Tačno pre 40 godina, 24. septembra 1986, u Sovjetskom Savezu izvršena je smrtna kazna nad čovekom koji je američkoj obaveštajnoj službi otvorio vrata jednog od najčuvanijih delova sovjetske vojne industrije. Nije bio general, oficir GRU, diplomata niti čovek koji je imao pristup političkom vrhu SSSR-a. Bio je inženjer elektronike koji je znao kako rade radari, sistemi za upravljanje vatrom i rakete aviona koje Zapad tada još nije ni dobro poznavao.
Adolf Georgijevič Tolkačov radio je tamo gde su nastajale tehnologije za novu generaciju sovjetske borbene avijacije. Dokumentacija koja je prolazila kroz njegove ruke govorila je o sistemima koji će se pojaviti na avionima poput MiG-29, MiG-31 i Su-27, ali i o novim raketama vazduh-vazduh i protivvazdušnim sistemima. Godinama je iz strogo čuvanog instituta iznosio dokumenta, fotografisao ih kod kuće ili u toaletu na poslu i vraćao pre nego što bi neko primetio da nedostaju.
Priča o Adolfu Tolkačovu izgleda znatno drugačije kada se sklone memoari CIA i rekonstruiše isključivo iz dokumenata, arhiva, materijala o radu KGB-a i sećanja ljudi koji su učestvovali u njegovom praćenju i hapšenju. Nestaje deo romantične slike o usamljenom inženjeru koji nadmudruje čitav sovjetski bezbednosni aparat.
Umesto nje pojavljuju se brojevi iz krivičnog predmeta: 54 tajna i strogo poverljiva naučnoistraživačka rada, 8.094 lista dokumentacije, 236 fotokaseta i pet minijaturnih fotoaparata. Tolkačov je više od šest godina izvlačio dokumentaciju iz jednog od najvažnijih sovjetskih centara za razvoj avionskih radara i elektronike.
Njegov položaj bio je gotovo idealan za tehničku špijunažu. Nije morao da ulazi u Generalštab, krade planove mobilizacije ili traži dokumenta Ministarstva odbrane. Kao vodeći konstruktor u moskovskom Naučno-istraživačkom institutu radiogradnje imao je pristup tehnologijama koje su tek trebalo da se pojave na novim sovjetskim borbenim avionima.
Među kompromitovanim oblastima nalazili su se avionski radari, sistemi upravljanja naoružanjem, elektronske protivmere i državni sistem raspoznavanja „svoj-tuđ“. Brojna vazduhoplovna literatura slučaj povezuje i sa sistemima namenjenim MiG-29 i MiG-31, uključujući podatke o kompleksu „Zaslon“.
Tolkačov pritom nije bio čovek koga je CIA pronašla i regrutovala. On je pronašao njih.
Inženjer koji je godinama radio na budućnosti sovjetskih lovaca
Adolf Georgijevič Tolkačov rođen je 1927. godine u Aktjubinsku, današnjem Aktobeu u Kazahstanu. Porodica se dve godine kasnije preselila u Moskvu. Posle rata završio je radiotehniku na Harkovskom politehničkom institutu i 1954. počeo da radi u NIIR-u, organizaciji iz koje će se razviti jedan od glavnih sovjetskih centara za avionsku radio-elektroniku, povezan sa kasnijim „Fazotronom“.
Do sedamdesetih godina stigao je do položaja vodećeg konstruktora.
Upravo tada Sovjetski Savez razvijao je generaciju aviona koja će obeležiti završni period Hladnog rata. Novi lovci više nisu zavisili samo od aerodinamičkih performansi i raketa. Radar, obrada signala, mogućnost otkrivanja cilja na maloj visini, otpornost na ometanje i elektronsko upravljanje naoružanjem postajali su jednako važni.
NIIR je učestvovao u razvoju upravo takvih sistema.
Tolkačov je imao pristup informacijama koje su izlazile iz neposrednog okvira njegovog sopstvenog projekta. Kasnije je počeo da naručuje tajnu literaturu koja mu za posao nije bila neophodna, što će na kraju postati jedan od tragova koji su vodili prema njemu.
CIA ga je mesecima odbijala jer je izgledao kao zamka KGB-a
Prema iskazu Tolkačova koji objavljuje bivši oficir Grupe „A“ KGB-a Vladimir Zajcev, odluku da uspostavi vezu sa Amerikancima doneo je tokom 1977. godine.
Metod je bio krajnje jednostavan. Posmatrao je automobile sa diplomatskim tablicama američke ambasade i pokušavao da priđe ljudima za koje je pretpostavljao da mogu da ga povežu sa obaveštajnom službom. Pokušavao je više puta.
Šef stanice CIA u Moskvi nalazio se na benzinskoj pumpi koju su koristile diplomate kada mu je prišao sredovečni čovek i na engleskom pitao da li je Amerikanac. Spustio je presavijeni papir na sedište automobila i otišao. Poruka je bila kratka. Nepoznati čovek želeo je poverljiv razgovor sa odgovarajućim američkim zvaničnikom i već je pripremio predloge mesta sastanka, signale i skice položaja na kojima bi kontakt mogao da bude uspostavljen. CIA nije odgovorila.
Američka strana ga je u početku izbegavala, smatrajući da iza upornog nepoznatog čoveka možda stoji KGB. Tolkačov je zato u sledećim porukama počeo da otkriva kakvoj dokumentaciji ima pristup. Decembra 1977. predao je dve stranice tehničkih podataka i naveo da učestvuje u razvoju radara za sovjetski lovac-presretač i sistema za otkrivanje i napad ciljeva u donjoj polusferi.
Novi šef stanice CIA Gardner “Gas” Hatavej shvatio je da pred sobom možda ima nešto sasvim drugo. Tolkačov je u poruci napisao da želi da uradi ono što je godinu ranije uradio sovjetski pilot Viktor Belenko, koji je MiG-25 preleteo u Japan.
Poslednji pokušaj i dve drvene pločice na autobuskoj stanici
Pentagon je gotovo istovremeno, februara 1978, poslao CIA zahtev za informacije upravo o sovjetskoj avionskoj elektronici i sistemima upravljanja naoružanjem. To je bilo gotovo identično oblasti kojoj je nepoznati Moskovljanin imao pristup.
Tolkačov još nije želeo da napiše puno ime i broj telefona, svestan da bi poruka mogla da završi kod KGB-a.
Smislio je neobično rešenje. Većinu cifara telefonskog broja napisao je Amerikancima, dok je poslednje dve trebalo da pokaže na određenoj autobuskoj stanici. Hatavejeva supruga prošla je automobilom pored dogovorenog mesta i ugledala čoveka koji je u rukama držao dve pločice od šperploče sa ispisanim ciframa. CIA je dobila kompletan broj.
Prvog marta 1978. Tolkačov je predao još 11 rukom ispisanih stranica sa podacima o sovjetskim istraživanjima vojne avijacije. Ovoga puta naveo je ime, adresu, radno mesto i lične podatke. Napisao je da je satima lutao Moskvom tražeći američke diplomatske automobile i da je desetine puta odustajao od prilaska jer mu okolnosti nisu izgledale bezbedno.
Poručio je i da će, ukoliko ni sada ne dobije odgovor, odustati. Četiri dana kasnije, 5. marta, operativac CIA Džon Gilšer pozvao ga je iz javne telefonske govornice kod Boljšoj teatra. Predstavio se dogovorenim imenom “Nikolaj”.
Operacija je počela. Februara 1978. otišao je još dalje. Amerikancima je dao ime, godinu rođenja, radno mesto, funkciju, broj telefona i radno vreme. Petog marta zazvonio mu je telefon i operativni kontakt bio je uspostavljen.
„Disident u srcu“, ali je tražio ozbiljan novac
Njegov motiv nije bio isključivo finansijski. Na prvom neposrednom sastanku Tolkačov je sebe opisao kao „disidenta u srcu“. Roditelji njegove supruge Natalije prošli su kroz staljinističke represije: majka joj je streljana, otac osuđen na deset godina logora. Ruski izvori taj porodični događaj navode među mogućim razlozima njegovog odnosa prema sovjetskom sistemu.
Novac mu, međutim, očigledno nije bio nevažan. Iz zaplenjene prepiske i materijala objavljenih u sovjetskim arhivama vidi se da je u početku tražio 10.000 rubalja, zatim 40.000 i 50.000. Kada je govorio o budućoj „šestocifrenoj“ zaradi, objasnio je da zapravo misli na iznos sa šest nula.
Prema arhivama, maja 1980. za njega je odobrena naknada od 200.000 dolara za prethodnu godinu i 300.000 za svaku narednu. Ruski izvori se, međutim, ne slažu potpuno oko ukupnog novca.
Publikacije o istoriji službi navode 789.500 rubalja primljenih u gotovini i približno dva miliona dolara na računu u inostranstvu. Prilikom pretresa pronađeno više od 600.000 rubalja, dok je još oko 200.000 Tolkačov navodno spalio 1983. iz straha od otkrivanja. U radnom zapisniku Politbiroa od 25. septembra 1986. zabeleženo je da je Mihail Gorbačov govorio o dva miliona rubalja pronađenih kod Tolkačova.
8.094 stranice iz jednog instituta
Postoji Tolkačovljev iskaz prema kojem je predao 236 fotokaseta i pet minijaturnih aparata sa snimcima 54 tajna i strogo poverljiva naučnoistraživačka rada, ukupno 8.094 lista. Isti brojevi pojavljuju se i u drugim ruskim publikacijama o istoriji kontraobaveštajne službe.
U početku mu čak nisu bile potrebne spektakularne špijunske tehnike.
Uzeo bi dokumentaciju iz zatvorene biblioteke, tokom pauze je izneo iz instituta, fotografisao kod kuće i vratio do kraja radnog vremena. Kada je kontrola pooštrena i zaposleni su morali da ostavljaju propusnicu prilikom preuzimanja pojedinih materijala, počeo je da fotografiše dokumente unutar instituta, pa čak i u muškom toaletu.
Koristio je minijaturne kamere i drugu opremu, ali je slabost sistema bila mnogo banalnija: čovek sa odgovarajućim stepenom pristupa mogao je da uzima daleko više tajne dokumentacije nego što mu je stvarno bilo potrebno.
Tolkačov je pokušavao da prikrije trag menjajući evidenciju zaduživanja. Upravo će nepravilnosti u tim kartonima kasnije zainteresovati kontraobaveštajce.
Šta je CIA dobila? Mnogo
Nije u pitanju bila jedna raketa ili jedan radar. U pitanju su elektronski sistemi upravljanja lovaca MiG, načini rada protiv elektronskog ometanja i sistem raspoznavanja „svoj-tuđ“. U pitanju su takođe bili kompromitovani podaci o radio-elektronskoj opremi MiG-29, MiG-31 i A-50, dok literatura o MiG-31 direktno povezuje Tolkačova sa informacijama o radarskom kompleksu „Zaslon“.
Štaviše, smatra se da su kasnije verzije MiG-29, poput MiG-29S, sa unapređenim radarom N019M „Topaz“ i izmenjenom elektronskom opremom, delom predstavljali odgovor na kompromitovanje prethodnih sistema.
Ruski kontraobaveštajac Rem Krasiljnikov kasnije je Tolkačova nazivao „agentom CIA broj jedan“ i iznosio još veće procene vrednosti kompromitovanih tehnologija. Takve procene, međutim, predstavljaju naknadnu procenu ljudi iz službe, ne podatak iz sudskog predmeta.
KGB pokreće operaciju „Radist“
Tokom 1984. godine KGB je već tragao za izvorom curenja podataka iz vazduhoplovne elektronike. Formirana je operativna grupa, a predmet je dobio naziv „Radist“. Proveravane su specijalne biblioteke i ljudi koji su imali pristup određenim projektima.
Nekoliko meseci kasnije stigla je mnogo konkretnija pomoć.
Bivši službenik CIA Edvard Li Hauard prešao je na sovjetsku stranu i opisao veoma važnog izvora u Moskvi koji živi blizu američke ambasade i predaje velike količine tehničke dokumentacije. Upravo ta informacija je znatno suzila potragu.
Provera Tolkačovljevog kartona u zatvorenoj biblioteci pokazala je neobičnosti. Evidencija je sadržala manje materijala nego što su bibliotekari pamtili da mu je izdavano, a ekspertiza je pokazala da je karton menjan.
Tolkačov je stavljen pod nadzor.
Poslednje mesece dobijao i dezinformacije
KGB nije odmah uhapsio Tolkačova kada je zaključio da je upravo on traženi izvor. Umesto toga, u zatvorene fondove ubačivani su materijali namenjeni da preko njega stignu do Amerikanaca.
Posebno se pominju podaci o sovjetskim istraživanjima smanjene radarske uočljivosti i navodnom „nevidljivom avionu“, kojima je trebalo usmeriti američke stručnjake u pogrešnom pravcu.
Pojedini analitičari tom delu operacije pripisuju veliki značaj, čak ga povezuju sa američkim troškovima na stelt tehnologiju.
Međutim, kompletan operativni dosije koji bi omogućio proveru količine, sadržaja i stvarnog američkog korišćenja te dezinformacije nije javno dostupan. Ipak, ostaje činjenica da su SAD svoj razvoj vazduhoplovstva dramatično usmerile ka stelt filozofiji.
„Alfa“ ga je čekala pored puta
Devetog juna 1985. KGB je odlučio da operaciju završi. Za hapšenje je angažovana Grupa „A“, današnja poznatija kao „Alfa“. Jedan od rukovodilaca akcije bio je Vladimir Zajcev, koji je kasnije detaljno opisao operaciju.
Plan je bio da Tolkačov bude zaustavljen van Moskve, bez mogućnosti bekstva, uništavanja materijala ili samoubistva.
Na putu je postavljena lažna kontrola sa automobilom saobraćajne milicije. Za volanom njihovog VAZ-2101 bila je njegova supruga. Tolkačov je pozvan da izađe radi kontrole dokumenata, nakon čega su ga pripadnici grupe odmah savladali i ubacili u kombi.
Oprez nije bio bez razloga. Prilikom pretresa pronađena je ampula sa cijanidom sakrivena u nalivperu. KGB je nekoliko godina ranije izgubio drugog agenta CIA Aleksandra Ogorodnika kada je tokom hapšenja uspeo da upotrebi skrivenu kapsulu otrova.
Tolkačov je odveden u Lefortovo. KGB tada još nije želeo da Amerikanci znaju da je „Sfera“ uhapšen.
Mosfilm je napravio lažnog Tolkačova
Četiri dana kasnije usledila je operacija koja više liči na filmski scenario nego na birokratsku kontraobaveštajnu proceduru.
Trinaestog juna 1985. iz Tolkačovljevog stana dat je unapred dogovoreni signal da je spreman za kontakt. Njegovu ulogu preuzeo je major KGB-a Vitalij Šiškin.
Prema njegovom kasnijem svedočenju, stručnjaci Mosfilma stavili su mu periku, promenili nos i bradu, obukli ga u Tolkačovljevu odeću i pokazali snimke hapšenja kako bi mogao da imitira njegov hod.
Na dogovoreno mesto stigao je drugi sekretar ambasade SAD Pol Stombauh, za koga je sovjetska kontraobaveštajna služba tvrdila da je operativac CIA.
Kod njega su pronađene minijaturne kamere, instrukcije i novac namenjen Tolkačovu. KGB je pred njegovim očima „uhapsio“ i prerušenog Šiškina kako bi ostavio utisak da je sastanak slučajno otkriven praćenjem Amerikanca.
Stombauh je zbog diplomatskog statusa kasnije proglašen personom non grata i proteran iz Sovjetskog Saveza.
Osam dana zatvorenog suđenja pa smrt streljanjem
Krivični postupak trajao je približno godinu dana. Od 16. do 23. juna 1986. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR-a razmatrao je Tolkačovljev predmet iza zatvorenih vrata.
Proglašen je krivim prema članu 64, stav „a“, Krivičnog zakonika RSFSR, za izdaju države u obliku špijunaže. Izrečena mu je smrtna kazna streljanjem i konfiskacija imovine. Molba za pomilovanje nije prihvaćena.
Kazna je izvršena 24. septembra 1986. Jedan od najčvršćih sovjetskih dokumenata o završetku slučaja nije kasniji memoar, već radni zapis sa sednice Politbiroa održane sledećeg dana.
Predsednik KGB-a Viktor Čebrikov tada je saopštio da je presuda Tolkačovu izvršena prethodnog dana i dodao da je agent protivniku predao „veoma važne vojno-tehničke tajne“. Gorbačov je tokom iste rasprave rekao da ga je američka obaveštajna služba izdašno plaćala.
Tolkačov je u tom trenutku bio mrtav, ali su sovjetske vazduhoplovne institucije već morale da računaju sa činjenicom da su hiljade stranica dokumentacije o elektronici nove generacije borbenih aviona godinama bile dostupne protivničkoj obaveštajnoj službi. Vazduhoplovna literatura kasnije će upravo njegov slučaj navoditi među razlozima za izmene sistema na MiG-29 i MiG-31.
