Evropska unija godinama govori o strateškoj autonomiji, ali je i svemir jedna od oblasti u kojima se ta ambicija najlakše sudara sa stvarnim stanjem na terenu. Rat u Ukrajini pokazao je da satelitska komunikacija više nije tehnološki dodatak vojsci, već infrastruktura bez koje savremene jedinice mogu veoma brzo da izgube vezu, podatke, koordinaciju i deo sposobnosti za vođenje borbe.
Starlink je u tom ratu praktično demonstrirao koliko jedna privatna američka mreža može da postane važna za čitav vojni sistem čak i druge države. Istovremeno je otvoreno mnogo neprijatnije pitanje za EU vlade: šta se događa kada kritična komunikacija kontinenta zavisi od kompanije i političkog okruženja koje Brisel uopšte ne kontroliše.
Pokušaji da se ta zavisnost smanji dodatno su ubrzani posle zaoštravanja odnosa sa administracijom Donalda Trampa. Evropske prestonice više ne slušaju samo američke zahteve za većim vojnim izdvajanjima, već gledaju carine, političke pritiske i otvorene sporove sa Belom kućom, uključujući Trampove izjave o Grenlandu. Ideja da se za ključne komunikacije dugoročno zavisi od američkih privatnih sistema u takvoj atmosferi više ne izgleda naročito privlačno.
Problem za Brisel je što se ta spoznaja javlja veoma kasno. Dok Evropa tek sklapa industrijsku i političku konstrukciju sopstvene mreže, druge velike sile već imaju satelite u orbiti, fabrike koje ih serijski proizvode i programe koji se brzo šire. Nova odluka Evropske komisije zato nije početak ravnopravne trke, već pokušaj da se nadoknadi ozbiljan zaostatak.
IRIS² raste sa 282 na 348 satelita
Evropska komisija sada je finalizovala novu konfiguraciju IRIS², evropske suverene konstelacije za bezbedne satelitske komunikacije koju razvija konzorcijum SpaceRISE. Rad na aktuelnoj fazi projekta počeo je u januaru.
Posle višemesečnih konsultacija i pregovora postignut je sporazum evropskih proizvođača sa Evropskom svemirskom agencijom, završena je osnovna konfiguracija konstelacije, napravljen plan zemaljske infrastrukture i utvrđeni su preliminarni termini lansiranja.
Promenjena je i sama veličina mreže. Prvobitni plan predviđao je 282 satelita, dok je novom arhitekturom dodato još 66, pa bi IRIS² trebalo da ima ukupno 348 letelica.
Namena sistema razlikuje se od poslovnog modela Starlinka. Evropska mreža prvenstveno treba da obezbedi sigurne komunikacije državnim institucijama zemalja Evropske unije, kao i Norveškoj i Islandu. Komercijalne usluge za kompanije i građane trebalo bi da dođu kasnije.
Najvažniji datum je sada 2029. godina, kada je planirano lansiranje prvih satelita.
Starlink trenutno broji 10,916 satelita i raste
Međutim, upravo taj datum najbolje pokazuje koliko EU kasni.
SpaceX ne priprema mrežu koja bi jednog dana trebalo da počne sa radom. Starlink samo u trenutku pisanja ovog teksta ima 10,916 satelita, a nove serije redovno odlaze u orbitu. Kompanija je izgradila čitav industrijski sistem oko masovne proizvodnje satelita, sopstvenih raketa, lansiranja, zemaljskih stanica i korisničkih terminala.
Razlika u odnosu na Evropsku Uniju zato nije samo nekoliko hiljada satelita.
SpaceX je satelit pretvorio iz skupog pojedinačnog projekta u proizvod koji se pravi i lansira u velikim serijama. Upravo je taj model uzdrmao evropske proizvođače koji su decenijama bili izuzetno jaki u velikim i skupim geostacionarnim platformama, ali su mnogo sporije reagovali na prelazak tržišta prema hiljadama manjih letelica u niskoj Zemljinoj orbiti.
Starlink je istovremeno u Ukrajini dobio ono što nijedna marketinška kampanja nije mogla da mu pruži: višegodišnje iskustvo upotrebe komunikacione megakonstelacije u velikom ratu.
Jedinice su preko satelitske mreže povezivale komandna mesta, terminale na terenu, dronove i druge sisteme u uslovima uništene ili ometane zemaljske infrastrukture. Time je pokazano i koliko je rizično kada jedna vojska nema potpunu kontrolu nad mrežom od koje zavisi.
Usluga privatne kompanije ostaje povezana sa ugovorima, pravilima izvoza, tehničkim ograničenjima i političkim odnosima. EU zemlje verovatno ne žele da se jednog dana nađu u situaciji u kojoj njihova vojska čeka odluku donesenu u nekoj kompaniji sa druge strane okeana da bi znala da li će joj satelitska veza ostati dostupna.
Kina gradi Qianfan u potpuno drugom tempu
Peking je istu lekciju prihvatio bez čekanja evropskih procedura.
Pre tačno dve godine pisali smo kako Kina planira Qianfan, poznat i kao „Hiljadu jedara“ ili G60 Starlink, megakonstelaciju kompanije Shanghai Spacecom Satellite Technology. Konačni plan obuhvata više od 15.000 ovih satelita i globalnu komunikacionu mrežu koja bi Kini dala sopstvenu alternativu američkim sistemima.
Do trenutka pisanja ovog teksta govorimo o 239 satelita Qianfana koji su već stigli u orbitu. Lansiranja se obavljaju u serijama od po 18 letelica, a projekat je ušao u fazu u kojoj odavno nije samo plan na papiru.
Zvanično je reč o civilnoj komunikacionoj mreži, ali velika konstelacija u niskoj orbiti ne može se posmatrati samo kroz kućni internet. Ista infrastruktura može da obezbedi veze sa brodovima, avionima, dronovima, jedinicama u udaljenim oblastima i platformama koje deluju daleko od kineske teritorije.
Prednost Pekinga leži i u industrijskoj osnovi. Kina raspolaže sopstvenom proizvodnjom satelita, raketama, kosmodromima i modelom masovne industrijske proizvodnje koji je mnogo bliži načinu na koji SpaceX širi Starlink nego tradicionalnim evropskim programima koji se godinama usaglašavaju između država i kompanija.
Napomenimo samo podatak da je Kina početkom 2026. godine obavestila Međunarodnu telekomunikacionu uniju, ITU, o nameri da do sredine 2030-ih postavi čak 203.000 satelita u orbitu. Brojka je apsolutno bez presedana i višestruko nadmašuje ukupan broj aktivnih satelita koji danas kruže oko Zemlje.
Ruski Rassvet već u orbiti
Rusija je daleko iza Starlinka po obimu, ali ni Moskva ne čeka 2029. godinu.
Biro 1440 ubrzano razvija konstelaciju Rassvet, rusku niskoorbitalnu komunikacionu mrežu zamišljenu kao domaću infrastrukturu koja bi trebalo da smanji zavisnost od stranih komunikacionih sistema.
Prvih 16 satelita lansirano je u martu 2026. godine, a trenutno ih ima ukupno 37 (lansirano 38). Plan predviđa postepeno širenje prema stotinama satelita tokom narednih godina.
Rassvet je još u ranoj fazi i tehnički problemi nisu izostali. Zapadni i ukrajinski izvori navodili su da je jedan od objekata izgubljen približno 75 dana nakon martovskog lansiranja, dok se puna vojna upotrebljivost sistema još razvija.
Razmera ruske industrije takođe je neuporediva sa SpaceX-om, posebno u uslovima drakonskih sankcija i pokušaja da se na sve načine Moskvi oteža pristup pojedinim komponentama. Rusija, pored pomenutih opstrukcija, ipak uspeva da izgradi sopstvenu mrežu.
Posrednički rat u Ukrajini dao joj je isti razlog koji sada pokreće Berlin i Brisel: strana satelitska infrastruktura može da postane ogromna prednost protivnika, dok sopstvena komunikaciona mreža postaje deo osnovne ratne infrastrukture.
Nemačka želja za 1.200 satelita
Evropsku situaciju dodatno komplikuju nacionalni vojni programi, među kojima se posebno izdvaja nemački.
Bundesver razmatra svoju arhitekturu koja bi mogla da obuhvati čak 1.200 satelita u niskoj orbiti. To nije drugi naziv za IRIS² niti tih 1.200 satelita predstavlja nemački deo evropske konstelacije od 348 letelica. Reč je o posebnom nemačkom vojnom sloju koji bi navodno trebalo da radi paralelno sa zajedničkim evropskim sistemima.
Ranije varijante nemačkog projekta govorile su o između 100 i 200 satelita i investiciji koja bi mogla da dostigne deset milijardi evra. Kasnije se pojavila mnogo ambicioznija arhitektura sa do 1.200 letelica, pri čemu konačna veličina zavisi od toga koliko će funkcija sistem dobiti.
Berlin ne govori samo o internet vezi za vojnike. Mreža bi mogla da povezuje komandna mesta, vozila, avione, plovila, senzore i jedinice na terenu, uz komunikacione i potencijalno izviđačke slojeve.
Industrijski interes za takav projekat imaju Rheinmetall, OHB, Airbus i širi krug nemačkih i evropskih svemirskih kompanija.
Izgradnja mreže tih razmera podrazumeva mnogo više od kupovine satelita. Potrebni su proizvodni pogoni, lansirni kapaciteti, zemaljske stanice, šifrovani terminali, softver, zaštita od ometanja, upravljanje orbitalnim saobraćajem i stalna zamena satelita kojima završava radni vek.
Za Bundesver, godinama kritikovan zbog sporih nabavki, komplikovanih procedura i problema sa logistikom, takav program predstavlja mnogo veći industrijski i organizacioni zahtev od nabavke još jednog tipa vojne opreme.
Airbus, Thales i Leonardo već shvatili šta se dešava
Evropska industrija je još prošle godine počela da se pregrupiše zbog istog problema. U oktobru 2025. pisali smo o dogovoru Airbusa, Thalesa i Leonarda da objedine veliki deo svojih satelitskih poslova kroz projekat interno nazvan Bromo.
Nova kompanija trebalo bi da počne sa radom 2027. godine, sa sedištem u Francuskoj, približno 25.000 zaposlenih i zajedničkim prihodima od oko 6,5 milijardi evra prema podacima za 2024. godinu. Reč je o najvećem evropskom objedinjavanju svemirske industrije još od formiranja MBDA 2001. godine.
Sami pregovori su trajali skoro dve godine i zahtevali usaglašavanje akcionara, vlada, sindikata i Evropske komisije, uz interese Francuske, Nemačke, Italije i Velike Britanije.
Airbus bi prema početnom dogovoru imao 35 odsto vlasništva, a Thales i Leonardo po 32,5 odsto. Nakon završnog finansijskog usklađivanja partneri bi praktično trebalo da dođu do približno jednakih udela.
Kompanije su prethodno već smanjile oko 3.000 radnih mesta u svemirskom sektoru. Za novi savez najavljivali su period stabilizacije i rasta, bez novih velikih otpuštanja, računajući da će objedinjavanje proizvodnje i razvoja doneti veće narudžbine. Razlog za spajanje bio je upravo gubitak tempa u segmentu malih satelita u niskoj orbiti.
Brisel uz tehnološki zaostatak ima i skuplju proizvodnju
Spajanje velikih proizvođača ne rešava još jedan problem koji prati evropsku industriju.
Posle prekida sa jeftinijim izvorima energenata, evropski proizvođači rade sa većim ulaznim troškovima. To se preliva na metal, kompozite, elektroniku, proizvodne pogone, testiranje i logistiku.
Satelitska konstelacija zahteva serijsku proizvodnju u potpuno drugačijem ritmu od tradicionalnog evropskog svemirskog programa. Kašnjenje više nije samo administrativni problem, jer svaki dodatni mesec znači i veći račun, dok konkurent u međuvremenu povećava broj satelita u orbiti.
Niska orbita pritom nije bezbedna zona. Sateliti su izloženi elektronskom ometanju, sajber napadima, protivsatelitskom oružju i sve većem orbitalnom saobraćaju.
Upravo zbog toga megakonstelacije računaju na veliki broj pojedinačnih letelica. Gubitak jednog, deset ili većeg broja satelita ne sme da prekine čitavu mrežu. Sistem mora automatski da preusmeri komunikaciju preko drugih čvorova i nastavi rad.
EU ulazi u trku iz pozicije zaostatka
IRIS² sa 348 satelita predstavlja mnogo ozbiljniji projekat od ranijih evropskih pojedinačnih sistema, ali se razvija u trenutku kada su glavne konkurentske sile debelo odmakle.
SAD imaju Starlink sa više od 10.000 satelita i kompletnim privatnim industrijskim lancem koji ih serijski proizvodi i lansira. Kina već gradi Qianfan i cilja više od 15.000 letelica. Rusija je počela raspoređivanje Rassveta i pokušava da izgradi sopstvenu komunikacionu mrežu uprkos mnogo manjim industrijskim mogućnostima.
Evropski odgovor još mora da prođe put od finalizovanog dizajna do proizvodnih linija, lansiranja, zemaljskih stanica i stvarne mreže dostupne korisnicima.
Prvi sateliti IRIS² planirani su za 2029. godinu. Do tada će Starlink nastaviti redovna lansiranja, Qianfan će povećavati broj kineskih satelita, Rassvet bi trebalo da širi rusku konstelaciju, dok će Nemačka verovatno paralelno pokušavati da pretvori sopstvenu zamisao o vojnom svemirskom sloju Bundesvera u stvarni program.
