Potpuna, apsolutna, pouzdanost je neophodna kod pištolja. Narednih 5 pištolja nisu zadovoljavali ovaj uslov.
Ručno vatreno oružje postoji u raznim oblicima još od trinaestog veka. Uprkos njihovoj dugoj istoriji, što se pištolja tiče, postojalo je relativno malo ”šklopocija”. Bliski domet korišćenja pištolja – obično od nula do dvadeset pet stopa – znači da će rukovalac pištoljem često imati malo ili nimalo šanse da očisti zaglavljeno oružje, pa je stoga je potpuna i apsolutna pouzdanost neophodna. Ipak, neki loši pištolji su postali poznati i popularni.
Nambu
Nambu je jedan od najgorih ikada dizajniranih pištolja. Na prvi pogled, dizajn prvog japanskog poluautomatskog pištolja liči na kultni nemački Luger P-08 – ali definitivno poređenje se tu završava. Oružje je projektovano od strane Kijiroa Nambua u tokijskom Koishikava Arsenalu, Nambu je trebalo da obezbedi japanskim oružanim snagama autohtono dizajniran i proizveden pištolj. Kvalitet je generalno bio dobar, ali dizajn nikako.
Dvostruke povratne opruge i opruga magacina otežavale su izvlačenje okvira. Slaba udarna opruga je postepeno gubila snagu, što je rezultiralo slabim udarima u kapislu pa tako i zastojima u paljenju. Ergonomija pištolja bila je veoma loša i više je podsećala na tradicionalno japansko borilačko oružje nego na pištolj. Iako popularan u carskoj japanskoj vojsci i mornarici, samo ga je mornarica zvanično usvojila, dok su ga oficiri kopnene vojske često kupovali privatno, za sopstvena sredstva.
Beretta Model 1923
Beretta je napravio kvalitetne pištolje za italijanske oružane snage u Prvom svetskom ratu. Među njima se posebno isticao Model 1915. Nakon rata, u pokušaju da se modernizuje pištolj M1915, međutim, napravljena je ključna greška u konstrukciji. Model 1923 je imao spoljni udarač (oroz) i, što je najvažnije, bio je u kalibru 9×19 mm Glisenti. U međuvremenu, metak 9×19 mm Parabellum postao je dominantan metak u evropskim armijama.
Municija 9×19 mm Glisenti je bila znatno slabija od svog široko prihvaćenog blizanca, a pištolj M1923 nije bio konstruisan da može da podnese pritiske koje je prizvodio nemački konkurent. Tako je eventualna zamena municije imala katastrofalne posledice po ružje pa i rukovaoca. Verovatno je iz tog razloga Model 1923 je povučen iz operativne upotrebe nakon samo dve godine, a nasledili su ga modeli u kalibrima 7.65×17 mm Browning i, konačno, 9×19 mm Parabellum.
Tip 68
Tip 68 je bio severnokorejski pištolj zasnovan na sovjetskom Tokarevu TT-33, proslavljenom tokom Drugog svetskog rata. Tokarev je donekle bio odgovor SSSR-a na Colt M1911 Džona Mozesa Brauninga; zasnivao se na sličnom principu rada ali je bio prilagođen za masovnu proizvodnju.
Tip 68 nije striktna kopija TT-33 jer je kraći i glomazniji od bilo koje druge varijante Tokareva — kojih inače ima mnogo. Loša strana je što ima jak trzaj a samim tim i malu preciznost. Osim toga, okviri TT-33 i Tipa 68 nisu kompatibilni odnosno, nisu izmenljivi.
Colt 2000
Početkom 1980-ih, pojava Glocka 17 u kalibru 9×19 mm označila je epohu službenih „devetki“. To su bili pouzdani pištolji u kalibru 9mm, sa okvirima velikog kapaciteta. Ova promena u navikama kupaca iznenadila je legendarnog američkog proizvođača oružja Colt. Zbog tradicionalnog opredeljenja za američke kalibre, Koltovom timu je trebalo dosta vremena da tržištu prezentuju svoju devetku.
Kompanija je 1991. godine konačno predstavila Colt 2000. Uprkos odličnom pedigreu — Colt 2000 su dizajnirale konstruktorske legende Reed Knight Jr. i Eugene Stoner (pronalazač AR-15) — pištolj je bio potpuni promašaj. Vlasnici nisu uspeli da se izbore sa problemima koji uključuju izbacivanje čaura, loša preciznost i nezadovoljavajuća bezbednosna rešenja. Oružje je bilo i estetski neprivlačno, što čudi kada je u pitanju Kolt. Prodaja je kasnila, Colt 2000 je predstavljen tek 1991. A ptoizvodnja je obustavljena već 1994. godine.
Deer Gun
CIA je prvobitno zamislila pištolj za jednokratnu upotrebu — Deer Gun — kao način da jeftino naoruža južnovijetnamske obaveštajne agente koji deluju u neprijateljskoj pozadini. To je u suštini bilo oružje za jednokratnu upotrebu, dizajnirano da omogući agentu da neutrališe stražara i uzme njegovo oružje. Deer Gun je činio aluminijumski ram sa čeličnom cevi i demontažnom plastičnom kočnicom koja je služila i kao nišan. Pištolj je trebalo da se distribuira bez oznaka u plastičnoj kutiji sa tri metka neobeležene municije 9×19 Parabellum.
Komplikovan način pripreme i samo jedan metak činili su ga neprihvatljivim za predviđenu namenu. Pri tome, ništa nije garantovalo da će metak 9×19 mm prvim pogotkom trajno onesposobiti metu. Kako je rat postajao sve nasilniji i uključivao upotrebu sve moćnijeg streljačkog oružja na obe strane, Deer Gun je se oikazao kao krajnje neprakičan, pa ih je proizvedeno samo 1.000 komada.
