Lend liz (Lend-Lease) – Kap u moru

“Ne postoje naši stalni prijatelјi i naši stalni neprijatelјi. Postoje samo naši stalni interesi“

Vinston Čerčil

Kažu da pobeda ima sto očeva, a da je samo poraz siroče. Pogledajmo kako je na tok Drugog svetskog rata (i vreme posle njega) uticao čuveni “Lend liz“ (Lend-Lease), kompleksni sistem ugovora i regulative vojne pomoći savezničkih ratujućih strana. Na osnovu ugovora o lend lizingu (Zakon o zajmu i najmu) koji su Rusi potpisali sa koalicijom SAD, Velike Britanije i Kanade, odlukom od 5. marta 1942. godine u tim zemlјama i u Iranu formirani su štabovi (odelјenja,  ispostave) vojno-morskog prevoza. Oni su se bavili obezbeđenjem sigurnog prevoza, dotura  i zaštite brodova i tereta u stranim lukama, ostvarivali veze sa anglo-američkom vojno-pomorskom komandom po navedenim pitanjima.  Ti štabovi imali su ogroman uticaj na obezbeđenje neometanog protoka robe u lend-lizu. Tako je jedan, naoko iznuđeni ratni dokument, spojio ideološki nepomirlјive države, u interesu da se pobede sile Osovine.

Zanimlјivo da je taj Zakon o Lend-lizu prihvaćen u američkom Kongresu 11. marta ’41. godine, znači više od tri meseca pre napada Nemačke na SSSR. Ali nisu Sovjeti ono što im je bilo potrebno dobijali samo od spomenutih država putem lend-liza na nivou državnog ugovora. Pored Velike Britanije, Francuske, Kine i Irana, postojala je i  sovjetska organizacija „Amtorg“ koja je poslovala u tim zemlјama,  kupujući i plaćajući zlatom robu koja nije bila obuhvaćena ovim zakonom.  Posle rata  bilo je više sastanaka na kojima je pokušano da se dogovori koja će suma biti isplaćena za robu “na poček“ koju je ova firma trebovala, da bi se došlo do nešto ispod 800 miliona dolara.

Zbog čega je deo ovoga naslova opisan kao “kap u moru“ ratnih napora SSSR? Pogledajmo strukturu doturenog (prispelog) materijala i procentualni odnos prema sovjetskom ratnom materijalu:

  • Strelјačko oružje: 0,8% .
  • Oruđa i minobacači: 1,8 % .  
  • Tenkovi i samohodna oružja: oko 12,1 %.  
  • Avioni:   oko 15%.
  • Automobili svih vrsta: 32%.                
                              

Po preciznijoj razradi to je izgledalo ovako:

  • Avioni 14.795.
  • Tenkovi 7.056.
  • Džipovi 51.503.
  • Teretna vozila 375.883.
  • Motocikli 35.170.
  • Traktori 8071.
  • Strelјačko oružje: 8218.
  • Mitralјei 131.633.
  • Eksploziv 345.735 tona.
  • Građevinska oprema u vrednosti od 10.910.000 dolara.
  • Železnički teretni vagoni 11.155.
  •  Lokomotive 1981.
  • Teretni brodovi 90.
  • Lovci na podmornice 105.
  • Torpedni čamci 197.
  • Brodski motori 7784.
  • Zalihe hrane 4.478.000 tona.
  • Mašine i oprema 1.078.965.000 američkih dolara.
  • Obojeni metali 802.000 tona.
  • Naftni proizvodi 2.670.000 tona.
  • Hemikalije 842.000 tona.
  • Pamuk 106.893.000 tona.
  • Koža 49.860 tona.
  • Gume 3.786.000.
  • Vojničke čizme 15.417.001 pari.

 Svi ovi materijali stizali su na više načina, različitim putevima: severnim morskim konvojima, kroz Persijski zaliv, preko Iraka i Irana, kao i preko Tihog okeana i luka sovjetskog Dalekog istoka. Ogromni su napori bili da se to izvede bez žrtava jer su podmorničari sila Osovine očajnički kidisali na te konvoje, svesni njihove važnosti. Poznat je primer tragedije konvoja PQ 17, kada je zajedno sa potoplјenim brodovima na dno otišlo 210 aviona, 430 tenkova, 3350 kamiona, kao i hilјade tona ratnog  materijala. Avioni su stizali po najtežoj mogućoj ruti: Alјaska-Čuhotka-Jakutija-Krasnojarsk. Samo po toj aviotrasi bilo je uspešno prebačeno oko 8000 aviona (oko 5000 lovaca  Bell P-39 Airacobra, Bell P-63 Kingcobra, preko 2000 bombardera Douglas A-20 (DB-7) Boston, i B-25 Mitchell, kao i 710 Douglas C-47. Trasa Alјaska – Sibir bila je duga 6500 kilometara. Dnevno, po lepom vremenu mogla su da se obave četiri vazdušna mosta. Na Alјasci, u bazi Ferbenks, bila je smeštena sovjetska tehnička komisija (misija) za prijem aviona.

Prebacivanje aviona vršeno je “štafetno“ (ili “relejno“, kako se to nekada u našoj armiji nazivalo). Prva etapa je bila od Ferbenksa do Noma, letom iznad Beringovog moreuza – 860 kilometara. Zatim, iznad teritorije SSSR, još 700 kilometara do aerodroma u naselјu Velkalј. Druga etapa u dužini od 1450 kilometara bila je neobično složena. Ona je išla nad nenaselјenom oblašću Čuhotke a završavala se u naselјu Seimčan na reci Kolima (ozloglašena oblast Gulaga). Treća etapa je išla do Jakutska u dužini od 1340 kilometara, a peta, završna od Kirenska do Krasnojarska, u dužini od 920 kilometara. Tu je avione primala specijalna komisija VVS. Deo aviona odlazio je na formiranje borbenih aviopukova, a deo je nastavlјao dalјe vazduhom ili železnicom za popunjavanje frontovske avijacije. Avioni su sa Alјaske doletali bez grejanja u kabini (!), bez autopilota i odmrzivača stakala. Za tri godine rada ove rute ukupno je havarisan 41 avion (15 lovaca, 18 bombardera A-20, dva bombardera B-25 i šest “Daglasa“), kao i tri sovjetske mašine koje su nadzirale, odnosno opsluživale trasu. Ukupno je poginulo 115 avijatičara. Statistički posmatrano, zanemarlјiv gubitak uzimajući u obzir naprezanja i uslove.

Posebno se u toj epopeji izdvaja prelet hidroaviona PBY Catalina. Komanda Flote izdvojila je 26 najuvežbanijih ekipa iz Severne, Tihookeanske i Crnomorske flote u tu svrhu. Prebacivanje katalina odvijalo se po trima maršrutama – severnoj, južnoj i istočnoj. Prosečna dužina bila je 4.500 kilometara. Prosečno vreme preleta – 45 sati. Dužina istočnog puta (kroz Beringov moreuz do Vladivostoka) iznosila je 9960 milјa. Do Crnomorske flote trebalo je doleteti još 1250 milјa po užasnim uslovima – vrelini, kiši i olujama. Neki od aviona su leteli čak i preko Bermudskog trougla – od Natala (Južni Brazil) do Batersta (Zapadna Afrika). Posle toga – port Liotej (Maroko) – ostrvo Džerba (Tunis) – jezero Habanija (Irak), a zatim do Bakua kao ranžirne stanice.
 Šta nam ove brojke govore i na šta treba obratiti pažnju? Ovo oružje je značajno manje stizalo u dejstvujuće armije! Mnogo veći deo je delјen vojnim okruzima, rezervi Stavke, jedinicama na Dalekom istoku, Srednjoj Aziji i Zakavkazju, zatim policijskim formacijama, učilištima, ženskim redarskim službama i raznim rezervnim jedinicama. Razlog je više nego jasan: surova frontovska logistika nije imala vremena ni mogućnosti da se bavi tako raznorodnim sistemima, a ogromna prostranstva SSSR, netaknuta borbenim dejstvima, gutala su sve vrste oružja i oruđa. Veliki broj sredstava za vezu, telefona, radio stanica, značajno je pobolјšao kvalitet i učestalost komunikacije na frontu. Ukupan procenat doturenog materijala nije presudno uticao na ishod rata. Neki od sovjetskih asova – na primer Pokriškin, možda i najbolјi saveznički as, proslavio se na Erkobri (koju, začudo,  Amerikanci nisu voleli).

Međutim, daleko bitnija bila je pomoć u neborbenim materijalima. Zahvalјujući ogromnom broju kamiona, džipova i motora, sovjetske trupe su se mnogo brže kretale, ali ni to nije bilo toliko presudno. Dobijanjem ovakve vrste pomoći sovjetska transportna industrija (proizvođači kamiona, lokomotiva, motora, automobila, itd) mogla je da se više posveti proizvodnji borbene tehnike – svih vrsta oklopne tehnike, uklјučujući i tenkove. Pomoć  železničkom transportu počela je da stiže tek krajem 1943. godine. Najkraće rečeno, svako treće vozilo pod zastavom RKKA bilo je iz savezničke pomoći.  Malo poznat podatak ne spominje se mnogo – da je srazmerno najdragocenija pomoć bila u hemikalijama! Višecevni raketni bacači, čuvene “Kaćuše“ ne bi imale takav efekat da u sastavu goriva nije bilo određenih primesa iz lend liza.

Sovjeti su izgubili na početku rata najbolјi deo železničke mreže i industriju, ali su izvukli veći deo lokomotiva i voznog parka, tako da su početkom rata imali i više nego dovolјno lokomotiva i vagona. Tek sa oslobađanjem zapadnih delova SSSR tokom 1944. i prodora na zapad pojavila se potreba za većim brojem lokomotiva, koju su pokrili iz lend liza. Te lokomotive su omogućile brojnim sovjetskim fabrikama da se okrenu proizvodnji tenkova. Čak su neke od njih postale poznatije po proizvodnji tenkova nego lokomotiva (Nјižnij Tagil). Takođe, pošto su oslobodioci stigli u opustošene krajeve koji se pre rata bili žitnica, imali su potrebu da prehrane mnogo stanovništva, što je takođe izvedeno preko  lend liza.

Malo poznato, a interesantno…

      
Dok sam gledao film “Podolјski kursanti“, razrešio sam jednu dilemu za koju sam i mislio da potiče od Lend liza. U filmu se, kod kapetana specijalne pogranične jedinice, nalazio tompson. Automat tompson stigao je u SSSR preko Meksika za potrebe “bezazlene“ firme Объединённое государственное политическое управление при СНК СССР (specijalna, malo spominjana politička policija pri Savetu narodnih komesara) i, naravno, za specijalne pogranične jedinice.Tompsone su imale i mornaričke jedinice u Kerču, Sevastopolјu pa i u Stalјingradu.

Ali,  ispostavilo se da su Amerikanci u ovom programu poslali mnogo drugih korisnih sitnica u SSSR, uklјučujući čak i vojničku dugmad. Po izgledu su to standardna dugmad: zvezdasti srp i čekić, samo je na drugoj strani ime proizvođača napisano na engleskom. Ovde prikazanu dugmad  proizvela je kompanija Rex Products Corpsa sedištem u  New Rochelle, NY. Kompanija je bila jedan od dobavlјača američke vojske i proizvodila je dugmad i drugu dodatnu opremu za nju. Tokom rata bavila se proizvodnjom dugmadi za snabdevanje SSSR-a. Pored toga, sličnu dugmad možete pronaći i kod kompanija iz Čikaga, Konektikata i drugih država. Ukupno je više od 250 miliona dugmadi isporučeno Sovjetskom Savezu pod zajmom.

Lend liz po završetku rata

Dugove po leand-lez programu vratili su Amerikancima konačno Velika Britanija 2006. godine, dok je  Francuska je to učinila nešto kasnije,  gotovinom i trgovinskim olakšicama SAD;  SSSR/Rusija vratila ih je isto 2006. godine  (isplata je počela tek 1972, ali je prekinuta 1974. godine  zbog američkih trgovačkih sankcija; isplata zaostalih dugova obnovlјena je nakon 1990.); za kineske dugove SAD su teretile Tajvan, a posle priznanja NR Kine 1979. godine  trebalo bi da je ona postala sukcesor duga; ipak,  1989. godine jedan deo duga platio je opet Tajvan – tako da je tu stvar  do danas nedovršena. Iran je to dugovanje najlakše rešio ugovorom iz 1946. godine kada je u dužničkoj vrednosti otkupio federalnu imovinu SAD u Iranu.  Treba napomenuti i to da je ugovor predviđao i omogućavao  čak i vraćanje nepotrebnih viškova, pod uslovom da su reparirani, i spakovani onako kako su i primlјeni. Amerikanci tu robu koja im se vratila nisu uopšte koristili, ali je i taj deo ugovora ispoštovan. Na primeru lend liza može se videti, po ko zna koji put, da je rat veoma, veoma unosan posao.

bajonet М 1910
bajonet М 1915
11.43 mm (.45) pištolj Colt М1911, М1911А112997
11.43 mm (.45) puškomitraljezi različitih tipova 137729
7.62 mm puška Garand М1
7.62 mm karabini .30,М1 i .30,М2
7.62 mm mitraljezi Browning М1919А4 sa postoljima i za fortifikacije5403 
12.7 mm (.50) mitraljezi Browning М2 420 
12.7 mm (.50) mitraljezi Browning М2HB turelni1
12.7 mm (.50) mitraljezi Browning М2 protivavionski3100
60 mm Bazooka М1 i М9 3000
Streljačko naoružanje primljeno na osnovu lendlise prema sovjetskim izvorima

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.