Mumija iz 1999. ostala je upamćena po Brendanu Frejzeru, pustinjskim ruševinama, avanturi i vrlo specifičnoj mešavini horora i humora. Manje se govori o nečemu što se vidi gotovo tokom čitavog filma: oružje Ricka O’Connella birano je sa iznenađujućom pažnjom. Njegova torba izgleda kao mali presek vojne tehnike sa kraja 19. i početka 20. veka.
To nije slučajno, jer je radnja smeštena u vreme kada su revolveri još bili sasvim normalno vojno oružje, dok su samopuneći pištolji već pokazivali šta dolazi posle njih. O’Connell je bivši pripadnik Francuske Legije stranaca, pa njegov izbor oružja uglavnom odgovara čoveku koji poznaje vojnu opremu i ne želi da sa sobom vuče pušku gde god krene. Filmski oružari očigledno su razmišljali i o tome šta bi takav čovek stvarno mogao da nabavi sredinom dvadesetih godina.
Postoji nekoliko istorijskih promašaja, ali mnogo manje nego što bi se očekivalo od klasične holivudske pustolovine u kojoj oživljavaju mumije. Čak je i verzija Colta koju Frejzer nosi pravilno izabrana za godinu u kojoj se radnja odvija. Kada se njegov arsenal rastavi komad po komad, vidi se koliko detalja prolazi neprimećeno tokom filma.
Dva francuska revolvera kao uspomena na Legiju
Najprepoznatljivije O’Connellovo oružje čine dva francuska revolvera Chamelot-Delvigne Model 1873 koje nosi u dvostrukim ramenim futrolama. Francuska vojska usvojila ih je 1873. godine kao svoje prve službene revolvere za metalnu municiju, a njihova karijera nastavila se decenijama kroz vojsku, kolonijalne jedinice i policiju. Za bivšeg legionara takav izbor ima sasvim prirodnu vezu sa njegovom prošlošću.
Model 1873 koristio je municiju 11 mm i imao doboš za šest metaka, uz mehanizam dvostrukog dejstva. Korisnik je mogao da zapne udarač ručno radi preciznijeg prvog hica ili da jednostavno povuče obarač i time izvrši čitav ciklus. U vreme kada je revolver uveden u službu to je bilo ozbiljno unapređenje u odnosu na starije vojne konstrukcije.
Zanimljiv filmski detalj krije se u tome što O’Connell kao nekadašnji kapetan verovatno ne bi dobio upravo Model 1873. Francuski oficiri koristili su lakši Model 1874, sa tamnom završnom obradom i drugačije obrađenim dobošem, dok je M1873 bio vezan prvenstveno za niže činove. Film mu ipak daje dva komada M1873, što se može sasvim lepo objasniti time da posle Legije više nije nosio službeno oružje, već ono što je uspeo da nabavi.
Colt M1911 pokazuje da O’Connell prati vreme
Pored starih francuskih revolvera, O’Connell nosi i Colt M1911 kalibra .45 ACP. U poređenju sa Chamelot-Delvigneom, to je već potpuno druga generacija kratkog vatrenog oružja, sa okvirom od sedam metaka i mnogo bržim ponovnim punjenjem. Za čoveka koji bira kompaktno oružje za kratka rastojanja takav pištolj ima mnogo smisla.
Filmski rekvizit ovde zaslužuje posebnu pažnju. Frejzer ne koristi kasniji M1911A1, koji je danas mnogo rasprostranjeniji i često završava u filmovima bez obzira na godinu radnje, već originalnu konfiguraciju M1911. Ravno kućište glavne opruge na zadnjem delu rukohvata, duži obarač i odsustvo karakterističnih polukružnih useka iza obarača jasno ga razlikuju od kasnije verzije.
M1911A1 formalno je usvojen 1926. godine, dok je filmska priča smeštena praktično na samoj granici te promene. Originalni M1911 je mnogo sigurniji istorijski izbor i ne zahteva nikakvo naknadno objašnjenje. To je jedan od onih detalja koje većina gledalaca nikada neće primetiti, ali pokazuju da oružje nije uzeto nasumično iz skladišta rekvizita.
Winchester 1897 je napravljen za sasvim drugačiju borbu
Najveću vatrenu moć na malom rastojanju daje mu Winchester Model 1897, pumpna sačmarica koju je konstruisao John Browning. U filmu se pojavljuje Takedown verzija, napravljena tako da se cev i prednji deo mogu odvojiti od ostatka oružja radi lakšeg transporta. Takva konfiguracija savršeno odgovara O’Connellovoj torbi i avanturama u kojima se oružje često prenosi diskretno.
Winchester 1897 već je do vremena radnje imao ozbiljnu vojnu reputaciju. Američke snage koristile su njegove skraćene vojne verzije tokom Prvog svetskog rata, naročito u rovovima gde su mala rastojanja odgovarala sačmarici mnogo bolje nego klasičnoj pušci. Konstrukcija nema prekidač koji sprečava novo opaljenje dok je obarač pritisnut, pa je bila sposobna za veoma brzu uzastopnu vatru u rukama iskusnog strelca.
U hodnicima, grobnicama i skučenim prostorima Hamunaptre izbor je gotovo idealan. Veliki domet nije presudan, dok širok obrazac sačme i velika trenutna vatrena moć imaju mnogo više smisla protiv ciljeva koji se pojavljuju na nekoliko metara. Filmski arsenal ponovo odgovara prostoru u kojem junak zapravo treba da ga koristi.
Sitni detalji ipak odaje Holivud
Pažnja prema detaljima nije bila savršena. U O’Connellovoj opremi vide se crvene sačmarske patrone sa plastičnim čaurama, kakve danas izgledaju potpuno normalno. Problem je što su takve plastične čaure postale uobičajene tek mnogo kasnije.
Tokom dvadesetih godina daleko prirodnije bi bile patrone sa papirnim telom i metalnim dnom. Za produkciju iz 1999. korišćenje savremene rekvizitne municije bilo je praktičnije i bezbednije, ali kadar ostavlja mali anahronizam koji će primetiti samo neko ko baš traži grešku. Pored pažljivo izabranog originalnog M1911, detalj je još zabavniji.
Takođe, tokom vatrenog obračuna na brodu na Nilu, često se može videti i čuti kako Rick puca iz svojih revolvera preko 20 puta bez ponovnog punjenja. Oružje koje tada koristi, revolveri Chamelot-Delvigne Model 1873, primaju samo po šest metaka.
Zašto Rick O’Connell ne nosi pušku
Na početku filma vidimo O’Connella sa francuskom puškom Lebel, pa očigledno nema problem sa dugim oružjem. Kasnije ga ipak praktično potpuno izbacuje iz ličnog arsenala i bira revolvere, pištolj i sačmaricu. Takav izbor odgovara promeni njegovog načina života više nego filmskoj potrebi da glavni junak izgleda upečatljivije.
Lebel je odličan kada postoji vreme, udaljenost i otvoren prostor, ali je dug, težak i nezgodan za nošenje kroz vozove, gradove, grobnice i uske hodnike. O’Connell više nije vojnik koji maršira sa jedinicom i unapred zna gde će se boriti, već avanturista koji svoje oružje mora da nosi zajedno sa ostatkom opreme. Diskretnije kratko oružje i rastavljiva sačmarica mnogo bolje odgovaraju takvom životu.
Film čak prikazuje način na koji O’Connell postupa sa Lebelom u početnoj bici. Municiju štedi i koristi ga kao čovek koji je prošao vojnu obuku, umesto da nasumično prazni magazin samo radi filmskog efekta. Takvi detalji stvaraju utisak da iza lika postoji vojna prošlost i kada scenario o njoj više ne govori.
Arsenal napravljen za filmskog avanturistu, ali sa stvarnom logikom
O’Connell na kraju nosi neobičnu kombinaciju tri epohe. Chamelot-Delvigne pripada svetu francuske vojske 19. veka, Winchester 1897 prelazu u moderno vojno oružje, dok Colt M1911 već pokazuje smer kojim će kratko oružje krenuti tokom 20. veka. Sve zajedno ipak deluje kao arsenal koji bi čovek sa njegovom biografijom mogao da sastavi od dostupnog i poznatog oružja.
Noževi i dinamit dopunjuju sliku lika koji ne očekuje urednu vojnu operaciju. Njegova oprema nije sastavljena za borbu na velikoj udaljenosti, već za situaciju u kojoj treba brzo izvući oružje, proći kroz uzak prostor i poneti sve sa sobom. To je vrlo jednostavna logika koja često nedostaje mnogo ozbiljnijim ratnim filmovima.
Mumija nikada nije pokušavala da bude istorijski dokumentarac, niti bi joj takav pristup odgovarao. Filmski oružari su ipak pokazali da avantura sa oživljenim egipatskim sveštenikom ne mora automatski da znači i nasumično izabrano oružje. Brendan Frejzer je među mumije otišao sa arsenalom koji je, uz nekoliko holivudskih propusta, iznenađujuće dobro pripadao 1920-im godinama.
