Još pre nekoliko godina M142 HIMARS bio je predstavljan kao gotovo nezaobilazan izbor za evropske armije koje žele raketnu artiljeriju velikog dometa. Danas se upravo u Poljskoj, jednoj od država koje najbrže povećavaju vojnu potrošnju u Evropi, pojavljuje sasvim drugačije pitanje: da li joj je američki sistem uopšte potreban. Dvadeset postojećih lansera sada se pominje kao oprema koju bi možda bilo racionalnije prodati nego dalje širiti.
Takva rasprava ne nastaje zato što HIMARS odjednom ne valja. Problem je što je Varšava u međuvremenu izgradila mnogo širi program oko Homar-K, sopstvene verzije južnokorejskog K239 Chunmoo na poljskoj šasiji Jelcz i sa domaćim sistemom upravljanja vatrom Topaz. Kada dva sistema rade približno isti posao, ali samo jedan od njih otvara prostor za domaću proizvodnju, municiju, elektroniku i servis, računica počinje brzo da se menja.
Tokom prethodnih meseci pratili smo isti proces širom Evrope. Norveška je izabrala Chunmoo umesto HIMARS-a, Francuska se okrenula sopstvenom programu Thundart, dok se južnokorejska artiljerija sve dublje ugrađuje u evropske arsenale od Poljske do Hrvatske i Španije. Poljska sada može postati prvi veliki korisnik koji ne samo da kupuje alternativu američkom sistemu, već razmatra da se dela HIMARS-a potpuno oslobodi.
Dvadeset HIMARS-a naspram čitavog poljskog programa
Poljska vojska raspolaže sa 20 američkih M142 HIMARS, nabavljenih u okviru prvog ugovora kojim je Varšava brzo želela da dobije preciznu raketnu vatru velikog dometa. Ti sistemi su doneli pristup američkoj porodici GMLRS i taktičkim projektilima većeg dometa, ali su ostali gotovo potpuno vezani za američku logistiku i lanac snabdevanja. U trenutku kada su kupljeni, Poljska još nije imala domaći sistem iste klase.
Homar-K je tu situaciju potpuno promenio. Umesto gotovog južnokorejskog lansera, Poljska je uzela K239 Chunmoo kao osnovu i počela da ga prilagođava sopstvenoj vojsci, sopstvenim kamionima i sopstvenoj elektronici. Rezultat više nije samo uvezena raketna platforma, već sistem koji je sve dublje vezan za poljsku vojnu industriju.
Takav pristup ima mnogo veći značaj od toga čiji je logo na lanseru. Poljska može da standardizuje vozila, komunikacije, obuku, održavanje i komandovanje oko tehnologije koju već koristi u velikom broju. HIMARS tada postaje izdvojena mala flota koja zahteva poseban lanac delova, municije i podrške.
Dva kontejnera menjaju način na koji baterija radi
Najvidljivija razlika između HIMARS-a i Homar-K nalazi se iza kabine. M142 nosi jedan transportno-lansirni kontejner, dok K239 koristi dva nezavisna kontejnera. To nije samo pitanje dvostruko većeg broja cevi, već mnogo veće fleksibilnosti u izboru municije.
Jedan Homar-K može da ponese dve različite vrste projektila istovremeno. Jedan kontejner može biti napunjen vođenim raketama kalibra 239 mm dometa oko 80 kilometara, dok drugi može da nosi taktičku raketu dometa do približno 290 kilometara. Posada tako ne mora unapred da bira između taktičke podrške i udara po udaljenijem cilju.
HIMARS u istoj situaciji raspolaže samo jednim modulom. Njegova modularnost je velika prednost, ali nakon izbora kontejnera čitav lanser nosi upravo taj tip borbenog kompleta do sledećeg punjenja. Poljskoj, koja planira veoma veliki broj raketnih jedinica, dvostruki kontejner daje znatno veću vatrenu masu po jednom vozilu.
Jelcz i Topaz vrede više nego što izgleda na papiru
Homar-K koristi poljsku šasiju Jelcz, što možda nije deo sistema koji privlači najviše pažnje, ali predstavlja jedan od ključnih razloga zašto ga Varšava toliko širi. Poljska već proizvodi, održava i koristi veliki broj vozila te porodice, pa raketni sistem ne zahteva potpuno novu logističku infrastrukturu. Rezervni delovi, vozači, radionice i deo servisne mreže već postoje.
Još važniji je Topaz, poljski sistem komandovanja i upravljanja vatrom koji WB Group razvija godinama. Homar-K zbog toga može da se poveže sa poljskim izviđačkim dronovima, artiljerijskim jedinicama i drugim senzorima bez potpunog oslanjanja na stranu komandnu arhitekturu. Poljska time ne kupuje samo raketu, već zadržava mnogo veću kontrolu nad putem informacije od senzora do lansera.
Kod HIMARS-a je stepen nacionalne integracije znatno uži. Sistem može da se uklopi u NATO mrežu i donosi veoma razvijenu američku logistiku, ali ključni delovi tehnologije, softvera i municije ostaju vezani za SAD. Za zemlju koja želi nekoliko stotina lansera, takva zavisnost vremenom postaje mnogo važnija od početne cene vozila.
Homar-K nije samo korejski Chunmoo sa poljskim tablicama
Poljska adaptacija K239 pokazuje model koji Južna Koreja poslednjih godina veoma uspešno nudi evropskim državama. Umesto insistiranja da kupac uzme sistem u potpuno korejskoj konfiguraciji, Seul ostavlja prostor za domaću šasiju, komunikacije, elektroniku, proizvodnju delova i kasnije lokalizovanje municije. To nacionalnoj industriji daje posao koji traje mnogo duže od same isporuke prvih lansera.
Oružje Online je upravo taj model već pratio kod poljskih tenkova K2 i haubica K9. Varšava ne želi samo stotine gotovih vozila iz Južne Koreje, već postepeno pokušava da napravi sopstvene proizvodne i servisne kapacitete oko njih. Homar-K je možda najčistiji primer kako ta politika izgleda kada se prenese na raketnu artiljeriju.
Američki model je tradicionalno drugačiji. Kupac dobija veoma razvijen sistem, pristup velikom američkom arsenalu i interoperabilnost sa vojskom SAD, ali mnogo manji prostor da samostalno preuzme ključne delove proizvodnje. Poljska više očigledno ne smatra da je takav odnos dovoljan za količine naoružanja koje planira da uvede.
HIMARS nije postao loš, samo se promenilo ono što Poljska traži
M142 i dalje ima nekoliko vrlo ozbiljnih prednosti. Lakši je od Chunmoo, manji, jednostavniji za transport i iza sebe ima veliki broj proizvedenih sistema i ogromno iskustvo iz realnih operacija. Njegova porodica municije takođe nastavlja da se razvija, uključujući nove rakete većeg dometa.
Problem za Varšavu nije pitanje da li HIMARS funkcioniše. Pitanje je da li ima smisla održavati malu flotu od samo 20 američkih vozila paralelno sa mnogo većim brojem Homar-K sistema koji postaju standard nacionalne raketne artiljerije. Svaki dodatni tip vozila znači dodatne rezervne delove, posebnu obuku i novi logistički lanac.
Prodaja postojećih lansera mogla bi da oslobodi novac za kupovinu još Homar-K sistema i njihove municije. Dvadeset HIMARS-a samo po sebi neće rešiti ili uništiti poljsku raketnu artiljeriju, ali njihovo uklanjanje bi pojednostavilo strukturu flote. Upravo to je argument koji se sada pojavljuje među poljskim vojnim analitičarima.
Norveška već zadala ozbiljan udarac HIMARS-u
Poljska nije izolovan slučaj. Početkom godine pisali smo kako je Norveška izabrala južnokorejski K239 Chunmoo i time zadala još jedan udarac američkom HIMARS-u na evropskom tržištu. Norvežani su pokazali da ni blisko vojno savezništvo sa Sjedinjenim Državama više automatski ne znači kupovinu američkog sistema.
Razlog se ponavlja iz zemlje u zemlju. Evropske vojske žele više raketa, brže isporuke, širi izbor municije i veću industrijsku korist kod kuće. Južna Koreja je upravo na tim mestima poslednjih godina napravila najveći prodor.
HIMARS više nema tržište na kojem se njegova američka konkurencija podrazumeva kao jedina ozbiljna opcija. K239 je od alternativnog azijskog sistema postao platforma koju evropske zemlje ozbiljno porede sa američkim rešenjem, a u nekoliko slučajeva i biraju umesto njega. To pre samo nekoliko godina nije bila realna situacija.
Francuska otišla još dalje
Pariz je napravio još radikalniji potez. Francuska nije izabrala ni HIMARS ni Chunmoo, već je odbacila oba strana rešenja i krenula u razvoj domaćeg Thundart sistema kao buduće udarne raketne platforme. Detaljno smo analizirali taj program i odluku Francuske da ključnu sposobnost ne prepusti ni Vašingtonu ni Seulu.
To pokazuje koliko se evropsko tržište promenilo. Pre nekoliko godina pitanje je bilo ko će kupiti HIMARS i koliko će lansera naručiti, dok se sada razmatra čitava grupa nacionalnih i južnokorejskih alternativa. Američki sistem ostaje važan, ali više nije automatski odgovor na svaki zahtev za raketnom artiljerijom velikog dometa.
Poljska predstavlja treći model. Umesto potpuno nacionalnog sistema poput Francuske ili kupovine čistog stranog sistema, Varšava uzima korejsku osnovu i oko nje gradi sopstvenu platformu. Homar-K je zbog toga istovremeno korejski, poljski i sve manje zavisan od jednog spoljnog dobavljača.
Južnokorejska artiljerija već se raširila Evropom
K239 nije jedini južnokorejski sistem koji pravi veliki proboj. K9 Thunder postao je jedna od najuspešnijih samohodnih haubica na evropskom tržištu, dok su različite verzije već izabrale Poljska, Norveška, Finska, Estonija, Rumunija i druge države. Španija se takođe okreće južnokorejskoj artiljerijskoj tehnologiji.
Hrvatska je u međuvremenu krenula prema Chunmoo, čime se ista porodica raketnih sistema približava i Balkanu. Početkom septembra pisali smo upravo o širenju južnokorejske artiljerije po Evropi i promeni tržišta koje je decenijama bilo gotovo automatski okrenuto američkoj ili zapadnoevropskoj opremi. Poljski program predstavlja najveću i industrijski najdublju verziju tog procesa.
Južna Koreja je našla veoma jednostavnu formulu. Nudi naoružanje koje već postoji, može relativno brzo da ga proizvodi, spremna je na transfer proizvodnje i kupcu ostavlja prostor za nacionalne komponente. Evropske države koje pokušavaju da popune prazna skladišta teško mogu da ignorišu takvu ponudu.
Poljska ne kupuje samo rakete, već pokušava da kontroliše lanac
Rat u Ukrajini pokazao je da broj lansera nije dovoljan ako nema hiljada raketa iza njih. Jedan moderni raketni sistem može izgledati impresivno na paradi, ali u dugom ratu njegova stvarna vrednost zavisi od toga koliko brzo država može da ga napuni posle prvog plotuna. Tu se poljski interes za lokalizaciju Homar-K možda najbolje vidi.
Varšava želi proizvodnju delova municije, domaću šasiju, sopstveni sistem upravljanja vatrom i što veću servisnu autonomiju. Svaki od tih elemenata smanjuje broj tačaka na kojima strana država može da uspori ili prekine lanac snabdevanja. Takva logika nije samo ekonomska, već direktno vojna.
HIMARS sa američkim raketama ostavlja Vašington kao ključnu tačku sistema. Homar-K pokušava da veliki deo tog lanca preseli u Poljsku, dok Južna Koreja ostaje partner za tehnologiju i komponente koje još nisu lokalizovane. Za državu koja se priprema za moguć dug rat takva razlika postaje važnija sa svakom novom narudžbinom.
Dvadeset američkih lansera sada izgleda mnogo manje nego nekada
Kada je Poljska kupovala prvih 20 HIMARS-a, oni su predstavljali ogromno povećanje domaće sposobnosti udara na velikim udaljenostima. Danas, pored programa Homar-K i planova za stotine lansera, tih dvadeset vozila izgleda kao mala izdvojena serija iz prethodne faze modernizacije. Upravo je brzina poljskog naoružavanja učinila da sistem kupljen relativno skoro već može da postane kandidat za racionalizaciju.
Prodaja još nije isto što i odluka o prodaji. Debata među stručnjacima pokazuje da je takav scenario uopšte postao racionalno zamisliv, što je samo po sebi zanimljivo kada se zna kakav je status HIMARS imao u Evropi posle 2022. godine. Američki lanser je od simbola poželjnog zapadnog naoružanja u Poljskoj stigao do tačke gde se pita da li njegova mala flota samo nepotrebno komplikuje veći nacionalni program.
Ukoliko Varšava zaista krene tim putem, značaj odluke bi prevazišao vrednost samih 20 vozila. Poljska bi praktično poručila da je izabrala Homar-K kao dugoročnu osnovu raketne artiljerije i da američki sistem više nije potreban čak ni kao paralelna sposobnost. Posle Norveške, Francuske i sve šireg prodora južnokorejskog naoružanja, to bi bio možda najjasniji znak do sada koliko se evropsko tržište raketne artiljerije promenilo.
