Planiran kao spas, završio kao problem: kako je M50 Reising izgubio poverenje vojnika

I bogati greše. Tako bi se, u najkraćem, mogao predstaviti automat koji je Drugi svetski rat proveo u senci tompsona, a zamišljen je kao njegova jevtinija zamena. U ratnoj žurbi svašta se smisli – i uspešno i neuspešno. A svašta se i koristi. Nužda zakon menja. Može se reći da su SAD Drugi sv. rat dočekale prilično opušteno, s minimumom kvaliteta ali i brojnosti sredstava. U svim oblastima nedostajalo je ponešto, pa je tako bilo i sa streljačkim naoružanjem. Za preskupi tompson, pravi rols-rojs na ratištu, tražena je dopuna, bar još jedan automat. 

Jedan od tako napravljenih u brzini konstruisao je Judžin Rejzing (Eugene Reising) početkom 1940. godine, a proizvođen je od 1941. do 1945. godine u renomiranoj kompaniji Herison i Ričardson (Harrington & Richardson, Vorčester u državi Masačusec). Najpre je bio koncipiran kao policijsko oružje. U toku Drugog sv. rata korišćen je u Ratnoj mornarici, Mornaričkoj pešadiji i Obalskoj straži. Stigao je i na Istočni front u sklopu programa lendliz, ali i u ruke Kanađana. Preko 20 država (uključujući i zaplenjene primerke u Finskoj i Nemačkoj) koristilo je ovaj neugledni automat.

Ratovao je i u Vijetnamu, pa i u sukobu u Dominikanskoj republici. Čudni su putevi oružja, mora se priznati. Posle rata na njegovoj osnovi razrađena je poluautomatska puška Reising M60 za policiju i građansko tržište. Postoji i malokalibarska varijanta M65 koja koristi metak 5,6 mm, odnosno .22R. Ove varijante imaju produženu cev u odnosu na osnovni model. Automat M55 razlikuje se od početnog modela M50 jer ima preklopni metalni kundak, bez gasne kočnice na ustima cevi.  

Osnovne konstrukcijske osobine

Stručnjaci su mišljenja da je on bliži po kvalitetu i nameni poluautomatskoj pušci s mogućnošću rafalne paljbe nego automatu. Zaista, on je proizvođen s lakoćom i toj ulozi. Za svoju klasu ima relativno složenu konstrukciju, ali je ipak bio jednostavniji za proizvodnju od tompsona. Dok je tompson koštao tadašnjih 225 dolara, Rejzingov automat bio je četiri i po puta jevtiniji – 50 dolara, a pri tom i znatno lakši. Automatika se ostvaruje odloženim dejstvom povratnog udara pri čemu se koristi interesantno rešenje bravljenja, zbog koga dolazi do problema sa gomilanjem barutnih gasova, stvaranja čađi i zastoja.

Može da dejstvuje pojedinačno i rafalno. Selektor paljbe je kliznog tipa, kombinovan s kočnicom i nalazi se s desne strane sanduka. Krajnji prednji položaj (FA) – rafalno, srednji (SA) – pojedinačno i krajnji zadnji (SAFE) – kočnica. On nema klasičnu ručicu za potezanje (repetiranje) zatvarača. Ispod cevi se nalazi poseban dodavač s ručkom u obliku kuke, dostupan kroz izrez u donjem prednjem delu kundaka (lako se može uočiti na ilustracijama). Prilikom dejstva, dodavač i kuka pomeraju se zajedno sa zatvaračem. Rešenje koje se retko viđa. Oružje koristi dvoredne kutijaste okvire koji se mogu puniti i jednoredno, primajući 20 metaka. Postoje i jednoredni okviri sa 12 metaka. BK po strelcu iznosi šest okvira. Nišani su solidni, sa gradacijom na 50, 100, 200 i 300 jardi (jedan jard -91,4 cm). U većini verzija ima i kompenzator trzaja mada se zbog malog kalibra može i bez toga lako kontrolisati.

Pravilo za ovo oružje strogo propisuje da se ono ne rasklapa često bez potrebe, kako to u vojsci često biva posle svakodnevne obuke. To bi dovelo do nepotrebnog habanja delova. Iznenađenje predstavlja podatak da je, suprotno američkoj oružarskoj tradiciji, zabranjeno mešanje delova s drugim primecima jer nisu međusobno uklopivi. Proizvođene su dve osnovne modifikacije M50: jedna, s drvenim usadnikom, a deo serije imao je čak i prednji vertikalni rukohvat kao na tompsonu. Druga modifikacija je sa sklopivim kundakom žičanog tipa, bez kompenzatora i nešto jednostavnije konstrukcije. Ova verzija je izrazito ružna i neomiljena, nezavisno od njenih skromnih mogućnosti i kvaliteta. Mnogo ređi bili su poluautomatski karabini bez mogućnosti rafalne paljbe. Jedna podvrsta je bila M60 u kalibru .45 ACP, a druga M65 s metkom .22LR. Obe ove podvarijante imaju produženu cevu. Postojao je i eksperimentalni model za metak .30 Carabine (7,62 x 33 mm) kojim je Herison end Ričardson konkurisao za novi laki armijski karabin, ali je u toj trci pobedio model Vinčester M1 karabin (Winchester -M1 Carabine). 

Iskustva upotrebe

Glavni razlog pojave ovog automata bili su problemi koji su nastali prilikom proizvodnje tompsona. Ona je bila skupa, komplikovana i spora, na ivici masovne proizvodnje, što je u ratu bilo nedopustivo. Rejzing je imao svojih kvaliteta. Lagan i precizan, pogotovo kod jedinačne vatre. U tome veliki značaj ima poluslobodni zatvarač i relativno složeni povratno-udarni mehanizam. Po vatrenoj moći on je bio slabiji od drugih modela automata tog vremena zbog malog kapaciteta okvira, ali i ograničene mogućnosti duže automatske paljbe. Stoga je više korišćen kao poluautomatski karabin. Samo izuzetno preporučivana je automatska paljba. 

Bez obzira na sve to, našao se na mnogim ratištima. Na tihookeanskom korišćen je u borbama za Solomonska ostrva i u Bici za Gvadalkanal. Našlo se i nešto komada u rukama mornaričkih padobranaca (paramarines), kod posada oklonih vozila, transportera itd. Brzo je stigao na loš glas usled nekvalitetno urađenog preklopnog kundaka koji je umeo da se sklopi prilikom pucanja (!). Jasno je da je na sve to uticala njegova prvobitna namena – da bude policijsko oružje s mogućnošću komercijalnog plasmana, gde njegova nežna konstrukcija ne bi mnogo trpela. Međutim, u uslovima ratišta, peska, slanog vazduha i mora svi nedostaci su se brzo pokazali. Poligonska ispitivanja odmah su istakla probleme kod rasklapanja.

Zastoji su bili česti jer se cev s povratno-udarnim mehanizmom brzo punila prljavštinom i gareži, pa zatvarač nije mogao da pređe propisani put. Pri tom je bilo vrlo teško u trenutku otkloniti taj zastoj jer je sledilo komplikovano rasklapanje, čišćenje, itd. Ono što su sovjetski modeli rešili tolerancijom i velikim zazorima, Amerikancima nije bilo u praksi niti su se toga setili. Jasno je zbog čega niko u rovu nije hteo da rizikuje koristeći ovo oružje koje imalo vrlo mali dijapazon borbenih zadataka u kratkom vremenskom periodu – prepadi, zasede i slično. Poznat je slučaj kada je ceo bataljon mornaričke pašadije po naređenju svog komandanta, potpukovnika Merita Edsona (Merritt A: Edson) pobacao svoje rejzinge u reku da bi zadužio solidnije oružje. Mnogo omiljeniji i pouzdaniji bio je karabin M1. 

Korisnici

U SAD su ga koristili najpre marinci. Formacijski na jednu diviziju dolazilo je 4.200 automata. Krajem 1943. godine oni su povučeni iz oružanih snaga i predati obalskoj straži, brodskim posadama, policiji, snagama teritorijalne odbrane (State Defence Forces) i OSS. Dobili su ga, kako smo naveli, Sovjeti koji su imali još gore mišljenje o njemu, ali i mnogi oslobodilačko-ustanički pokreti. U policiji se zadržao čak do sredine pedesetih godina. U Kanadi su ih dobijali dobrovoljci koji su čuvali nemačke zarobljenike i deportovane Nemce, zatim rezervni sastav i sve ostale drugorazredne jedinice. Sada je miljenik aukcija, pa živi, bar na taj način, svoj drugi život.

Osnovne tt osobine