Ukrajinski rat dronovima odavno više nije ograničen na male letelice iznad fronta. Bespilotni čamci promenili su situaciju u Crnom moru, dok su podvodne platforme počele da otvaraju još jednu oblast u kojoj brodovi, podmornice, mine, luke i kablovi mogu da budu napadnuti bez slanja posade. Sledeća velika promena verovatno neće biti još veći čamac, već robot koji najveći deo zadatka obavlja potpuno ispod površine.
SAD i Velika Britanija već imaju čitavu porodicu takvih sistema, od malih lovaca na mine koje mogu da prenesu dvojica ljudi do autonomnih vozila sposobnih da rade na dubini od šest kilometara. Britanci su otišli još dalje i upravo su sa svoje eksperimentalne podmornice bez posade Excalibur prvi put lansirali teško torpedo Mk48. Razlika između sredstva za pregled morskog dna i podvodnog borbenog sistema počinje ubrzano da nestaje.
Priča za Ukrajinu pritom nije potpuno hipotetička, jer je London još 2022. Kijevu predao šest autonomnih vozila za pronalaženje mina i organizovao obuku ukrajinskih mornara zajedno sa američkom Šestom flotom. Nema javne potvrde da se sada priprema isporuka bilo čega pomenutog u ovom tekstu, ali tehnološki put je već otvoren. Pitanje više nije može li Ukrajina da koristi podvodne dronove, već koliko napredan sistem bi zapadni saveznici bili spremni da joj predaju.
Iran je već pokazao drugu stranu podvodnog rata
Početkom septembra pisali smo kako je Iran došao do američkog Anduril Dive-LD, jednog od najzanimljivijih novih velikih autonomnih podvodnih vozila. Samo nekoliko nedelja kasnije IRGC je prikazao i zaplenjeni REMUS 600, još jedan američki sistem namenjen dugotrajnom radu bez posade. Dva slučaja su pokazala da autonomija smanjuje rizik za ljude, ali istovremeno stvara novu mogućnost da veoma vredna tehnologija cela padne protivniku u ruke.
Dive-LD je dugačak približno 5,8 metara i ima prečnik oko 1,2 metra, dok proizvođač navodi maksimalnu radnu dubinu od 6.000 metara i autonomiju do deset dana. Anduril ga nudi za izviđanje, pripremu operativnog prostora, minsko ratovanje i precizno postavljanje tereta, uz modularni prostor za različite senzore i druge korisne terete. Vozilo može da krene sa obale, bude odvučeno do zone dejstva ili lansirano sa različitih plovila.
Takve karakteristike odmah objašnjavaju zašto bi tehnologija bila zanimljiva i u Crnom moru. Vozilo koje danima samostalno mapira dno može da traži mine, posmatra prilaze bazama, pregleda kablove i cevi ili ostavlja senzore na unapred određenim mestima. Nema javnog podatka da je Dive-LD ponuđen Ukrajini, a posle iranskog slučaja mogućnost predaje ovako napredne platforme verovatno bi bila razmatrana mnogo opreznije.
REMUS je mnogo realniji kandidat
Porodica REMUS predstavlja sasvim drugačiju priču jer više nije eksperimentalna tehnologija u malom broju primeraka. HII navodi da je isporučeno više od 750 ovih vozila korisnicima u oko 30 država, dok različite verzije pokrivaju dubine od 100 do čak 6.000 metara. Britanska mornarica već dve decenije koristi REMUS i 2024. je naručila dodatne REMUS 100 i REMUS 300 za minske i nadzorne zadatke.
Za Ukrajinu bi najmanji sistemi bili i najjednostavniji za uvođenje. REMUS 300 mogu da nose dvojica ljudi, radi do dubine od 305 metara i ostane na zadatku do 30 sati, dok modularni prostor omogućava ugradnju sonara i drugih senzora za pronalaženje mina, izviđanje i nadzor. Takav sistem ne zahteva podmornicu, veliki ratni brod ni komplikovanu infrastrukturu za lansiranje.
REMUS 600 i njegov noviji naslednik REMUS 620 predstavljaju ozbiljniji nivo. REMUS 620 može da radi na dubini do 600 metara, ostane u misiji do 110 sati i pređe više od 500 kilometara, a HII među predviđenim zadacima navodi minsko ratovanje, hidrografsko snimanje, prikupljanje obaveštajnih podataka, nadzor i elektronsko ratovanje. Vozilo može da se lansira sa podmornica, površinskih brodova, čamaca, helikoptera i drugih bespilotnih platformi.
REMUS već izlazi iz torpedne cevi podmornice
Američka mornarica je 2025. pokazala koliko daleko želi da proširi njegovu upotrebu. Varijanta REMUS 600 pod nazivom Yellow Moray lansirana je i ponovo prihvaćena kroz torpednu cev nuklearne podmornice USS Delaware klase Virginia tokom operacija u zoni Evropske komande SAD. Tri autonomne misije trajale su između šest i deset sati, a za lansiranje i povratak nisu bili potrebni ronioci.
Takva kombinacija podmornice sa posadom i manjeg robota menja radijus u kojem se mogu prikupljati podaci bez približavanja samog broda obali ili protivničkoj bazi. Podmornica ostaje na bezbednijoj udaljenosti, dok malo autonomno vozilo ulazi u pliće ili rizičnije vode i kasnije se vraća sa snimljenim podacima. Isti princip može da se primeni sa površinskog broda ili obale, što je za Ukrajinu mnogo realističnija varijanta od korišćenja nuklearne podmornice kao matične platforme.
Oružje Online je 27. septembra pisao upravo o iranskom zarobljavanju jednog REMUS 600 u Ormuskom moreuzu. Taj događaj je zanimljiv i za Crno more, jer pokazuje da su relativno mala podvodna vozila već aktivno prisutna u zonama visokog vojnog rizika. Njihova vrednost nije u spektakularnoj brzini ili velikoj bojevoj glavi, već u mogućnosti da satima neprimetno pretražuju prostor u kojem bi slanje ljudi ili skupog broda bilo mnogo opasnije.
Američka mornarica već formira jedinice za rat robotima ispod mora
SAD više ne tretiraju podvodne dronove samo kao opremu koju povremeno koriste ronioci ili istraživačke jedinice. UUVGRU-1 danas ima zadatak da organizuje, obuči i opremi snage namenjene operativnoj upotrebi autonomnih podvodnih sistema, dok UUVRON 1 koristi vozila od malih Iver platformi do ogromnog Orca XLUUV-a dugog oko 26 metara. UUVRON 3 je osnovan za testiranje, uvođenje i kasniju operativnu upotrebu ekstra velikih podvodnih vozila.
UUVRON 1 i UUVRON 3 jedinice pripadaju strukturi američke Tihookeanske podmorničke komande, dok njihovi sistemi mogu biti raspoređeni tamo gde ih operativni komandanti zatraže. Američka mornarica je 2025. osnovala i UUVRON 5 upravo radi razvoja i upotrebe naoružanih podvodnih vozila velikog deplasmana.
Dakle, podvodni dron više nije samo sonar koji traži minu i zatim se vraća u luku, već deo flote koji treba da izvršava izviđačke, logističke i borbene zadatke. Granica između senzora, nosača tereta i oružja postaje sve tanja.
Jimmy Carter ostaje posebna kategorija
Američki USS Jimmy Carter često se pojavljuje u pričama o budućem robotskom ratovanju zato što je od početka napravljen za neuobičajene podvodne misije. Treća podmornica klase Seawolf ima dodatni deo trupa dug oko 30 metara i težak približno 2.500 tona, koji američka mornarica zvanično naziva Multi-Mission Platform. Taj prostor omogućava nošenje dodatne opreme, eksperimente, specijalne operacije i druge zadatke o kojima se veliki deo podataka ne objavljuje.
Tvrdnje da budući USS Baltimore SSN-812 dobija praktično isti tajni dodatak za upravljanje podvodnim robotima za sada nemaju potvrdu američke mornarice. Baltimore pripada narednoj fazi programa Virginia, dok javni podaci govore o nastavku razvoja velikih modularnih prostora za rakete, specijalne snage i druge terete, ali ne o kopiji Carterovog posebnog modula. Zvanična dokumentacija Block V podmornica opisuje Virginia Payload Module kao dodatni deo dužine oko 26 metara sa četiri velike cevi za rakete ili druge korisne terete.
Američka mornarica je u avgustu 2026. otišla i korak dalje, odlučivši da buduće Virginije sa tim modulom formalno klasifikuje kao SSGN podmornice sa vođenim raketama. Veliki otvori nisu ograničeni samo na Tomahawk, pa ostavljaju prostor i za buduća bespilotna sredstva, specijalnu opremu i druga sredstva koja još nisu javno predstavljena. Takva arhitektura pokazuje koliko ozbiljno SAD računaju na podvodne robote kao deo budućih podmorničkih operacija.
Britanski Excalibur upravo je ispalio teško torpedo
Britanci su 30. septembra napravili korak koji celu priču pomera iz oblasti izviđanja direktno prema naoružanim autonomnim podmornicama. XV Excalibur je tokom ispitivanja kod škotske obale lansirao američko teško torpedo Mk48 Mod 4, što je prvi put da je podvodno vozilo bez posade Kraljevske mornarice izvršilo ovakav zadatak. Korišćeno je inertno torpedo koje se moglo ponovo izvući, ali su sistem za upravljanje vatrom, lansiranje i kontrola radili kao u pravom borbenom scenariju.
Excalibur je znatno veći nego što se navodilo u prvim opisima britanskog programa. Današnja platforma duga je oko 12 metara, ima deplasman od 19 tona i predstavlja najveće autonomno podvodno vozilo koje je Kraljevska mornarica do sada ispitivala. Projekat je nastao kao eksperimentalna platforma za testiranje autonomije, novih senzora, navigacije i različitih vojnih tereta.
Torpedno ispitivanje sprovedeno je u okviru britansko-američkog projekta Broadsword/Trial Iron i šireg programa AUKUS. Kraljevska mornarica navodi da je to prvi iz serije testova koji treba da postanu složeniji i na kraju omoguće raspoređivanje autonomnih vozila sposobnih da koriste torpeda u stvarnim operacijama. Excalibur je time od eksperimentalne robotske podmornice postao demonstrator tehnologije koja direktno ulazi u protivpodmorničko ratovanje.
Excalibur u Ukrajini za sada nije realan scenario
Mogućnost da upravo XV Excalibur bude poslat Ukrajini trenutno je veoma mala. Postoji samo kao eksperimentalna platforma Kraljevske mornarice, pred njim su još godine testiranja, a rezultati programa direktno ulaze u razvoj britanskih i AUKUS podvodnih sistema nove generacije. London nije objavio nikakav plan za njegov transfer Kijevu.
Mnogo je realnije da tehnologija razvijena kroz Excalibur kasnije stigne do drugih, manjih i jednostavnijih autonomnih sistema. Britanija je već pokazala da je spremna da Ukrajini preda autonomnu opremu za minsko ratovanje, a iskustva iz Crnog mora sama koristi prilikom razvoja sopstvene strategije bespilotnih sistema. Britansko Ministarstvo odbrane otvoreno navodi da lekcije iz Ukrajine utiču na razvoj pomorske autonomije.
Teško naoružani XLUUV od 19 tona predstavlja sasvim drugačiji nivo političke, tehnološke i logističke odluke od malog robota za traženje mina. Takvom vozilu potrebni su transport, održavanje, baterije, komandna infrastruktura, specijalizovana obuka i bezbedno mesto za pripremu misije. Gubitak jednog primerka protivniku značio bi i gubitak tehnologije koja se tek uvodi u operativni sistem.
Najrealniji sledeći korak je između REMUS-a i Dive-LD
Ukrajini bi mnogo neposrednije koristila veća količina manjih autonomnih podvodnih vozila nego jedan izuzetno skup demonstrator poput Excalibura. REMUS 300 može da pretražuje prilaze lukama i plovne puteve, dok REMUS 600 ili 620 mogu da rade dalje od obale i nose ozbiljnije senzore. Isti sistemi bi mogli da mapiraju mine, posmatraju pomorske rute i prikupljaju podatke u delovima Crnog mora gde je prisustvo broda lako otkriti.
Dive-LD bi otvorio još dublje zadatke jer je napravljen za rad praktično do okeanskog dna. Anduril među zvaničnim misijama navodi izviđanje, minsko ratovanje i precizno postavljanje tereta, što pokazuje koliko platforma može biti prilagodljiva bez promene osnovnog vozila. Upravo takva modularnost čini nove podvodne robote mnogo zanimljivijim od klasične mine ili torpeda koji mogu da urade samo jedan posao.
Iran je tokom septembra pokazao i cenu takvog pristupa kada je došao do američkih Dive-LD i REMUS 600. Svaka zemlja koja pošalje podvodnog robota u neprijateljski kontrolisane vode mora da računa da se vozilo možda neće vratiti, a sa njim mogu nestati senzori, elektronika, softver i podaci o načinu rada. Upravo zbog toga će odluka šta predati Ukrajini verovatno mnogo više zavisiti od osetljivosti tehnologije nego od toga da li je određeni dron tehnički sposoban za rad u Crnom moru.
Crno more je idealna laboratorija za manje podvodne robote
Crno more nema okeanske dubine od šest kilometara duž većeg dela operativno važnih zona, pa maksimalna dubina Dive-LD nije ono što bi Ukrajini bilo najvrednije. Mnogo važniji su autonomija, navigacija bez stalne radio-veze, kvalitet sonara i sposobnost vozila da pronađe put nazad nakon višesatne ili višednevne misije. Obalske baze, luke, sidrišta i prilazi Krimu stvaraju veoma drugačije zahteve od otvorenog Atlantika.
Ukrajina je već pokazala da je spremna da jednostavne pomorske dronove proizvodi u velikim količinama i brzo menja njihovu konstrukciju prema iskustvima sa fronta. Zapadni podvodni sistemi mogli bi da donesu ono što je mnogo teže improvizovati, preciznu inercijalnu navigaciju, napredne sonare, kvalitetne baterije, autonomno izbegavanje prepreka i softver sposoban da vodi vozilo bez veze sa operaterom. Takve komponente mogu biti važnije od samog trupa.
Excalibur sa Mk48 pokazuje gde ovaj razvoj na kraju vodi, ali još nije oružje koje Britanija deli partnerima. REMUS pokazuje drugu krajnost, zrelu porodicu koja se već izvozi u desetine država i koju koriste i američka i britanska mornarica. Između ta dva sistema nalazi se prostor u kojem bi sledeća velika promena ukrajinskog pomorskog ratovanja mogla da nastane ispod površine, gde se dron više ne vidi na horizontu i ne mora da se vrati istim putem kojim je došao.
