Rat se po svojoj suštini možda ne menja. I dalje donosi razaranje, iscrpljivanje, strah i lomljenje društava. Ali oružje kojim se vodi menja se stalno, često brže nego što vojske, političari i industrija uspevaju da shvate. Danas se pred našim očima odvija jedna od tih promena.
Nju ne predvode najskuplji avioni, supertenkovi, ogromni brodovi ili rakete čija se cena meri milionima dolara. Naprotiv, sve veću ulogu imaju jeftini, potrošni i prilagodljivi sistemi, pre svega dronovi, lutajuća municija i hibridna rešenja između raketa, bespilotnih letelica i improvizovanih platformi.
To je ratovanje bez luksuza, bez suvišnih ukrasa, ali sa ozbiljnim posledicama po najskuplje vojne sisteme sveta.
Kroz istoriju su postojali trenuci kada je nova tehnologija menjala lice rata. Čelik je promenio borbu prsa u prsa. Barut je promenio tvrđave i vojske. Avijacija je promenila kopno i more. Nuklearno oružje promenilo je samu logiku rata između velikih sila. Danas možda gledamo još jedan takav pomak, ali ovoga puta promena ne dolazi iz vrha piramide, već iz njenog dna.
Jeftino, masovno, potrošno i dovoljno dobro postaje opasnije od skupog, retkog i savršenog.
Zasićenje umesto savršenstva
Sukobi u Ukrajini i na Bliskom istoku pokazali su zajednički obrazac: sve veći broj dronova koristi se za zasićenje protivničke odbrane. Ne radi se više samo o jednom preciznom udaru, već o desetinama ili stotinama jeftinih ciljeva koji primoravaju protivnika da reaguje kao da je svaki od njih stvarna pretnja.
To je suština nove ekonomije rata.
Krstareće rakete i precizno vođena municija i dalje su izuzetno efikasne, ali su skupe, složene za proizvodnju i često se sporo nadoknađuju. Nasuprot tome, mali i spori dronovi, često napravljeni od komercijalnih komponenti ili tehnologije dvostruke namene, mogu se proizvoditi u ogromnim količinama i koristiti za delić cene.
Oni ne moraju uvek da pogode cilj. Dovoljno je da nateraju protivnika da ih gađa.
Kada se jeftini dronovi pomešaju sa pravim udarnim sredstvima, braniocu ostaje malo vremena za razmišljanje. Svaki kontakt na radaru ili senzoru mora se tretirati kao potencijalno opasan. Ako se pogreši i propusti pravi napad, posledice mogu biti ozbiljne. Ako se reaguje na svaki cilj, troše se skupi presretači na objekte koji vrede višestruko manje.
U tome je najčistiji oblik ekonomskog ratovanja.
Ako za obaranje drona od 35.000 dolara mora da se upotrebi raketa-presretač od četiri miliona dolara, računica se vrlo brzo raspada. Napadač gubi malo, branilac troši mnogo. Kada se to ponavlja iz dana u dan, pitanje više nije samo vojno, već industrijsko i finansijsko.
Ko može duže da proizvodi? Ko može duže da plaća? Ko može brže da popuni zalihe?
Jeftina tehnologija kao veliki izjednačivač
Ovakvo ratovanje posebno menja položaj manjih i slabijih aktera. Ranije je za precizan udar, izviđanje iz vazduha ili stalno praćenje neprijatelja bila potrebna razvijena avijacija, sateliti, skupi senzori i veliki budžet. Danas deo tih zadataka mogu da obavljaju dronovi koji se sastavljaju brzo, menjaju na frontu i prilagođavaju konkretnim uslovima.
Ukrajinski front je najvidljiviji primer. Komercijalni dronovi pretvarani su u sredstva za osmatranje, korekciju artiljerijske vatre i FPV municiju. Te platforme nisu nastale kroz klasičnu vojnu nabavku koja traje godinama, već kroz brzu improvizaciju, stalne izmene i rad malih timova blizu linije fronta.
U tome je njihova prednost.
Tradicionalna vojna nabavka je spora, skupa i birokratska. Dron koji se danas koristi na frontu može već za nekoliko nedelja dobiti novu kameru, antenu, bojevu glavu ili softversko rešenje. Ako protivnik razvije ometanje, traži se novi kanal komunikacije. Ako se pojavi nova vrsta zaštite, menja se način napada.
To nije savršeno oružje. Ali je dovoljno brzo, dovoljno jeftino i dovoljno masovno.
Takva tehnologija omogućava slabijim stranama da izvode zadatke koji su ranije bili rezervisani za velike vojske: precizne udare, izviđanje, napade na logistiku, ometanje pozadine, lov na artiljeriju, nadzor puteva i zastrašivanje trupa.
Velike armije i dalje imaju ogromnu prednost u avijaciji, mornarici, satelitima, logistici i industrijskoj dubini. Ali jeftini dronovi im oduzimaju monopol na preciznost i stalno prisustvo iznad bojišta.
Igra brojeva
Čak i kada je pojedinačni jeftini sistem slabiji od sofisticirane municije, njegova vrednost leži u broju. Jedan dron može biti oboren. Deset dronova takođe. Ali stotinu dronova već nameće drugačiju računicu.
Količina, ako je dovoljno jeftina, postaje kvalitet za sebe.
To se vidi u napadima koji ne moraju da unište celu odbranu. Dovoljno je da je zamore, isprazne, nateraju na stalno dejstvo i uvedu u režim iscrpljivanja. Ako se skupi sistem protivvazdušne odbrane danima bavi jeftinim ciljevima, on troši municiju, otkriva položaje, zamara posade i postaje ranjiviji za ozbiljniji napad.
Ovakva promena utiče i na pojedinačne vojne profesije. Snajperisti su nekada mogli da provedu sate ili dane prikriveni, oslanjajući se na obuku, maskiranje i strpljenje. Danas jeftini dron sa termalnom kamerom može da pronađe čoveka na velikoj udaljenosti. Kada ga pronađe, može sam da napadne, da navede artiljeriju ili da pozove drugi dron.
Najbolja kamuflaža ne pobeđuje fiziku ako termalni potpis odaje položaj.
To ne znači da snajperisti nestaju, ali znači da se njihova uloga menja. Kao što se menjaju uloge tenkova, artiljerije, pešadije i protivvazdušne odbrane.
Velike vojske prihvataju lekciju
Velike sile su već shvatile da ne mogu samo da posmatraju ovu promenu. Ako jeftini sistemi menjaju bojište, onda ih moraju imati i velike armije. Američka vojska zato sve ozbiljnije ulaže u jeftine, potrošne i masovne platforme.
Jedan primer je LASSO, odnosno Low Altitude Stalking and Strike Ordnance, poznat i kroz sistem Hellhound S3. Reč je o laganom dronu na turbomlazni pogon, napravljenom velikim delom uz pomoć 3D štampe, zamišljenom da bude popravljiv, prilagodljiv i relativno jednostavan za modifikaciju na terenu.
To pokazuje promenu u razmišljanju. Umesto da svaka platforma bude skupa, savršena i retka, sve više se traže sredstva koja mogu da se proizvode brzo, koriste masovno i izgube bez strateške katastrofe.
Drugim rečima, velike vojske pokušavaju da spoje ono što imaju, budžete, industriju, iskustvo i nauku, sa onim što su manje strane već dokazale na frontu: brzina prilagođavanja često vredi koliko i tehnološka superiornost.
Staro oružje dobija novu ulogu
Zanimljivo je da odgovor na dronove nije uvek najnovija tehnologija. Ponekad se stariji sistemi pokazuju iznenađujuće korisnim, naročito kada se modernizuju savremenim senzorima i municijom.
Topovski sistemi poput Boforsa L/70 ili ZSU-23-4 Šilke, posebno kada se opreme modernim elektrooptičkim, infracrvenim i radarskim sistemima za upravljanje vatrom, mogu biti vrlo efikasni protiv rojeva dronova. Njihova prednost je cena dejstva. Umesto presretača od nekoliko miliona dolara, koriste se granate i rafali sa municijom koja može da eksplodira u vazduhu i poveća šansu pogotka.
To ne rešava svaki problem, ali rešava jedan važan: ne troši se najskuplja municija na najjeftinije mete.
Slična logika vraća u fokus i neke vazduhoplovne platforme. A-10 Thunderbolt i AH-64 Apache mogu koristiti kombinaciju topova i raketa protiv rojeva sporih dronova. Pošto su u vazduhu, mogu ranije da uoče ciljeve koji su sa zemlje teški za detekciju, posebno male platforme sa vrlo malim radarskim odrazom.
Mali i spori dronovi često imaju radarski odraz između čoveka i ptice. To ih čini nezgodnim za radare i klasifikaciju. Nisu nevidljivi, ali se pojavljuju u zoni u kojoj senzor mora da razlikuje pretnju od šuma, ptice, meteorološkog efekta ili civilnog objekta.
Upravo zato kombinacija senzora, topova, jeftinih raketa, elektronskog ometanja i laserskih sistema postaje važnija od oslanjanja na jednu skupu tehnologiju.
Laseri, mikrotalasi i cena jednog hica
Sistemi usmerene energije predstavljaju drugi pravac odgovora. Laseri i mikrotalasna oružja nisu jeftini za razvoj, ali kada jednom postanu operativni, cena pojedinačnog dejstva može biti vrlo niska. „Hitac“ laserskog sistema ne košta milione, ne zahteva klasičnu raketu i putuje brzinom svetlosti.
To ih čini posebno privlačnim za borbu protiv masovnih dronova.
Problem je što takvi sistemi imaju ograničenja. Vremenski uslovi, dim, prašina, linija vidljivosti, snaga izvora energije i vreme zadržavanja na cilju utiču na efikasnost. Ipak, u kombinaciji sa drugim sredstvima, mogu postati važan deo odbrane.
Buduća protivdron odbrana verovatno neće izgledati kao jedan savršeni sistem. Biće slojevita: elektronsko ometanje, lažni signali, topovi, jeftini presretači, laseri, mikrotalasi, klasični PVO sistemi i lovci na dronove. Svaki sloj gađa drugi tip pretnje i čuva skuplju municiju za ciljeve koji to zaista zahtevaju.
Novi balans, ne kraj skupog oružja
Uspon jeftine tehnologije ne znači kraj skupih vojnih sistema. Tenkovi, avioni, brodovi, rakete dugog dometa i sofisticirani senzori neće nestati. Ali njihova uloga se menja.
Nekada su najskuplji sistemi bili centar bojišta, a sve ostalo je radilo oko njih. Sada sve češće moraju da deluju u okruženju gde ih ugrožavaju jeftini sistemi koji se proizvode u velikom broju.
Tenk više nije samo oklopno sredstvo koje se plaši protivtenkovske rakete. Sada mora da preživi FPV dron od nekoliko stotina ili nekoliko hiljada dolara. PVO sistem više ne čeka samo avion ili balističku raketu. Mora da odluči da li će pucati na jeftini dron koji možda nosi eksploziv, a možda je samo mamac. Brod više ne brine samo o protivbrodskim raketama i podmornicama, već i o malim bespilotnim čamcima i rojevima iz vazduha.
U tom svetu, pobednik nije nužno onaj ko ima najskuplju tehnologiju. Pobednik je onaj ko najbrže uči, najbrže proizvodi, najbrže menja taktiku i najbrže prilagođava sistem odbrane.
To je možda najveća lekcija ratovanja bez luksuza.
Ne pobeđuje samo najnapredniji. Pobeđuje onaj ko može da izdrži tempo, da proizvodi masovno, da gubi jeftino i da protivnika primora da troši skupo.
