FPV dronovi su poslednjih godina promenili izgled bojišta više nego bilo koje drugo jeftino oružje. Dronovi su potisnuli snajperiste sa fronta, potpuno su promenili računicu frotna. Uništili su stotine oklopnih vozila, naterali artiljeriju da se zakopava, kamuflira i pomera dalje od linije borbenog dodira, dok su tenkovi i borbena vozila sve češće potiskivani u pozadinu, rezervisani uglavnom za slučaj mehanizovanog proboja. Ipak, prerano je otpisivati teško naoružanje. Svaka nova pretnja pre ili kasnije dobije kontrameru, a ukrajinska odbrambena industrija sada pokušava da razvije upravo takav odgovor: sistem aktivne zaštite, KAZ, posebno namenjen automatskom otkrivanju i uništavanju dronova kamikaza.
Kako piše ukrajinsko izdanje „Oboronka“, razvoj ovog sistema koordinira grupa odbrambenih kompanija, među kojima je i DevDroid, proizvođač robotskih kopnenih kompleksa i borbenih kupola. Cilj je jasan – zaštititi oklopna vozila, artiljeriju, transport i robotske platforme od FPV dronova koji se u završnoj fazi napada pojavljuju gotovo iznenada, ostavljajući posadi svega nekoliko sekundi za reakciju.
Tehničko jezgro koncepta je mali radar, RLS, sposoban da otkrije dron sa udaljenosti od oko jednog kilometra i da centralnom računaru pošalje podatke o putanji, brzini i pravcu približavanja cilja. Optički senzori zatim potvrđuju cilj, a sistem donosi odluku o presretanju. Ideja podseća na širi princip protivvazdušne odbrane: radar vidi, računar računa, a aktuatorski sistem uništava pretnju. Razlika je u tome što se sve dešava na nivou jednog vozila ili male grupe vozila, u vremenskom prozoru od svega nekoliko sekundi.
Zašto radar nema realnu zamenu
Testovi su pokazali da alternative radaru nisu dovoljno pouzdane. Akustični senzori, odnosno sistemi koji bi slušali zvuk drona, pokazali su efikasnost od svega 30 do 40 odsto. Kada se oklopno vozilo kreće, ono samo proizvodi buku koja zbunjuje senzore. Dodatni problem je što su se pojavili sve tiši FPV dronovi, pa oslanjanje na zvuk postaje rizična opcija. U realnim uslovima, takav sistem može jednostavno zakasniti.
Ni vizuelno otkrivanje kamerama nije dovoljno. Dronovi lete nisko, brzo menjaju ugao, pojavljuju se iz zaklona i često prilaze iz mrtvih zona. Operater nema vremena da ih pronađe, prepozna, nanišani i otvori vatru. Za FPV napad ljudski faktor u lancu odlučivanja postaje prespor. Moderni dron u završnoj fazi leta može pogoditi cilj za tri do četiri sekunde, dok je čoveku potrebno upravo toliko da shvati šta vidi.
Zbog toga sistem mora raditi autonomno. Kada radar detektuje neprijateljski dron koji se približava, KAZ emituje zvučni ili vizuelni signal upozorenja. Pešadija u blizini mora da se skloni, odnosno legne pored oklopa ili napusti opasan sektor, dok sistem automatski skenira nebo i formira zaštitnu kupolu oko vozila, opreme i samog modula. Sistem je mehanički i softverski ograničen da ne otvara vatru prema nivou tla, kako bi se smanjio rizik za sopstveno ljudstvo.
U trenutnoj konfiguraciji, ukrajinski konstruktori se oslanjaju na kinetička rešenja. Direktor kompanije Jurij Poricki potvrdio je visoku efikasnost oružja kalibra 12 mm na bojnom polju. Patrone za sačmarice sada predstavljaju operativnu osnovu sistema, jer mogu brzo da pokriju sektor u koji ulazi dron. Konstruktori već planiraju i prelazak na „mreže presretače“, kao narednu meru za trenutak kada protivnik počne da razvija zaštitu FPV dronova od sačmarica.
Mikrotalasno oružje je, prema ovom pristupu, odbačeno kao nepraktično za ovakvu vrstu borbe. Takvim sistemima je potrebno pet do deset sekundi da dostignu potrebnu snagu, a to je predugo kada FPV dron u završnom naletu ima svega nekoliko sekundi do udara. Na papiru, mikrotalasni sistemi mogu izgledati privlačno, ali na liniji fronta vreme reakcije odlučuje o tome da li vozilo preživljava ili gori.
Radar ima još jednu prednost: ne zanima ga kojim se putem dron kontroliše. Dronovi vođeni optičkim vlaknima postaju sve veći problem jer su otporni na klasično elektronsko ometanje. Ipak, oni i dalje imaju elektromotore bez četkica, napajanje i unutrašnje elektronske sisteme koji stvaraju elektromagnetno zračenje, makar minimalno. Dovoljno osetljiv radar može da registruje takvu letelicu, bez obzira na to da li se upravlja radio-vezom ili optičkim kablom.
KAZ kao uslov za povratak oklopa na liniju kontakta
Najveći izazov nije samo tehnički, već i organizacioni. Instalirati i snažan radar i glomazan modul aktivne zaštite na svako vozilo nije praktično, ni finansijski ni taktički. Zato se razmatra koncept grupne zaštite: jedna bespilotna ili specijalizovana platforma nosila bi snažniji radar dometa oko jednog kilometra, dok bi ostala vozila imala module za presretanje. U takvoj mreži podaci bi se stalno razmenjivali između platformi, slično klasičnoj protivvazdušnoj odbrani u kojoj radari, komandni centar i lanseri ne moraju biti na istom mestu.
Prema dostupnim informacijama, verzija sistema za dronove već se testira. Kada postane održiva, tehnologija bi se mogla proširiti na oklopna vozila, automobile, artiljerijske platforme i druge vrste transporta. Ukrajinski konstruktori istovremeno rade i na upravljanju dronovima putem optičkih vlakana, što pokazuje koliko se brzo razvija i napad i odbrana.
Masovna proizvodnja KAZ sistema, međutim, nailazi na uska grla. Potrebni su radari, specijalizovana elektronika i ljudi koji umeju da rade sa takvim sistemima. Ukrajinsko zakonodavstvo i procedure nabavke radarskih komponenti nisu pojednostavljeni kao u slučaju municije i dronova. Nabavka radara za testiranje traži odobrenja više institucija, dok je uvoz komponenti iz SAD, Evrope ili Kine dodatno otežan izvoznim pravilima za tehnologije vojnog kvaliteta. Problem pogoršava i manjak domaćih stručnjaka sa praktičnim iskustvom u radarskim sistemima.
Uvođenje ovakve zaštite moglo bi ozbiljno promeniti kopnenu taktiku. Bez zaštite od FPV dronova, front se pretvorio u zonu uništenja. Posade protivtenkovskih sistema, minobacača i artiljerije povlače se na četiri do šest kilometara od linije kontakta. Vozila se kreću kratko, pod kamuflažom i uz veliki rizik. Danas se oklop retko uništava topovima ili avijacijom; u velikom broju slučajeva presudni su FPV dronovi.
Kijev zato sve više gleda ka trijadi bespilotnih letelica, kopnenih robotskih sistema i aktivne zaštite. Zbog manjka ljudstva, ukrajinska strana u robotizaciji vidi jedan od mogućih načina da smanji gubitke i vrati manevar na front. Ukoliko oklop, artiljerija i kopnene robotske platforme dobiju zaštitu od lutajuće municije i FPV dronova, mogli bi ponovo da se pojave bliže liniji borbe.
Ipak, KAZ ne rešava sve. Čak i tenk zaštićen od dronova i dalje može naleteti na minu. Minska polja ostaju jedan od ključnih problema svake ofanzive. Zato se kao sledeći korak sve češće pominju bespilotni kopneni sistemi. Robotske platforme sa veštačkom inteligencijom, automatskim bacačima granata i mitraljezima mogle bi prve da ulaze u naseljena mesta ili neprijateljska uporišta. Uz podršku kamikaze dronova, takve platforme bi razbijale i čistile položaje, dok bi ljudska pešadija ulazila tek nakon pripreme, da ih zauzme i učvrsti.
Skeptici tvrde da takva tehnika na bojnom polju deluje krhko. Direktan pogodak minobacačke granate od 120 mm uništiće gotovo svaku platformu, bez obzira na konstrukciju. Ipak, dobro osmišljen dizajn može povećati šanse preživljavanja. Kada je teret sakriven unutar kapsule, bez delova koji vire, a metalno kućište štiti od bliskih eksplozija, robot može nastaviti kretanje i posle promašaja ili detonacije u neposrednoj blizini. Na poligonima se već beleže slučajevi u kojima dron eksplodira pored platforme, a ona nastavlja dalje.
Upravo zato tri sekunde reakcije postaju ključna mera opstanka na modernom frontu. Ko prvi vidi, izračuna i automatski otvori vatru, ima šansu da spase vozilo. Ko čeka čoveka da podigne pogled, prepozna dron i pritisne okidač, verovatno već kasni.
