Crveno usijanje – pištolj Podbirina u kalibru 9,2 mm

REPLIKA NA REPLIKU
OČI U OČI SA GROMADOM

Nema toga ko nije gledao bar jedan film s Arnoldom Švarcenegerom, ikonom akcionih i SF filmova. Srećno iskoristivši svoje prirodne osobine i atletsku građu, uspeo je da u nemilosrdnom filmskom svetu postigne vrhunske uspehe; pri tom je stigao da bude izabran za guvernera Kalfornije, kao prirođeni Austrijanac. U SAD se doselio bez znanja engleskog jezika…a zatim mu se ostvario američki san. Mnogo toga je uradio za relativno kratko vreme. Postao je akademski građanin, biznismen, političar, bodibilder, a ceo svet će ga pamtiti kao glumca. Ljubitelji automobila znaju ga kao kolekcionara koji u svojoj hali ima preko sto različitih “Hamvija“.(High Mobility Multipurpose Wheeled Vehicle -HMMWV). 

Crveno Usijanje
Crveno usijanje

Film “Crveno usijanje (“Red Heat“) snimljen je u vreme kada se osećao dah perestrojke, a u svetu je još uvek vladala fama o sovjetskoj nedodirljivosti i tajanstvenosti. Neki distributeri su ga u mreži reklamirali kao akcioni triler, a drugi kao akcionu komediju (!).

Međutim, s ove distance izgleda kao da je reč o parodiji u stilu “Desperada“, samo mnogo bolje kamufliranoj u opštoj slici koja je kasnije nazvana ‘vetar promena’. Neka rešenja u tom filmu su naivna i šematizovana (prema publici i film), pa dobro upućenim gledaocima ostaje da se smeškaju i uživaju u humoru dva odlična glumca, Švarcenegera i Belušija. Njih dvojica su sušte suprotnosti, ali se odlično razumeju, kao uostalom i svi policajci sveta. Danko, kruti oficir milicije iz Moskve, sa engleskim koji zvuči kao cepanje drva, ali je razgovetan, dolazi u Čikago kako bi preuzeo sovjetskog (gruzijskog) dilera droge Viktora Rostavilija, koga igra “dežurni Rus“ Ed O’Ros (Ed O’Ross), američki pandan Radetu Šerbedžiji.  Da stvari ne budu baš tako jednostavne kao što primopredaja može da bude, postarao se Viktor koji beži i tu se stvari komlikuju. Danku je iz jedne od stanica zapao saradnik Art Ridžić (Sloven?), policajac problematičnog, nesređenog života, rob birokratizovanih postupaka. Kolegi Artu je, pak, zapalo da malo-pomalo krši neka pravila (što mu nije bilo teško jer je mrzeo papirologiju i formalnosti), da se prilagođava Danku, istovremeno se diveći njegovoj odlučnosti i beskompromisnoj rigoroznosti na koju su američki policajci već zaboravili. 

Ovde se stvari za hobiste i površne poznavaoce oružja komplikuju. Danko u jednoj akciji poteže pištoljčinu za koju kaže (posle Artovog hvalisanja nekim magnumom) da je to pištolj Podbirin u kalibru 9,2 mm i da je reč o najjačem pištolju na svetu! Nezavisno od sadržaja filma (koji je problem scenariste i reditelja) postojao je i produkcijski problem: kako uneti u SAD sovjetski pištolj, ili oružje bilo koje zemlje Istočnog bloka? Uredba ATF (The Bureau of Alcohol, Tobacco, Firearms and Explosives) prema direktivi vlade SAD zabranjivala je uvoz i prodaju tog oružja, osim ako nije reč o zemljama potpisnicama posebnog trgovinskog sporazuma kao što su Kina ( “Norinco“- China North Industries Group Corporation Limited) i Jugoslavija (“Zastava“). Zato su za potrebe akcionih i ratnih filmova razne modifikacije AK i SKS uvožene iz Egipta bez nekog posebnog sporazuma ili dozvole.

Pošto je film prikazivao sovjetskog milicionara u pozitivnom svetlu, ekipa je dobila dozvolu da snimi neke kadrove u Moskvi na Crvenom trgu i  tamo se mogu videti prave poluautomatske puške Simonova u rukama Kremljovskih kursanata, odnosno gardista koji odaju počast kod mauzoleja i u Aleksandrovskom parku kod večnog ognja. Drugi set bio je u sniman u Budimpešti (zahvalno mesto za imitaciju Istočnog bloka, ako se setimo filma “Snajper“ ; prosečan američki gledalac nije se zadubljivao mnogo u razlike između Budimpešte i Moskve), pa su glumci – tumačeći pripadnike “sovjetske milicije“ nosili pištolje FEG PA-63 koji su koristile mađarske oružane snage i milicija. Taj pištolj je bio gotovo identičan svom uzoru, Valteru PP i koristio je nekoliko vrsta municije (9×18 Makarov, 32 ACP, odnosno 7,65 Browning i 380 ACP 9mm Short). Treba reći da izbor nije bio slučajan, jer i sovjetski pištolj makarov, masovno korišćen kao vojno-državni pištolj, bio rođak Valtera PP.

Crveno usijanje
DISTRIBUTER ZA SSSR

Dolazimo do glavnog junaka ove priče, “pištolja Podbirina“. On je veoma uverljivo predstavljen u filmu, zahvaljujući veštim oružarima i njihovoj mašti. Pored tehničkog problema (izbor ili izrada pištolja), postojao je još jedan, kreativni, a to je zahtev koji je došao direktno od reditelja : Volter Hil je hteo da kao rekvizit upotrebi valter P38 zbog izvanrednog, klasičnog dizajna, ali tako da bude veći, opasniji na prvi pogled i da liči na neki pištolj iz magnum klase. Na kraju krajeva, jasno je bilo da se film s Švarcenegerom ne može snimiti bez odgovarajućeg oružja, ali ne samo faktički, već i glumački; uz njega stvarno nije išao makarov koji bi on mogao da sakrije u šaci. Uz moskovskog milicionara impresivnih dimenzija moralo je ide i odgovarajuće, zastrašujuće oružje, u skladu sa sovjetskom doktrinom da prave samo velike stvari.

Sovjeti su voleli u svemu da budu prvi – od pištolja do kosmičkog broda. Na scenu je stupio filmski oružar, veoma poznat po svojoj veštini, Tim la Frans koji je ponudio tri modela, a sva tri je nazvao “Holivudski orao“. Razlog je jednostavan: osnova za taj izmišljeni model bio je Dezert igl  357 Mk I (Desert Eagle) kome je morao da izmeni ceo profil da bi ličio na Valterov P38. Da bi stvar bila uverljivija, podbirinu je oružar pripisao kalibar 9,2 mm što uopšte nije pitanje mašte ili proizvoljnosti. Metak u kalibru 9,2×18 mm još 1945. godine dizajnirao je B.V. Sjomin prilikom koncipiranja pištolja makarov koji je trebalo da zameni glomazni i prevaziđeni TT-33. 

U osnovi ovog oružarsko-pirotehničkog unikata stajala je legenda koja je vrlo brzo prihvaćena među laicima i ljubiteljima filma. Legenda je vešto podmetnuta i glasila je: tajnim projektom  Saveta ministara SSSR i CK KPSS za oružje specijalnih jedinica Sovjetske armije, KGB i MVD u naoružanje je uveden pištolj Ivana Mojsejeviča Podbirina (1893-1970) u kalibru moćnog metka 9,2×48 (!) koji je konstruisan na osnovi metka 14,5x114mm  (pravi kalibar je 14.88 mm, a koristi se u tenkovskim mitraljezima KPV i KPVT, kao i nekim snajperskim puškama)  sposobnog da na daljini od 50 metara probije čeoni oklop transportera M 113. Zbog velike snage metka bilo je nemoguće koristiti automatiku klasičnog pištolja, pa je Podbirin koristio jedinstven sistem koji nije imao analognog primera u svetu: kombinaciju povratne automatike prema šemi Horn (inače  poznati automatski sistem Horn vezuje se za sinhronizaciju signala na pružnim prelazima) i poluslobodni hod zatvarača prema šemi Krali (isto tako zvuči zagonetno, a reč je o kontroli mernih uređaja). Moguće je da se ovi sistemi primenjuju u nekim oružjima, no ja na to još nisam naišao. Zbog visoke cene proizvodnje pištolja i metaka, napravljeno je samo 3.000 primeraka. Uverljivo, zar ne? Kako kome, naravno.

U stvarnosti, ovakvog pištoljskog “Frankenštajna“ nije bilo teško uraditi čak ni u radionici filmskog studija. Međutim, pištolj nije mogao da bude samo maketa (inače bi ga napravili od drveta, plastike ili stiropora), već je, kako smo rekli, morao i da imitira pucanj, tako da je najteži deo konverzije bio sistem izduvnih gasova, kako bi efekat korišćenja bio maksimalno uverljiv, a bezbednost prilikom rukovanja zagarantovana. Eto, uz malo mašte i dovitljivosti, nastao je pištolj za koji su mnogi bili uvereni da postoji.

Da li je stvarno postojao taj konstruktor? Navedeno ime i “očestvo“ (srednje ime) je vrlo često. Familiju, odnosno prezime Podbirin je već teže naći, ali zvuči veoma ruski, kao i prezimena poznatih konstruktora Staljinovih pištolja (Korovina, Voevodina, itd). U ruskom jeziku postoji glagol подбирать i on znači – prikupiti, potegnuti, uzeti stopera na putu, itd. U tom slučaju, ima smisla ime ovog pištolja koji je “prikupljen“ od delova drugih primeraka.

Ipak, legenda o ''svemogućem'' ruskom pištolju nastavila je da živi kroz pištolj Sedjukova. Reč je o pištolju koji je konstruisan za obezbeđenje najviših ruskih funkcionera i koji s lakoćom probija titanijumske listove u panciru, debljine 1.4 mm, ili  četiri milimetra čeličnih listova. Uz brze izmene pištolj Sedjukova može koristiti i municiju za TT i makarov. A njegov originalni kalibar? Ni manje ni više, već 9,21 mm...

Ostavite Vaš Komentar: