U tekstu o nemoći i nesnalaženju najskupljeg odbrambenog sistema na svetu (NORAD u magli) uverili smo se kako se iz minuta u minut komplikovala situacija u VaP SAD, da bi rezultirala potpunom katastrofom. U vazduhu su bila četiri velika, troma vazdušna cilja, a USAF nije uspeo na vreme da ih identifikuje, pa čak ni da se približi nijednom od njih! Samo jedan avion nije obavio svoju terorističku misiju i to zahvaljujući očajničkom otporu putnika.
Šta se na Zapadu, posle početne histerije, pomame i ishitrenih zakonskih rešenja (podvedenih pod svemogući razlog „nacionalne bezbednosti“) promenilo i šta je to novo uvedeno?
1. Operation Noble Eagle – nova vojna doktrina
Pre 11. septrembra 2001. godine NORAD je imao veoma ograničenu ulogu unutar VaP SAD. Zamišljen je kao zaštita od spoljnih napada uključujući i subkosmički prostor. Posle tog napada pokrenuta je operacija „Noble Eagle“ („plemeniti orao“) koja je još na snazi i u toku. Uvedena je stalna borbena pripravnost, a brojnost aviona koji su angažovani dramatično je povećana. Oni su raspoređeni po aerodromima širom SAD (alert sites), pa imdometi preklapaju obezbeđujući punu pokrivenost svih pravaca i visina. Time je ostvarena puna borbena pripravnost.
2. Formiranje USNORTHCOM
Kako bi se otklonilo mnogo koraka u lancu vojnog odlučivanja formirana je 2002. godine Severna komanda oružanih snaga SAD (United States Northern Command – USNORTHCOM). Njen osnovni zadatak je zaštita VaP SAD i koordinacija odbrane. Sedište joj se nalazi baš tamo gde treba – unutar komandnog centra NORAD u planini Šajen.
3. Direktna razmena radarskih podataka u realnom vremenu
Do napada na WTC vojni sektori (kao što je npr. NEADS) imali su problem da na zastarelim radarskim algoritmima prate komercijalne letove sa isključenim transponderima. Stoga su preduzete sledeće mere:
● Tehnološka modernizacija
Oprema u vojnim centrima osmatranja, javljanja i navođenja potpuno je digitalizovana i modernizovana na najvišem nivou.
● Spajanje mreža
Sistemi osmatranja i praćenja umreženi su tako da vojni kontrolori imaju u realnom vremenu istu sliku kao i građanski, odnosno komercijalni koji rade za službu FAA (Federal Aviation Administration). Time se izbacuje postupak ručnog, naknadnog unosa koordinata sumnjivog aviona.
4. Eliminacija birokratskog lanca
Tehnika se uvek može zanoviti što se i čini. Međutim, pravo usko grlo nalazilo se upravo u lancu komandovanja i odlučivanja, pa su uspostavljene neprekidne konferencijske mreže koje su eliminisale entropiju u sistemu. Zamislite samo koliko se vremena gubilo kada se umesto jednog poziva obavljalo pet ili šest, pri čemu se ponekad koristla i fonetska komunikacija uz ponavljanje svakog slova (alfa–bravo–delta, itd). Zašto je to urađeno, postalo je očigledno posle napada. FAA i armijske strukture nisu uspevale da uspostave stabilnu i brzu vezu na najvišem nivou jer je dolazilo do zagušenja, ponavaljanja poruka, greška, nervoze pa i panike.
FAA je uspela da se uključi u vojnu komunikacijsku konferenciju tek u 10.17 sati kada je sve već bilo gotovo.
Kako je to prevaziđeno?
Danas postoji stalna, otvorena i sigurna telefonsko–digitalna linija (Domestic Events Counter Terrorism Hotline, DECTH) koja je aktivna svakog trenutka. Čim se pojavi i najmanji incident ili se izgubi veza s nekim komercijalnim letom, predstavnici FAA, NORAD, Bele kuće i bezbednosnih agencija su momentalno u vezi i mogu da reaguju. Brže od ovoga – ne može.
5. Decentralizacija prava na odlučivanje
Videli smo u spomenutom tekstu da se prilikom dramatičnih minuta napada svako „ogradio“ i postupao isključivo po proceduri, potpuno izbegavajući surovost odgovornosti koja je podrazumevala i naređenje za presretanje ili obaranje aviona. Svi su izašli iz toga čistih ruku – a poginulo je gotovo tri hiljade ljudi. Novi protokoli daju veća ovlašćenja oblasnim, odnosno terenskim komandantima NORAD da samostalno uzbunjuju lovačku avijaciju bez čekanja komplikovane vertikale odobrenja koja seže do samog vrha Pentagona ili do potpredsednika države.
Šta je za to vreme urađeno u komercijalnoj avijaciji?
Pored reformi koje su sprovele FAA i NORAD pojačana je i fizička zaštita u letelicama (neprobojna vrata pilotske kabine), kao i taktički naprednije korišćenje „vazdušnih policajaca“ (Vazdušna policija: poslednja linija odbrane putničkih aviona), no to nije sve. Uvedeni su novi sistemi za praćenje kao što je ADS-B (Automatic Dependent Surveillance–Broadcast), automatski zavisni nadzor) koji bez prekida prati poziciju letelice putem satelita, čak i ako pilot ili otmičar pokušaju ručno da isključe klasični transponder u avionu.
Iz svega ovoga može se videti konfiguracija doktrine ”Air Policing”. Ona je pretrpela pravu revoluciju. Do jedanaestog septembra važile su procedure koje su bile relikt Hladnog rata. Danas su sistemi redizajnirani da deluju unutar nekoliko sekundi, a nova filosofija odbrane nazvana je „Defense in Depth“ (odbrana po dubini).
Kako izgleda i funkcioniše urgentni protokol u SAD?
Od sumnje do dejstva postoji samo pet koraka. Protokol u okviru misije „Noble Eagle“, više ne čeka potvrdu otmice. Reaguje se odmah a pažnja se usmerava na mogući problem (Track of Interest). Bilo koja letelica koja odstupi od rute, izgubi vezu (comm loss) ili promeni visinu bez dozvole, što može ličiti na pretnju postaje predmet vanrednog postupka. U tom slučaju od finalne odluke deli nas samo pet koraka:
1. Detekcija
Nju obavljaju združeno FAA i NORAD. Čim komercijalni avion prekine komunikaciju duže od nekoliko minita FAA ga preko zajedničkog digitalnog interfejsa označava kao potencijalnu pretnju. Za to vreme kroz već spomenutu otvorenu konferencijsku telefonsku vezu vojni i građanski zvaničnici prate situaciju.
2. Uzbuna (Scramble)
Ovaj postupak traje nakraće pet, a najduže sedam minuta. Naređuje se poletanje. Komandant regionalnog sektora NORAD ima trajno ovlašćenje da naredi urgentno poletanje dežurne pare lovaca („F-15“, „F-16“ ili „F-22“). Avioni su na pistama u stanju maksimalne pripravnosti i u sedmom minutu moraju biti u vazduhu.
3. Presretanje i vizuelna identifikacija (VID)
Lovci prilaze avionu s repa kako ih posada i eventualni otmičari ne bi prerano primetili. Posle toga vođa se izvlači na levu stranu aviona na udaljenost s koje može da osmotri kokpit. Pri tom procenjuje:
- Da li su piloti u besvesnom stanju (gubitak pritiska u kabini).
- Da li ima tragova borbe ili nasilja u kabini.
- Postoje li mehanička oštećenja na avionu.
4. Neverbalna komunikacija i prisila
Ukoliko nije ostvarena radio-veza, pilot primenjuje međunarodne signale presretanja:
- Ljuljanje krilima (Wing waggle). To je uobičajeni znak koji poručuje: „prati me“ (follow me).
- Ispaljivanje IC mamaca (flares). Ako putniki avion ignoriše sva ova upozorenja i leti prema naseljenom mestu lovac uleće ispred njega i ispaljuje svetleće mamce kako bi privukao pažnju i upozorio posadu da je je pretnja fatalna.
5. Ovlašćenje za dejstvo (poslednja mera)
Ovo je najveća lekcija jedanaestog septembra – lanci odlučivanja maksimalno su skraćeni. Ovlašćenje za upotrebu sile (rušenje putničkog aviona s nevinim žrtvama) decentralizovano je i više nije samo u rukama predsednika, već ministra odbrane (SecDeff) i komandanta NORAD. Odluka se donosi u sekundama isključivo ako se proceni da je avion pretvoren u vođeno oružje s namerom da se izazovu civilne žrtve na zemlji.
Ovakav način praćenja letelica pokazao se pouzdanim i spasonosnim i u drugim situacijama (havarije, lutanje aviona, spasilačke misije, itd). Ovako skup sistem na taj način svakodnevno se koristi.
Kako je Evropa reagovala na ove pretnje?
NATO je u Evopi paralelno razvio sistem „Otpadnik“ (Renegade). Unutar NATO razvijen je poseban koncept za komercijalne avione koji su potencijalno pretvoreni u pretnju. U potpunosti je centralizovano praćenje VaP kroz dva operativna centra: CAOC Uedem (Combined Air Operations Centre) u mestu Uedem (Nemačka), za severnu i centralnu Evropu i CAOC Torrejon (Španija) za južnu Evropu. Ranije su centri postojali u Turskoj, Grčkoj, Portugaliji i Danskoj pa su objedinjeni u pomenuta dva.
Zbog složenosti geopolitičkog prostora uvedeno je prekogranično presretanje (Cross-border Intereption). Pre je su to bili potrebni međudržavna komunikacija i odobrenja, a danas postoje bilateralni sporazumi koji omogućvaju da avioni u pripavnom stanju (Hot Purshuit) prelaze granice i prate „otpadnika“ dok dežurna para dotične zemlje ne poleti. Uveden je i „Air Policing“ za manje države koje nemaju nadzvučnu avijaciju, pa se kod njih obavlja trajna rotacija lovačkih aviona većih sila. Tako italijanski ili grčki lovci pokrivaju neke balkanske zemlje.
A šta ćemo sa BPL?!
Sistem koji je potpuno reorganizovan i dizajniran da spreči „rojeve“ putničkih aviona danas je zatečen fenomenom jeftinih, tačkastih i asimetričnih pretnji. Meta od sto tona na deset hiljada metara pretvorila se u komercijalni ili modifikovani dron malog radarskog potpisa, sporosti koja ne odgovara brzim presretačima i niskog, nepredvidivog a često i neuhvatljivog profila leta. Stoga su SAD i Evropa uvele koncept „C–UAS“ (Counter–Unmanned Aircraft Systems).
To nije paranoja, već štit na koji se pomalo zaboravilo – sve dok jedna BPL nije uletela u VaP vazduhoplovne baze Lengli u Virdžiniji, ali i baze Barksdejl (Barksdale). Smesta se pokazalo ono što su piloti dobro znali – lovci basnoslovne cene od 150 miliona dolara nisu imali šta da traže protiv dronova od hiljadu dolara. Ne samo da je to bilo ekonomski neodrživo, već i operativno zahtevno. To će reći – brzom avionu čija je minimalna brzina manja od najveće brzine drona praktično je nemoguće da ga obori.
Stoga su Amerikanci uveli sledeće zakonske i vojne promene:
- Automatizacija kroz „veštačku inteligenciju“. Time se eliminišu ”šumovi” na radaru koji su dronove tretirali kao ptice. Novi modeli AI prepoznaju profil leta, brzinu i toplotni potpis i tako razlikuju dron od jata ptica.
- Nova ovlašćenja (proširenje selekcije 130i). Prema postojećem američkom zakonu tek nešto više od polovine vojnih instalacija (uglavnom nuklearne baze i raketni silosi) imaju pravo na aktivnu odbranu dejstvujući i nad građanskim prostorom. Pokrenuta je inicijativa da se ta ovlašćenja prošire jer teroriste ne zanimaju zakoni već učinak.
- Zakonska regulativa FAA. Asocijacija je uvela određene zone – UAFR virtuelne zone (Unmanned Aircraft Flight Restriction). Stalna pretnja oko sportskih stadiona i druge infrastrukture naterala je FAA da donese stroga pravila o restrikciji letova bespilotnih letelica za potrebe tv prenosa, snimanja filmova, pa i nadgledanja, odnosno obezbeđenja iz vazduha, itd. Tako se stvaraju zone zabrane leta iznad rafinerija, brana i čvorišta energetskih mreža. Uvdeno je i pravilo „Remote ID“, odnosno digitalna tablica koja omogućava vazdušnom nadzoru i odbrani da u sekundi vidi ko upravlja dronom.
U Evropi je to još veći problem usled gustine naseljenog prostora gde bi obaranje drona izazvalo štetu ravnu njegovom pogotku u metu. Zato je evropska agencija EASA (European Union Aviation Safety Agency) razvila strog sistem podele na tri kategorije u zavisnosti od rizika letova:
- Open (nizak rizik za hobiste).
- Specific (komercijalni letovi uz softversku procenu rizika SORA).
- Certified (veliki teretni dronovi koji podležu pravilima kao putnički avioni).
Ni u ovoj oblasti nije moglo proći bez SVO. Evropa se uzda u iskustva iz ove asimetrične opasnosti. Ta iskustva se u njenom rečniku nazivaju „Soft-kill“ tehnologije, odnosno elektromagnetno i sajber dejstvo, ometanje radio-frekfencija (jamming) i lažiranje GPS singala (spoofing). Reforme koje sada sprovode FAA, NORAD i EASA jesu pokušaj da se ukroti tehnologija koja se razvija mnogo brže nego što vojni budžet i administracija to mogu da prate.
