Kada Han Solo u filmu „Ratovi zvezda“ iz 1977. godine poteže svoj DL-44, malo ko pomišlja da gleda nemački pištolj konstruisan još krajem 19. veka. Ispod neobičnog kućišta, optičkog nišana i širokog završetka cevi krije se Mauser C96, jedan od prvih uspešnih poluautomatskih pištolja u istoriji. Filmski oružari pretvorili su ga u prepoznatljivo futurističko oružje koristeći delove iz nemačkih vojnih skladišta, uključujući i komponente avionskog mitraljeza iz Drugog svetskog rata.
Kako je Mauzer postao laserski pištolj?
Kada je Džordž Lukas pripremao prvi film „Ratovi zvezda“, želeo je da njegova galaksija izgleda kao svet u kojem se oprema koristi, popravlja i nasleđuje generacijama. Svemirski brodovi nisu morali da budu besprekorni, uniforme nisu morale da izgledaju novo, a oružje je trebalo da ostavlja utisak pouzdanih predmeta koji su već prošli kroz brojne sukobe. Takav pristup omogućio je filmskim oružarima da koriste postojeće konstrukcije i prerade ih u naoružanje izmišljenog sveta.
Za pištolj Hana Sola izabran je nemački Mauser C96, čija je neobična silueta već bila pogodna za takvu transformaciju. Scenograf Rodžer Kristijan želeo je oružje koje bi odgovaralo revolverašu iz vesterna, ali sa dovoljno neobičnih detalja da izgleda kao proizvod neke udaljene civilizacije. Londonsko preduzeće Bapty & Co., specijalizovano za filmsko naoružanje, poverilo je praktičnu izradu svom oružaru Karlu Šmitu.
Osnova je bio stvarni pištolj, a ne konstrukcija napravljena od početka za potrebe filma. Njegova prepoznatljiva drška, raspored mehanizma i veliki sanduk ostali su gotovo nepromenjeni, dok je najveći deo vizuelne transformacije izveden oko cevi i gornjeg dela oružja. Tako je nastao DL-44, koji u svetu „Ratova zvezda“ nosi naziv BlasTech DL-44 Heavy Blaster Pistol.
Mauser C96: pištolj koji je već imao neobičnu istoriju
Mauser C96 pojavio se 1896. godine i predstavljao je veoma naprednu konstrukciju za svoje vreme. Razvijen je u nemačkoj fabrici Mauzer, a njegov najpoznatiji model koristio je metak 7,63 × 25 mm i nepomični okvir za deset metaka, smešten ispred obarača. Punjenje se obavljalo pomoću redeničastog punjača, dok je njegov karakteristični drveni rukohvat doneo nadimak „drška metle“ (Broomhandle).
Pištolj je radio na principu kratkog trzaja cevi sa mehaničkim zabravljivanjem, što ga je razlikovalo od jednostavnijih konstrukcija sa slobodnim zatvaračem. Zahvaljujući velikoj početnoj brzini zrna i mogućnosti postavljanja drvene futrole koja je istovremeno služila kao kundak, bio je popularan među oficirima, putnicima i pripadnicima različitih oružanih formacija. Tokom svoje duge karijere korišćen je u evropskim, azijskim i kolonijalnim sukobima, daleko izvan granica Nemačke.
Njegova konstrukcija bila je osnova i za kasnije automatske varijante, uključujući Mauser Schnellfeuer, koji je tokom tridesetih godina razmatrala i jugoslovenska vojska. Drugi primer dugovečnosti tog oružja predstavljaju brazilske prerade PASAM, izvedene iz porodice Mauzer C96 i njegovih kopija. Filmski DL-44 tako je nastao od konstrukcije koja je već imala gotovo osam decenija stvarne istorije.
Od mitraljeza MG81 do nemačkog optičkog nišana
Najupadljiviji deo DL-44 nalazi se na njegovom prednjem kraju. Filmski oružari skratili su cev originalnog Mauzera i dodali završetak zasnovan na skrivaču plamena nemačkog avionskog mitraljeza MG81, oružja koje je Luftvafe koristila tokom Drugog svetskog rata. Taj veliki perforirani nastavak dao je pištolju izgled masivnijeg oružja, potpuno drugačiji od uske cevi originalnog C96.
Drugi karakterističan element bio je nemački optički nišan Hensoldt-Wetzlar Dialyt sa trostrukim uvećanjem. Postavljen je sa desne strane pištolja pomoću posebno izrađenog nosača, čime je dobijen neobičan asimetričan izgled. Optika nije bila neophodna za filmsko prikazivanje energetskog oružja, ali je stvarala utisak složenog uređaja čiji elementi imaju posebnu tehničku namenu.
Oružari su zatim dodali manje mehaničke detalje kako bi pištolj izgledao kao uređaj sa rashladnim sistemom, regulatorima i dodatnom elektronikom. Među takvim delovima nalazile su se i komponente avionskih maketa, uključujući elemente modela motora britanskog aviona Hawker Tomtit. Njihova stvarna funkcija bila je isključivo vizuelna, ali su na filmu uverljivo predstavljale delove neke nepoznate tehnologije.
Rezultat je bio pištolj koji je zadržao osnovne proporcije Mauzera, ali je zbog dodataka delovao mnogo masivnije i složenije. Nišan, prošireni prednji deo i sitni mehanički elementi stvorili su prepoznatljivu siluetu koju su kasnije preuzeli proizvođači igračaka, kolekcionarskih replika i video-igara. Posebno je zanimljivo što većina tih detalja nije imala nikakvu vezu sa stvarnim principom rada vatrenog oružja.
Tri pištolja, jedan pravi optički nišan
Za snimanje prvog filma 1976. godine pripremljena su tri Mauzera C96, prilagođena korišćenju manevarske municije. Oružari su morali da obezbede više funkcionalnih primeraka zbog snimanja različitih scena, mogućih zastoja i potrebe za rezervnim oružjem. Međutim, na raspolaganju su imali samo jedan originalni komplet optičkog nišana Hensoldt sa odgovarajućim nosačem.
Zbog toga se nišan premeštao sa jednog pištolja na drugi, u zavisnosti od toga koji je primerak korišćen u krupnom planu. U scenama koje nisu zahtevale toliko detalja mogli su se koristiti pojednostavljeni rekviziti ili kopije. Upravo zato pažljivi gledaoci mogu primetiti manje razlike između pištolja koji se pojavljuju u različitim kadrovima originalnog filma.
Produkcija je koristila i potpuno nefunkcionalne modele, pošto svaka scena nije zahtevala stvarno opaljenje. U kadrovima pucnjave korišćeni su prilagođeni primerci sa manevarskom municijom, dok su laserski zraci i karakteristični zvučni efekti dodavani tokom postprodukcije. Takav postupak pripada široj istoriji filmskih replika, manevarske municije i njihovog prilagođavanja potrebama snimanja.
Zašto baš pištolj iz 1896. godine?
Izbor Mauzera C96 nije bio samo posledica dostupnosti starog oružja u filmskom skladištu. Njegov neuobičajeno veliki sanduk, položaj okvira ispred obarača i rukohvat pod izraženim uglom već su ga vizuelno razlikovali od većine savremenih pištolja. Konstrukcija koja je krajem 19. veka predstavljala vrhunsku tehnologiju gotovo osamdeset godina kasnije izgledala je dovoljno neobično da postane uverljiv rekvizit naučnofantastičnog filma.
Sličan postupak primenjen je i na drugo naoružanje u „Ratovima zvezda“. Imperijalni jurišnici koristili su filmske blastere izrađene na osnovi britanskih automata Sterling, dok su različite verzije teškog naoružanja nastajale preradom nemačkog MG34 i britanskog mitraljeza Luis. Filmski svet budućnosti tako je velikim delom izgrađen od stvarnog pešadijskog naoružanja 20. veka.
Sličnu logiku filmski oružari primenili su kasnije prilikom stvaranja čuvenog pištolja Podbirin za Arnolda Švarcenegera u filmu „Crveno usijanje“. Tamo je postojeća konstrukcija prepravljena da izgleda kao izmišljeno sovjetsko oružje, dok je u slučaju Hana Sola nemački pištolj pretvoren u laserski blaster. Zajedničko im je to što je stvarna mehanika pružila osnovu za uverljivu filmsku fantaziju.
Šta se dogodilo sa originalnim DL-44?
Po završetku snimanja prvog filma pištolji su vraćeni preduzeću Bapty & Co., gde su mnogi dodati delovi skinuti, a samo oružje ponovo uključeno u filmsku rekvizitu. Za nastavke „Imperija uzvraća udarac“ i „Povratak džedaja“ izrađivane su nove verzije DL-44, koje se po pojedinim detaljima razlikuju od originalnog modela iz 1977. godine. Zbog toga ne postoji samo jedan izgled pištolja koji je Han Solo koristio tokom čitave filmske trilogije.
Jedan Mauzer C96, serijskog broja 299415, kasnije je identifikovan kao primerak korišćen tokom snimanja prvog filma. Karl Šmit učestvovao je u njegovoj rekonstrukciji, ali nisu pronađeni svi originalni dodaci, pa je obnovljeni pištolj predstavljao kombinaciju sačuvanih delova i naknadno ponovo sastavljenih komponenti. Upravo taj primerak prodat je 2022. godine za 1.057.500 dolara, pri čemu je njegova vrednost proistekla pre svega iz povezanosti sa filmskom istorijom.
Mauser C96 imao je dug i neobičan život: od oružja oficira i revolucionara, preko policijskih i vojnih službi širom sveta, do jednog od najpoznatijih rekvizita u istoriji kinematografije. Njegova najpopularnija verzija danas možda uopšte nije ona koja ispaljuje metak, već izmišljeni DL-44 čiji laserski zraci postoje samo na filmskom platnu. Iza te slike, međutim, i dalje se jasno prepoznaje konstrukcija nastala 1896. godine.
