Operacija „Bruneval“, odnosno „Biting“, kako su je nazvali Britanci, bila je po obimu mala, ograničenog kapaciteta i precizno definisanog cilja. Napadač je tačno znao šta traži, kao operater za radarskim ekranom. Upravo je o tome i reč. U započetom elektronskom ratu, ispitivanju mogućnosti i kvaliteta sredstva koje je zaista bilo važno za tok Drugog sv. rata, engleska komanda je želela da zna dokle su u tom pionirskom poduhvatu stigli Nemci. Najbolji i praktično jedini način bio je da zaplene neko od tih sredstava. To je bilo lakše reći nego učiniti. Ipak, napadači su u tome uspeli. Kako je tekla ova drska, odlično organizovana operacija koja je Britancima donela mnogo koristi?
Sprovedena je tokom 27. i 28. februara 1942. godine. Njen kodni naziv (Biting) ne vredi doslovno prevoditi, jer prevod ne pokazuje izvornost anglosaksonskog vojnog rečnika, pa i slenga. To je bila munjevita, prepadna desantna operacija pa je možda najbolje da ta definicija i ostane jer je naša vojna lingvistika tako najlakše prepoznaje.
Englezi su sa svojom mrežom „Kućni lanac“ (Chain Home) već imali značajna iskustva s radarima. Znali su da i Nemci na njima rade, ali dokle su stigli, bila je nepoznanica. Operateri su očitavali talase na novim frekvencijama, a piloti su prijavljivali smetnje i rana otkrivanja. Sve to je trebalo razjasniti jer se rat zahuktavao, a nemačka inženjerijska škola bila je veoma aktivna. Britanci su znali da Nemci neće tapkati u mestu. Engleski obaveštajci su još u decembru 1939. godine, na brodu „Graf Špe“, uočili instalacije koje su neodoljivo podsećale na radarske uređaje što je svedočilo o borbenoj operativnosti nemačkog modela.
Bila je to još jedna u nizu potvrda, ali bez konačnog zaključka. Izviđački avioni snimili su na obali Francuske 1941. godine ove instalacije, ali namena i priroda opreme nije bila jasna. Neki naučnici su verovali da su te stanice uključene u presretanje, ometanje i odbijanje bombarderskih napada jer su gubici flote bili značajno povećani. Iz laboratorija su zato tražili ono najteže – da se zapleni neki od tih uređaja. Dalje bi oni već znali šta bi s njima radili.
Neposredni cilj operacije
Nije to bilo laboratorijsko, naučničko preterivanje ili kapric, već realan zahtev. Nakon završetka Bitke za Francusku i evakuacije britanskih trupa iz Denkerka tokom operacije „Dinamo“, veliki deo britanske ratne proizvodnje i napora usmeren je bio ka Bombarderskoj komandi (RAF Bomber Command) i njenoj ofanzivi na Nemačku.
Međutim, gubici bombardera pri svakom napadu počeli su da se povećavaju tokom 1941. godine. Obaveštajci su logično zaključili da je to posledica pojave napredne radarske opreme na neprijateljskoj strani. Britanci i Nemci su se nadmetali u radarskoj tehnologiji skoro deceniju, pri čemu su nemačka dostignuća često bila na istom nivou kao britanska, ili su ih nadmašivala.
Do početka Drugog svetskog rata, Britanija je osmislila efikasne radarske sisteme, prvenstveno zahvaljujući radu Roberta Votsona Vata (Robert Watson–Watt). Ipak, ni on ni drugi naučnici nisu uspeli da na vreme osmisle efikasan sistem noćne odbrane od nemačkog bombardovanja tokom 1940. godine. Redžinald Džons (Reginald Victor Jones), koji je 1939. godine imenovan za prvog britanskog naučnog obaveštajnog oficira, značajno je unapredio ovu oblast. Proveo je prve godine sukoba istražujući koliko je nemačka tehnologija bila naprednija od britanske, ubeđujući sumnjičave konzervativce u vojnom vrhu da Nemci imaju radar.
Ispitivanjem nemačkih dokumenata do kojih se došlo obaveštajnim radom, analizom srušenih bombardera Luftvafea i dešifrovanjem poruka „Enigme“, kao i ispitivanjem nemačkih ratnih zarobljenika, Džons je otkrio sledeće: visokofrekventni radio-signali prenose se širom Britanije iz nekog dela kontinenta; tadašnjim načinom detektovanja nije se moglo odrediti njihovo tačno mesto, ali je naučnik ispravno razmišljao da oni dolaze iz usmerenog radarskog sistema. U roku od nekoliko meseci od ovog otkrića, Džons je identifikovao nekoliko takvih radarskih položaja.
Konačno je mogao da vidi konkretan dokaz nakon što su mu dostavljene fotografije nekoliko misterioznih objekata. Njih su načinili piloti RAF u blizini Kap d’Antifera u Normandiji. Bila su to dva odlično uređena kružna položaja. U svakom od njih nalazila se rotirajuća antena na nosećoj konstrukciji („dušeku“) širine približno šest metara. Razjasnimo još jednu lingvističku finesu. Sama antena bila je parabolični reflektor, dok se njena noseća konstrukcijasastojala od mreže ukrštenih metalnih cevi i žica.
Zbog pravougaonog okvira i rešetkaste strukture u obliku kvadrata Engleze je ta rešetka podsećala na žičanu podlogu tadašnjih kreveta (tzv. “bedspring”), pa su u obaveštajnom slengu sve takve instalacije zvali tako. Nakon što su uvideli i analizirali dokaze, Džons i ostali naučnici pod njegovom komandom mogli su da počnu sa osmišljanjem kontramera, a RAF je mogao da se posveti lociranju i uništavanju samih položaja.
Operacija
Zbog jake obalske odbrane koju su Nemci organizovali kako bi se zaštitili od napada s mora, Britanci su zaključili da bi takav napad bio previše opasan i da ne bi postigao željene rezultate. Položaj stanice je dominirao obalom i pučinom. Stoga je rešeno da se izvede kombinovana prepadna vazdušno-desantna operacija koja bi bila okončana evakuacijom pomorskim putem. Na osnovu informacija koje su prikupljene s više strana, pri čemu je francuski Pokret otpora odigrao veoma važnu ulogu, izvršni komandant major Džon Frost doneo je konačnu odluku: četu je podelio u pet grupa po 40 ljudi za napad.
Svaka je dobila ime po nekom od čuvenih admirala Kraljevske mornarice – Nelsonu, Dželikou, Hardiju, Drejku i Rodniju. Grupa „Nelson“ bi savladala nemačku odbranu na plaži kako bi se odatle obavila evakuacija; grupe „Dželiko“, „Hardi“ i „Drejk“ bi zauzele radarski položaj, vilu i prostor oko nje. „Rodni“ je bila rezervna formacija, postavljena između radarskog mesta i verovatnog glavnog pravca nemačkog protivnapada.
U noći 27. februara 1942. godine, nakon perioda intenzivne obuke i nekoliko odlaganja zbog lošeg vremena, četa vazdušno-desantnih trupa pod komandom majora Džona Frosta iskrcala se u Francuskoj nekoliko milja od mete. Glavne snage su napale vilu u kojoj se nalazila radarska oprema. Nakon kratke pucnjave, jedinica je uspela da zauzme objekat i zapleni uređaje.
Specijalista koji je stigao sa jedinicom demontirao je radarsku antenu i izvukao nekoliko ključnih komponenti, nakon čega su se svi povukli na plažu radi evakuacije. Padobranci su pokupljeni čamcima i prebačeni u nekoliko topovnjača, kojima su prevezeni u Englesku. Napad je bio potpuni uspeh. Radarske komponente koje su doneli, zajedno sa zarobljenim nemačkim radarskim tehničarom, omogućile su britanskim naučnicima da razumeju stanje neprijateljske radarske tehnologije i razviju kontramere.
Posledice
Napad je imao dva važna efekta. Prvo, uspešan napad na teritoriju koju su okupirali Nemci bio je značajan podstrek moralu britanske javnosti što je iskorišćeno u svim medijima nekoliko nedelja po okončanju operacije. To je dovelo i do nekih radikalnih odluka: Ministarstvo rata odlučilo je da ojača i omasovi postojeće britanske vazdušno-desantne snage. Najvažniji rezultat bio je uvid u zaplenjeno sredstvo, zbog čega je i organizovana operacija.
Ispitivanje komponenti pokazalo je da su Nemci primenili modularni dizajn koji je olakšavao održavanje i činio otklanjanje kvarova daleko jednostavnijim nego na sličnim britanskim modelima. Ovo je potvrđeno i tokom ispitivanja zarobljenog nemačkog tehničara, koji se pokazao manje obučenim od svojih britanskih kolega.
Nemački radar bio je izuzetnog kvaliteta. Utvrđeno je da se on može podesiti na širok opseg frekvencija, što otežava ometanje konvencionalnim sredstvima koja su Britanci koristili tokom ranih godina sukoba. Šta je u taktičkom smislu donela ova operacija? Potvrdila je da mala, odlično organizovana, obučena i motivisana jedinica može s minimumom gubitaka postići izvanredan rezultat.
Britanci su angažovali 120 pripadnika desantnih trupa, jedan transportni brod koji je pripadao RAF-u i nekoliko pomoćnih brodova Kraljevske mornarice. U akciji su poginula dva komandosa, šest je ranjeno i šest zarobljeno. Na nemačkoj strani radar je čuvala posada od približno 130 ljudi. Pet njih je ubijeno, dvoje ranjeno, dvoje zarobljeno, a troje nestalo u akciji. Možda je grubo reći, ali – isplatilo se.
