Metak 8x50r Lebel

Francuska je ušla u istoriju kao prva država koja je počela sa primenom bezdimnog baruta. Upravo metak oko kojeg je projektovana francuska nova puška LEBEL M1886 postavio je nove standarde kod pešadijskog oružja. Koristio je novi barut izrađen od nitroceluloze, koje je tri puta snažniji, od, do tada sve prisutnog, crnog baruta, pri tome davao je vrlo malo dima, dok su početna brzina i domet zrna, bili do tada nečuveni.

LEBEL M1886

Mada se u mnogim državama eksperimentisalo sa novim tipovima baruta, francuskom hemičaru Polu Vjeju (Paul Vielle) uspelo je, posle niza godina i eksperimentisanja, da prvi uspešno razvije novu vrstu, praktično primenjivog baruta kao i proces proizvodnje. On je u periodu 1882-84. kao direktor “Laboratoire Central des Poudres et Salpetres” u Parizu, želatinisanjem etil-acetatom nitrisanog pamuka, proizveo barut “Poudre V”  nazvan po  prezimenu svog  pronalazača. Ubrzo, plašeći se nemačke špijunaže, ime baruta je promenjeno u “Poudre B”  (blanche-beli).

Ubrzo barutu su radi veće bezbednosti, dodavani razni stabilizatori, pa je 1888. postao “Poudre BF(NT)” zatim, 1896 godine “Poudre BF(AM)” , da bi 1901 godine usvojen “Poudre BN3F” koji je postao standardni barut francuske pešadije u I svetskom ratu.

8x50r

Istovremeno kada je novi barut usvojen, formirana je i “Komisija za višemetno oružje” (Commission des Armes à Répétition) koja je trebala da usvoji novu pušku i metak za francusku vojsku. Oduševljene bezdimim barutom bilo je toliko da je izbačena krilatica “Bezdimni barut-osveta za Alzas i Lorenu” aludirajući na francuske teritorije koje su pripale Nemačkoj posle izgubljenog Francusko-Pruskog rata 1870-71 godine.

Želja da se potencijal novog pogonskog punjenja municije što pre iskoristi, dovela je do velikog pritiska na članove komisije. S obzirom da se radilo na nečem potpuno novom i revolucionarnom, činilo je taj pritisak još većim. Za nešto manje od godinu dana, komisija je konstruisala pušku i metak. Jedan od članova komisije, pukovnik Nikola Lebel, projektovao je novi metak na osnovu službene čaure za pušku sistema GRAS. Čaura je jednostavno skraćena i sužena da bi prihvatila novo zrno, do tada neuobičajeno malog kalibra od 8 mm. Lebel je očigledno bio upoznat sa radom švajcarskog oficira Eduarda Rubina, koji je 1882 godine patentirao olovno zrno sa bakarnom košuljicom. Ova Rubinova ideja se sad pokazala kao neophodna, jer energetski mnogo jači bezdimni barut, koji je velikom brzinom gurao olovno zrno kroz cev, dovodio do velikog poolovljavanja cevi pa čak i do raspadanja zrna. Probe koje je Lebel vodio u “Školi gađanja” (École Normale de Tir) pokazale su da i bakarna košuljica nema dovoljnu čvrstinu. Iz tog razloga, za izradu košuljice zrna primenjena je legura od 80% bakra i 20% nikla, poznata kao “Melihor”. Ovo je bilo nešto skuplje rešenje ali se pokazalo i kao najbolje. Lebelovo zrno nazvano “Balle M” , imalo je oživalnu formu sa tupim vrhom, kako zrno ne bi probilo kapislu metka ispred u cevastom magacinu puške M-1886. Iz istog razloga, 1890 uveden je i takozvani “pokrivač kapisle”, u suštini još jedan čančić, koji je postavljan preko čančića sa fulminatskom smešom. Inače i puška je nazvana LEBEL mada je bila delo timskog rada a pukovnik Lebel je imao samo udela u njenoj konstrukciji.

Metak Mle. 1886. sa zrnom “M” težine 15 gr. i barutnim punjenjem tipa “B” težine 3 gr. davao je početnu brzinu od 600 m/s. sa krajnjim dometom od 3200 metara. U vreme uvođenja u naoružanje 1887 godine, ovo su bile do tada nezamislive balističke osobine jedne pešadijske puške.

Međutim, vrlo brzo su i ostale države, u prvom redu stari rival Nemačka, krenule u osvajanje i proizvodnju sopstvenih konstrukcija malokalibarske municije i bezdimnog baruta. Francuska je počela da plaća danak preteranoj žurbi. I puška i metak su posle nekoliko godina sa prvog mesta spali na poslednje. Metak vrlo konične konstrukcije čaure sa velikim obodom, praviće dosta problema u kutijastim magacinima, naročito automatskog oružja u budućnosti. Ali desilo se nešto što će ga opet, pa makar samo na nekoliko godina, staviti ponovo na tron. Naime, još jedan od članova komisije major Dezale (Desaleux) angažovan u arsenalu Pito (Atelier de Puteaux – APX ) konstruisao je 1898. novo zrno nazvano po njemu “D” . Baveći se godinama na polju spoljne balistike, Dezale projektuje šiljato zrno sa koničnim zadnjim krajem i time postiže vrlo povoljan balistički oblik. Zrno težine 12,8 gr imalo je početnu brzinu od 720 m/s i položeniju putanju sa većim krajnjim dometom od zrna “M”. Neobična karakteristika zrna “D” je to što je izrađeno u potpunosti od tombaka, odnosno od legure bakra (90%) i cinka (10%). Francuska je tako opet postala prva država, koja je uvela u naoružanje vojske šiljata zrna.

8x50r

Masovno uvođenje mitraljeza u naoružanje, dovelo je i do potrebe dodatnog osiguranja kapsle od ispadanja prilikom automatske paljbe. Tako je 1912 godine usvojena municija sa oznakom “Mle.-1886 D (am)” – (“amorcage modifié”- modifikovana kapsla) koja je namenjena upotrebi iz mitraljeza. Ova municija se raspoznavala po kružnom žlebu oko kapisle na dancetu čaure.

U I svetskom ratu, pored standardnog baruta BN3F u četvrtastim listićima, korišten je i barut uvožen iz SAD , tipa “USCREM” , koji je bio u formi cevčica dužine od 1,1 do 1,5 mm. Težina punjenja iznosila je 2,75 gr.

Na dan mobilizacije, pred početak I svetskog rata, Francuska je u metropoli imala 1.338.000.000 metaka. Državnim arsenalima pod Upravom artiljerije u Tarbesu, Reneu, Tuluzu, Dueu, Pitou, Valenci, Versaju, Vensenu i Buržu izdato je naređenje za prozvodnju po ratnom planu.  Ovaj plan predviđao je dnevnu izradu od 2.600.000 čaura i zrna, koja je trebalo da bude dostignuta za 25 dana od početka proizvodnje. Ogroman utrošak municije tokom bitke na Marni, kao i pojava sve većeg broja mitraljeza, doveo je do toga da zalihe pešadijske municije već početkom 1915 godine, budu iscrpljene. Izvršena je hitna reorganizacija proizvodnje koja je tek za godinu dana dovela do toga da dnevna proizvodnja dostigne cifru od preko tri miliona, da bi u aprilu 1916. dnevo proizvođeno čak 4.450.000 metaka. U međuvremenu, municija “Mle.-1886 D (am)” naručena je u Engleskoj (Birmingham Metals & Munitions Co. Ltd. Birmingham, Greenwod  & Batley Ltd. Leeds i Aerators Ltd. ) i SAD. (Western Cartridge Co., East Alton, Illinois, Robin Hood Ammunition Co., Swanton (Vt), Remington Arms – U.M.C. Bridgeport, Connecticut)

Pored francuskih državnih fabrika, u proizvodnju municije uključena je i privatna industrija. Predratni gigant SFM – Societé Française des Munitions iz Pariza, bila je vrlo značajna fabrika, koja je u prozvodnom programu imala sve svetske kalibre. Tokom 1917 godine, ova fabrika otpočela je proizvodnju metaka Mle 1886 , sa zrnom sopstvene konstrukcije, namenjenih mitraljezima. Zrno  M – 1917 je za razliku od službenog zrna “D” imalo  konvencionalno jezgro od odvrdnutog olova i košuljicu od legure barkra i nikla. Takodje, i kapsla metka je bila uobičajena, bez pokrivača. Prema nekim izvorima, ove municije je proizvedeno tokom rata, svega 5 miliona. Dalja proizvodnja je obustavljena najverovatnije zato što nije odgovarala standardu francuske vojske. Međutim, odmah posle rata, firma SFM je obnovila proizvodnju u komercijalne svrhe i prodavala je kupcima širom Evrope, između ostalih i vojsci Kraljevine S.H.S.. Kartonska kutijica u koje je pakovano po 10 ovih metaka, imala je etketu na kojoj je srpskim jezikom pisalo “10 metaka za francuske mitraljeze” Ova municija je na dancetu čaure imala standardnu oznaku firme SFM bez godine proizvodnje. Međutim na etiketama na drvenim sanducima, može se videti da je barut tipa BN3F proizveden 1924 godine i na taj način približno odrediti i godina proizvodnje, odnosno kupovine municije.

Posle I svetskog rata veliki broj francuskog pešadiskog oružja bio je u naoružanju bivših saveznika i nekih novoformiranih država. tako su neke od njih i pokrenule sopstvenu proizvodnju municije M-1886 za vojne potrebe. Grčka fabrika municije u Atini je još sredinom dvadesetih godina počela sa proizvodnjom. Poljska početkom tridesetih. Dok je austrijska fabrika “Hirtenberg” proizvodila ovu municiju po ugovoru sa Italijom. Sami italijani su početkom II svetskog rata otpočeli i spostvenu proizvodnju u državnoj fabrici u Bolonji (Pirotechnica Bologna) i privatnoj firmi SMI iz Toskane (Societa Metallurgica Italiana Campo Tizzoro, Toscana)

Sva ova municija se razlikovala od francuskih vojnih metaka  “Mle.-1886 D (am)” po konvencionalnim kapslama bez pokrivke, barutom iz tekuće sopstvene produkcije, kao i zrnima uobičajene konstrukcije, sa košuljicama od melihora ili tombaka, odnosno čeličnim košujicama, presvučenim folijom izrađenom od ovih legura.

Francuzi 1923 godine eksperimentišu sa zrnom “Mle.- 23” što 1932 godine dovodi do usvajanja novog metaka od 8 mm. “Mle.-1932 N” koji je imao zrno težine 12,9 gr. konvencionalne konstrukcije, sa olovnim jezgrom i košuljicom od melihora. Metak je prvenstveno bio namenjen upotrebi iz teških mitraljeza, ali njegova upotreba se proširila i na puške i karabine. Međutim, pošto je vrat čaure imao nešto veći prečnik u zoni spajanja sa zrnom, cevi oružja morale su da se prepravljaju. Prepravka je označavana velikim slovom “N” utisnutim na ležištu metka i sanduku.

Tokom II svetskog rata, Nemci su veliki broj francuskih pušaka, različitog sistema, uveli u naoružanje svojih okupacionih jedinica, prvenstveno u francuskoj ali i u drugim delovima okupirane Evrope. Iz tog razloga su pokrenuli prozvodnju municije “Mle.-1932 N” u arsenalu u Tarbesu i Tuluzu. Inače u predhodnom ratu, firma “Polte” iz Magdeburga, takođe je proizvodila francusku municiju za zaplenjene puške.

Municija proizvođena pod nemačkom okupacijom, imala je uglavnom čelične čaure sa kodnom oznakom proizvođača “OYJ” za Tarbes  i u tipičnom nemačkom maniru za II svetski rat.

Mada je još krajem dvadesetih godina usvojen savremeniji metak kalibra 7,5 mm. 8 mm Lebel i dalje ostaje u naoružanju francuske vojske, prvenstveno zbog velike količine pušaka koje su mu namenjene. Tek krajem pedesetih, sa pojavom sve više novih sistema naoružanja, prestaje njegova dominacija. Međutim, poslednji primerci oružja u ovom kalibru- musketoni M-16 povučeni su iz opreme žandarmerijskih jedinica tek početkom sedamdesetih godina.

Danas, pojedine fabrike izrađuju municiju 8 mm. Lebel namenjenu za ljubiteljima gađanja iz starog oružja. Jedan od najpoznatijih proizvođača vrlo kavalitetnih metaka 8x50r Lebel je i srpski PPU – “Prvi Partizan” iz Užica.

Branislav V. Stanković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.