Kada su Sjedinjene Države krenule u rat protiv Irana, odnos snaga na papiru izgledao je gotovo jednostrano. Američka i izraelska avijacija raspolagale su ogromnom tehnološkom prednošću, mrežom baza, satelitskim i vazdušnim izviđanjem i arsenalom preciznog oružja kakav malo koja država može da prati. Prvih 24 sata samo su pojačala utisak da bi Teheran mogao veoma brzo da bude doveden pred slom. Približno 1.000 ciljeva pogođeno je tokom prvog dana.
Udari nisu prestali ni kada je početni talas završen. Tokom narednih 37 dana pogođeno je još oko 12.000 ciljeva, a među ubijenima našli su se vrhovni vođa Ali Hamnei, ministar odbrane i čelni ljudi Islamske revolucionarne garde, navodi Foreign Affairs. Značajan deo iranske vojne infrastrukture bio je uništen ili oštećen, dok je politički i vojni vrh zemlje pretrpeo gubitke koji bi u mnogim drugim državama izazvali ozbiljnu krizu vlasti. Šest meseci kasnije dogodilo se nešto što početna računica nije predviđala: iranski sistem nije pao.
Američki časopis Foreign Affairs sada pokušava da objasni zašto. Odgovor nije samo u veličini Irana, pripremi države ili sposobnosti vlasti da zameni poginule komandante. Važan deo objašnjenja nalazi se u oružju koje je Teheran godinama gomilao i proizvodio u velikim količinama, kao i u ogromnoj razlici između cene napada i cene odbrane od njega.
Iran se pripremao za trenutak kada će mu ubiti vrh države
Preživljavanje prvog udara nije bilo slučajnost. Iran se dugo pripremao za mogućnost direktnog napada SAD i Izraela, uključujući scenario u kojem bi u prvim danima bili eliminisani najvažniji politički i vojni rukovodioci.
Zbog toga smrt vrhovnog vođe, ministra odbrane i visokih komandanata Revolucionarne garde nije automatski dovela do raspada komandnog sistema. Novi ljudi preuzimali su funkcije, državna struktura je nastavila da radi, dok je vojni aparat zadržao sposobnost izvođenja udara.
Istovremeno, Iran je uspevao da uveze dovoljno robe da spreči potpuni ekonomski kolaps uprkos američkoj pomorskoj blokadi. Država je trpela ogromne gubitke, ali nije ostala bez osnovnih sredstava potrebnih da vlast, privreda i vojska nastave da funkcionišu.
Foreign Affairs, međutim, jedan od najvažnijih razloga iranske izdržljivosti pronalazi u arsenalu raketa i bespilotnih letelica koji je Teheran stvarao tokom prethodnih godina.
Sposobnost da nastavi sa preciznim napadima na američke baze, infrastrukturu i druge ciljeve omogućila je Iranu da uzvraća čak i dok je njegova teritorija svakodnevno bila izložena udarima. Zatvaranje moreuza dodatno je povećalo cenu nastavka sukoba i ograničilo prostor Vašingtona za dalju eskalaciju.
Problem za SAD nije bio jedan projektil već njihova količina
Iran nije gradio oružane snage prema američkom modelu. Višedecenijske sankcije bez presedana i ograničenja pristupa stranom naoružanju usmerila su ih ka u domaćoj proizvodnji bespilotnih letelica, balističkih raketa i drugih sistema za napade na velikim udaljenostima.
Rezultat je arsenal u kojem je moguće koristiti veliki broj projektila bez trošenja oružja čija se cena meri milionima ili desetinama miliona dolara po komadu. Pojedinačna raketa ili dron ne moraju sami da odluče rat. Njihova vrednost raste kada desetine ili stotine projektila istovremeno nateraju protivnika da aktivira radare, podigne avione i troši presretače.
Takva računica posebno je nepovoljna za stranu koja se brani. Relativno precizno udarno oružje danas se može proizvoditi za desetine hiljada dolara, dok pouzdani presretači protiv ozbiljnijih vazdušnih pretnji svuda, a kamoli na zapadu koštaju daleko više. Foreign Affairs naglašava da postoji veoma malo pouzdanih protivvazdušnih i protivraketnih presretača čija je cena manja od milion dolara.
Razlika postaje ogromna kada rat traje nedeljama ili mesecima. Napadač ne mora svaki put da probije odbranu. Dovoljno je da je neprekidno primorava da troši skupe rakete, održava avione u vazduhu i čuva veliki broj objekata istovremeno.
Teheran je tokom rata pokazao da i država koja nema američki vojni budžet može da nametne takvu vrstu iscrpljivanja.
Precizno oružje više nije privilegija nekoliko velikih sila
Tu Foreign Affairs vidi promenu koja je mnogo veća od samog rata sa Iranom. Precizno vođeno oružje decenijama je predstavljalo jednu od najvećih prednosti najbogatijih vojnih sila, pre svega SAD.
Tokom Zalivskog rata slike vođenih bombi koje ulaze kroz prozore zgrada predstavljale su tehnološki jaz između američke vojske i većeg dela ostatka sveta. Takva sposobnost bila je izuzetno skupa i zahtevala čitav sistem satelita, senzora, elektronike, aviona i specijalizovane municije.
Situacija se promenila.
Elektronika, navigacija, senzori i proizvodnja bespilotnih sistema postali su dostupniji, pa sposobnost relativno preciznog napada na stotinama ili hiljadama kilometara više nije rezervisana samo za države sa ogromnim vojnim budžetima.
Foreign Affairs tu pravi razliku. Kada nova vojna tehnologija košta izuzetno mnogo, bogatija država gotovo automatski dobija prednost jer može da kupi više sistema i ulaže više u razvoj. Kada tehnologija postane jeftina, a njena uspešna primena zavisi prvenstveno od organizacije, proizvodnje i spremnosti da se koristi u velikim količinama, prednost više nije garantovana.
Slabija država može da usvoji takav model podjednako brzo, ponekad čak i brže.
Iran nije morao da pobedi američku vojsku da bi preživeo
Važna lekcija rata nalazi se i u različitom značenju reči „pobeda“. Iran nije morao da uništi američku vojsku na Bliskom istoku, da obori većinu američkih aviona ili da stekne potpunu kontrolu nad vazdušnim prostorom.
Dovoljno je bilo da država nastavi da funkcioniše, da raketne snage zadrže sposobnost uzvratnog udara i da cena nastavka američke kampanje nastavi da raste.
Američke snage mogle su da unište veliki broj iranskih objekata, ali je Iran istovremeno mogao brzo da odgovori napadima na baze i kritičnu infrastrukturu širom regiona. Svaki takav napad terao je protivnika da troši resurse na odbranu i da računa sa novim gubicima ukoliko nastavi eskalaciju.
To je suština problema na koji ukazuje Foreign Affairs: slabija država više ne mora da bude ravnopravna u svim oblastima vojne moći da bi velikoj sili uskratila brz i jeftin uspeh.
Iran je pokazao da dovoljno velika količina preciznog udarnog oružja može da promeni političku i vojnu računicu čak i kada protivnička strana ima mnogo veći budžet i tehnološku prednost u nizu drugih oblasti.
Napad od nekoliko miliona može da zahteva odbranu od nekoliko desetina miliona
Ekonomija takvog rata posebno je neprijatna za zemlje koje su svoje arsenale izgradile oko ograničenog broja veoma skupih sistema.
Rakete za protivvazdušnu i protivraketnu odbranu moraju da budu brze, izuzetno pouzdane i sposobne da pronađu mali cilj koji se približava velikom brzinom. To zahteva skupe radare, tragače, motore, elektroniku i sisteme upravljanja.
Napadač ima sasvim drugačiji zadatak. Njegov projektil samo treba da stigne dovoljno blizu cilja sa dovoljnom preciznošću da napravi štetu.
Kada prema istoj oblasti leti veliki broj dronova i raketa, branilac nema luksuz da unapred zna koji će projektil promašiti, koji nosi najveću bojevu glavu i koji je usmeren prema najvrednijem objektu. Mora da reaguje, a svaka reakcija troši ograničene zalihe presretača.
Foreign Affairs ocenjuje da će upravo ta razlika između cene napada i cene odbrane postati jedan od centralnih problema budućih ratova.
Moćne države zbog toga neće odustati od precizno vođenog oružja. Naprotiv, i one će pokušati da raspolažu mnogo većim količinama jeftinijih projektila koje mogu masovno da koriste, umesto da svaki zadatak rešavaju naoružanjem čija cena iznosi nekoliko miliona dolara.
Svet je već video šta Iran može da uradi sa tom računicom
Iranski primer sada proučavaju i druge države. Razlog nije samo uspeh pojedinačnog drona ili rakete, već činjenica da je koncept funkcionisao protiv protivnika sa jednom od najskupljih i tehnološki najrazvijenijih vojnih struktura na svetu.
Velike količine udarnog oružja omogućavaju da se protivnik istovremeno napadne na velikom broju mesta, da se njegovi sistemi PVO primoraju da biraju ciljeve i da se skupi presretači troše brže nego što mogu da budu proizvedeni.
Takva vrsta iscrpljivanja posebno je važna protiv SAD, čije obaveze nisu ograničene na jedno ratište. Svaki presretač potrošen na Bliskom istoku mora da bude proizveden ponovo ukoliko Pentagon želi da zadrži potrebne zalihe za druge moguće sukobe.
Tu se pojavljuje Kina.
Američko planiranje već godinama polazi od mogućnosti velikog rata u zapadnom Pacifiku, gde bi za samo nekoliko nedelja mogle biti potrebne ogromne količine protivvazdušnih, protivbrodskih i drugih raketa. Dug rat na Bliskom istoku zato ne troši samo novac već i fizičke zalihe oružja koje Vašington ne može trenutno da nadoknadi.
„Stigla je era preciznog oružja“
Foreign Affairs iz iranskog rata izvlači mnogo širi zaključak: počela je era u kojoj precizna vatrena moć više nije ekskluzivna privilegija najvećih vojnih sila.
Iran je pokazao kako država sa manjim vojnim budžetom može da odvrati mnogo snažnijeg protivnika kombinacijom velikog arsenala, preciznosti i spremnosti da troši municiju čija proizvodnja ne uništava sopstvenu ekonomiju.
Iste metode koristiće i velike sile. Razlog je jednostavan, napad velikim brojem relativno jeftinih preciznih projektila može protivniku da nametne troškove višestruko veće od vrednosti samog napada.
Za Sjedinjene Države to predstavlja posebno ozbiljno upozorenje. Njihova vojna moć decenijama je počivala na kombinaciji tehnološke superiornosti i sofisticiranih sistema koji su znatno skuplji od oružja potencijalnih protivnika. Takav model nije nestao, ali više nije dovoljan.
Iran je preživeo približno 13.000 pogođenih ciljeva, smrt najvišeg državnog i vojnog rukovodstva i višenedeljnu kampanju dve tehnološki veoma moćne vojske. Istovremeno je zadržao sposobnost da nastavi raketne i bespilotne napade i da protivniku nameće troškove.
Za američko vojno planiranje neprijatna lekcija nije u tome što precizno oružje više nije efikasno. Problem je što su na teži način otkrili da ga sada u ogromnim količinama mogu imati i oni protiv kojih je američka prednost u preciznom udaru nekada izgledala gotovo nedostižno.
