
Za sada, FCAS formalno i dalje postoji kao jedinstven program. Međutim, izjave iz vrha Erbasa jasno ukazuju da je strpljenje pri kraju i da se evropski projekat lovca šeste generacije nalazi na prekretnici, čiji ishod može trajno promeniti budućnost vojne avijacije na kontinentu.
U Evropi, to bi sada dovelo do 3 aviona… Italija npr vec radi sa UK na GCAPu.
Medjutim, sve vise eksperata, ukljucujuci i iz Francuske, smatraju da sam Dassault nece uspeti samostalno da kompletira avion – mnogi podizvodjaci vec imaju velikih finansijskih problema i polako `potpadaju` pod USA i UK firme (par podizvodjaca je vec pod USA i US – npr, jedan za specijalne legure je sada deo UK firme koja je podruznica USA firme, dok je proizvodjac komponenti deo USA firme) i nemaju sredstva za razvoj novih podvarijanti Rafala i nekog novog aviona. Vlada im `obecava` da ce povratiti pare ali trazi da fabrike same uloze svoja sredstva, sto vrlo mali broj moze.
U Nemackoj, GCAP se sve aktivnije nudi, posebno nakon poslednjeg povecanja cene, te nude de facto nastavak saradnje kao neki vid EF2000 deo 2.