NaslovnaAnalitikaVučji čopor - proverena borbena taktika

Vučji čopor – proverena borbena taktika

Istina je da je rat prilika da čovek od sebe pokaže ono najbolje – i ono najgore. Nacisti su se još pre dolaska na vlast opredelili za ono drugo. Uzeli su od ljudi, prirode i životinja ono što im je bilo najvažnije kako bi neprijatelju naneli što veću štetu i pobedili.

Jedno od najskupljih, najkomplikovanijih i najsloženijih borbenih srestava, podmornica, među prvima je primenila životinjsku taktiku – napad vučjeg čopora. Na nemačkom – Wolfsrudeltaktik; na engleskom Wolfpack (naval tactic), a na ruskom Волчья стая.

Taktika je bila veoma jednostavna i  delotvorna: grupa vukova (od tri do 40, sastavljena od alfa samaca i alfa-usamljenica ili njihovih ”rođaka”, pri čemu su prihvatali i pridošle pojedince), napadala je u najpovoljnijem trenutku žrtvu.

Ona nije mogla da se odbrani, kako zbog masovnosti  tako i zbog različitih pravaca napada. Čopor bi se sjurio sa svih strana. Istu taktiku su primenjivali tokom napada ”čopori” podmornica kako bi naneli što veću štetu dragocenim, životno važnim konvojima. Istina je da je ova taktika primenjiva za sve napadne aktivnosti, ali je najpoznatija postala po korišćenju u podmorničkom ratu.

Da budemo istorijski precizni – Nemci jesu usvojili ovu taktiku, ali su je aktivno primenjivаle i američke podmorničke snage. Pored torpeda, na prvim podmornicama redovan deo naoružanja bili su i topovi (top).

Međutim, oni se nisu dugo tu zadržali. Osim što je bilo problema što su pravili buku pod vodom izazivajući vrtloženja, razlog je bio i taktičke prirode. Ti kalibri (88-100mm)  mogli su da posluže protiv manjih brodova. Kada su trgovački brodovi opremljeni brojnim topovima daleko većeg kalibra i s lakšim načinom dejstva, postavljanje topova na podmornice izgubilo je smisao. Gađanje s male platforme, nemogućnost stabilizacije, česti promašaji, sve je to bilo razlog da budu uklonjeni.

Poslednji artiljerijski napad na podmornice bio  je 19. septembra 1942. godine. Na rtu Hatteras, podmornica ”U-701” potopila je američku naoružanu koču ”YP-389” u žestokoj površinskoj borbi. Dana 14. novembra 1942. izdata je naredba za demontiranje topova 88 mm.

Potez je bio logičan jer relativno mali kalibar ovog topa, nestavilna platforma gađanja i prednost brodova doveli su do toga da neko razumno zaključi da topovi na podmornicama nemaju šta više da traže.

u 625 tone posle napada rafa
u 625 tone posle napada rafa

Međutim, onog momenta kada je RAF bio osposoboljen da patrolira nad Biskajskim zalivom i severnim Atlantikom u leto 1942. godine, ali i da značajno poveća radijus svojih okeanskih izviđača, stvar se promenila. Opet se pojavila cevna artiljerija, ovaj put PVO. Mnogo puta se dogodilo da podmornica bude zatečena na površini, ”spuštenih pantalona”. Iza standardne ograde kormilarnice postavljena je niska dodatna platforma (od njemačkih podmorničara dobila je nadimak Wintergarten -zimska bašta) za smještaj udvojenog ’’Flak 30’’. Jednocevni top na vrhu zamenjen je dvocevnim protivavionskim topom kalibra 20 mm ’’MG 151/22’’, koji je imao manje dimenzije, manji domet, ali veću brzinu paljbe.

Međutim, i za njih su Britanaci našli rešenje držeći se na distanci, delujući dubinskim bombama ili torpedima, ili jednostavno, alarmirajući neki od obližnjih razarača. Tako od decembra 1942. komanda podmorničke flote, uvidevši neefikasnost ’’MG 151/20’’, naredila je ugradnju bržih topova od 20 mm ’’Flak 38’’. Ovaj dizajn je nazvan “kormilarnica 2” (“kormilarnica 1” je naziv sheme s pojedinačnim protivavionskim topovima ’’Flak 30’’). Ova kombinacija dobila je na šinama mosta postavljena četiri klasična mitraljeza ”MG 34  7,92 mm.”

Tako su podmornice sebi počele da komplikuju dejstvo jer su pored dodatne opreme, municije i osmatračkih sredstava (sva od reda izložena uticaju morske vode) morali i da reorganiziju posadu i odrede timove strelaca, pomoćnika i zaštitnika ovih sredstava. Već prve borbe između podmornica i aviona pokazale su da masa cevi ne garantuje pobedu na avionom.

Podmornice su ojačavane sve više, umesto da se nađe drugo rešenje. Ubacivani su automati (topovi) kalibra 37 mm, instalacije dvostrukih i četvorostrukih  topova ”Flak 38”, a na vrhuncu očaja odobrena je konfiguracija od nazivom ”kormilarnica 4”, gde je bilo predviđeno ugrađivanje dva dvostruka ”Flak 38” na gornju platformu i ”Glakvierlin 38” na donju. Uzalud. Podmornice su tako postale plutajuće tvrđave koje su avioni lako izbegavali, a još lakše potapali.   

Glavni pravci udara po konvojima bili su na rutama SAD – Velika Britanija i SAD – SSSR (Murmansk). Britanija je bila apsolutno zavisna od tuđih sirovina, a Sovjetima je prevožena oprema iz lendliza. Taktika protiv konvoja nije bila nova. Već u Prvom svetskom ratu nemačke podmornice efikasno su uništavale i ugrožavale britanske morske komunikacije.

nemacka posada napusta podmornicu 1943
nemacka posada napusta podmornicu 1943

Britanci su se suprotstavljali na različite načine – primenjivan je taran (brod bi pregazio podmornicu), zatim bekstvo (površinski brodovi su bili mnogo brži od podmornica), itd. Konačno, najbolja taktika bila je formiranje sistema konvoja kada brodovi štite jedni druge, dok ih u neposrednom okruženju obebeđuju odlično naoružani razarači. Šta se time dobijalo?

Podmornica je mogla da ispali torpedni plotun, ali bi potopila samo jedan brod, pri čemu bi lako razotkrila sebe i  brzo od lovca postala plen. Tadašnji oberlajtant (natporučnik) Karl Denic, već tada je bio mišljenja da bi najuspešniji bio jednovremeni napad na konvoj sa svih strana, ali nije uspeo da svoju taktiku dokaže u praksi: prve dve podmornice nisu uspele da zajednički napadnu konvoj usled tehničkih problema. Uskoro je Denic bio zarobljen i tek po povratku mogao je da predloži taktiku  napada na konvoje. U zarobljeništvu je imao dovoljno vremena da o tome razmisli.

Pravilno razrađene i uočene ideje došle su do izražaja u Trećem Rajhu. Tada već admiral, Karld Denic, mograo je već od 1935. godine da utiče na prepreporod podmorničke flote, stvarajući od nje udarnu pesnicu Kriegsmarine. Nije to lako išlo. Do početka rata Nemci su imali samo 57 podmornica (velike, srednje i ”džepne”, ili ”šatl”). Denic nije odustajao jer mu je kapacitet brodogradilišta bio dobro poznat i verovao je u nemačku industriju.

Rezutati su rekli svoje pa je i Hitler, koji je bio skeptik prema podmorničkom ratu, promenio svoje mišljenje. Dozvolio je naglu izgradnju podmorničke flote koja je u narednih godina narasla na još 1.108 podmorica, do ukupnog broja na kraju rata od 1.264 podmornice.

Ideja je došla do punog izražaja padom fracuske obale koja je bila odlično inžinjerijski i fortifikacijski pripremljena za prihvat i servis podmornica. Baze su bile duboko zaklonjene i štićene u estuarima velikih reka. Već u jesen 1940. godine u praksi se proverava ova taktika.

Nemačke podmornice bi se, na osnovu obaveštajnih podataka, rasporedile na mogućim pravcima konvoja praveći špalir na rastojanju oko 30 milja, a kasnije su taj špalir prepolovile. Kao prethodnica služile su dve podmornice. Komandant se nalazio u jedoj od njih, a kasnije, kada je razvijen bezbedan način komuniciranja gde se nije mogao ometati radio-talas, komandovalo bi se sa obale. Interesantno da je podmornica – predstraža, koja bi prva ugledala konvoj, javljala svima iste podatke na otvorenoj radio-vezi koja šifrovana tada neprobojnom ”enigmom”. Komada bi tada oformirala napadnu osnovicu i konvoju ne bi bilo spasa.

moskito dovrsava topovima podmornicu tipa xxi
moskito dovrsava topovima podmornicu tipa xxi

Konvoji su se u svojoj odbrani dovijali na razne načine. Montirali su topove, patrolne avione na katapultovima, izviđačke balone, pojačavale su eskorte. Tokom septembra 1943. kao odgovor na kontramere, Nemci menjaju taktiku. Danju bi napadale samo ako konvoj naleti na njih, a noću bi se primirile  i čekale bučni nailazak konvnoja, s promenljivom srećom.  

Ovako je i u potpunosti formiran koncept ”vučjeg čopora” kojeg je odlikovalo:

  • Istovremen napad na konvoj s maksimalnim brojem podmornica.
  • Protivpodmorničke snage, prateći ratni brodovi, koji moraju da istovremeno reaguju na nekoliko podmornica, raštrkaju se i pogube vezu. Na taj način većina podmornica može da ponovi svoj napad.
  • Napadu je izložena velika masa brodova, što mnogostruko povećava efektivnost napada (teško je promašiti, torpedo može i slučajno da pogodi brod, otprilike kao pecanje u akvarijumu). Spasilačke ekipe imaju mnogo više posla, a mnogi brodovi se dodatno izlažu ”buksirajući”, odnosno tegleći pogođene brodove. Eskortni brodovi počinju s progranjanjem podmornica, time ostavljajući nezaštićen konvoj.
  • Efikasnost se povećava time što se dužim zadržavanjem u zasedama povećava broj napada, pa prema tome i žrtava. Na taj način povećava se i vreme ostanka na ratnoj prostoriji i onda uspeh zavisi samo od toga da li su ispalili sva torpeda.
  • Na mesto jednog čopora koji je obavi svoj zadatak vrlo brzo dolazi sledeći.

Kako su dejstvovali ”čopori” i šta je bilo potrebno da budu uspešni?

  • Radi uočavanja konvoja bio je potreban veoma razvijen obaveštajno-izviđački sistem. Konvoj je mogla da otkrije avijacija, sonari s podmornica, presretanje i dešifrovanje poruka. Naravno, od velikog značaja bili su i špijuni koji su javljali o pokretu konvoja iz luka.
  • Potrebna je dvosmerna veza podmornice s komadnom, radi navođenja na cilj koordiniranog napada.
  • Brojnost i razmeštaj pdmornice treba da obezbedi mogućnost konccentracije velikog broja podmornica u što kraćem vremenu. To se postiže ili brojnošću, ili povećanjem njihove glavne karakteristike i prednosti nevidljivosti i podvodne brzine.

Kako su se Nemci nosili s tom taktikom?

Podmornice su bile poređane po različitim dubinama i rastojanju i taj oblik bi najviše danas odgovarao ekranu, tako da bar jedna može da otkrije konvoj. Kao neka vrsta primitivnog skenera. Ona podmornica koja prva otkrije konvoj, odmah prenosi specijalnom rado-vezom komandi sve elemente i zatim paralelno prati konvoj, ali iza horizonta, prateći dim.

Štab onda na mete usmerava čopor. Postepeno, konvoj biva okružen i sledi napad u najpovoljnjem trenutku. Napadi su po pravilu izvođeni noću. Od 1941. do 1945. godine organizovano je ukupno 248 vučjih čopora sa snagama od tri do 34 podmornice.

americkii tanker posle torpednog napada
americkii tanker posle torpednog napada

Čopori su dobijali imena prema strani sveta s koje napadaju, nadimku komandanta, ili su jednostavno dobijali broj kombinovan s nekim slovom. 

Američka verzija ”vučjego čopora”.

U ratu se proverena rešenja kopiraju ili prilagođavaju i to nije nikakva novost. Do septembra 1943. godine američke podmornice delovale su pojedinačno. Međutim, jačanjem protipodmorničke odbrane japanskih konvoja koji su sve češće morali da ostvaruju vezu između ostrva i matice, kako je jačala američka moć, a Japanci proterivani sve bliže matičnim ostrvima, tako su i Amerikanci počeli da primenjuju grupnu taktiku napada.

Masovna primena započeta je u proleće 1944. godine. Do kapitulacije Japana obavljeno je 116 grupnih napada američkih podmornica. Od Nemaca su preuzeli i naziv i nije im smetalo da, zbog rivaliteta, i sebe nazivaju ”vučjim čoporima”. Grupe su činile tri do šest podmornica. Najpre su grupama komandovali komandiri koji bi se nalazili na komandnoj podmornici, a posle toga je komanda objedinjena za sve napadne grupe. Radio-telefonska veza visoke frekfencije omogućavala je neophodnu komunikaciju, Japancima nedostupnu.

Veza je mogla biti i vizuelna (pomoću svetlosne morzeove signalizacije putem periskopa), a ponekad i glasovna. Dejstvujući u grupi podmornice su se raspoređivale perpedikularno (vertikalno) na pretpostavljeni krus traženog konvoja, na rastojanju u interevalima od oko 10. milja. Podmornica koja bi ugledala protivnika javljala je ostalima, posle čega su druge podmornice, približivši se protivniku, delovali samostalno.

Na taj način imali su mogućnost da istovremeno pretražuju  i napadaju u intervalima do 20 minuta. Zahvalujući izvanredno razvijenoj i brojnoj floti, podmornice su, krećući se ka zonama dejstva, usput izvodile obuku ”napadajući” svoje konvoje koji su kretali iz San Franciska i Perl Harbura.

Da li su ovakvi napadi imali efekta?

Do leta 1940. Nemci nisu imali dovoljno podmornica, ali kada su osvojene frrancuske luke, situacija se promenila. Dok su podmornice napadale pojedinčano, ukupno su potopile 267.618. tona.

efikasan napad na nemacku podmornicu
efikasan napad na nemacku podmornicu

Međutim, ulazak vučjih čopora podigao je taj broj na gotovo 650.000 tona. Za to vreme, izgubljene su samo dve nemačke podmornice, od kojih je jedna, ”U 57” stradala udarivši u dok prilikom ulaska u depo. U celom periodu rata nemački podmorničari potopili su 2.603 saveznička ratna i transportna broda ukupnog  deplasmana od 13,5 miliona tona!

Na tom računu nalaze se se i dva bojna broda, šest  nosača aviona, pet krstarica, 52 razarača i više od 70 ratnih brodova drugih klasa. Više od 100.000 vojnih i trgovačkih mornara savezničke flote postali su žrtve ovih napada, stradajući pre svega od upaljene nafte, smrzavanja, davljenja, itd.

Među brojim čoporima, zapadna grupa Denicovih podmorica bila je i najproduktivnija. Bez obzira na veoma sistematičnu zaštitu američkog i britanskog eskorta, Nemci iz ove grupe napali su deset konvoja, potopivši 33 broda ukupne tonaže od 191.414 bruto tona. Pri tom su Nemci izgubili samo jednu podmornicu ”U -110”.

Međutim, izgledalo je da sav ovaj napor i žrtva bio vredan jer su baš na toj podmonici saveznici zaplenili famoznu ”Enigmu” sa  svim pratećim materijalom. Nastavili su sa emitovanjem s nje, kao da je podmornica u plovnom stanju, što je ”Benčliju” dalo vremena da je analizira i učini bezvrednom. 

Kada su Englezi savladali (”razbili”) šifru, Nemcima nije bilo mnogo potrebno da to shvate. Nadmoć saveznika u vazduhu i na vodi, doveli su do toga da se i taktika vučjeg čopora prekine usled nepodnošljivih gubitaka.

Da li se sve ovo isplatilo? Iz istorije znamo da nije, ali pogledajmo brojke. Nemci su izgradili neverovatan broj podmornica – 1.264. Od tog broja, tokom rata je na razne načine i na različitim ratištima širom sveta izgubnjeno 785 podmornica. Ostalih 377 podmornica se predalo ili su ih Nemci potopili. Te 1.264 podmornice potopile su oko 3.000 savezničkih brodova, ratnih i trgovačkih.

Vredi podsetititi da se nisu samo podmorničari setili vučjih čopora. To isto je radio i Vermaht, ali i Luftvafe, o čemu imamo već prpremljen tekst za strpljive čitaoce.

kroz nemacki periskop
kroz nemacki periskop

Vreme masovnih bombardovanja Nemačke (noću Britanci, danju Amerikanci) predstavljaju posebno poglavlje u borbi čopora meseršmita i foke vulfa protiv zbijenih, dobro organizovanih i zaštićenih bombarderskih formacija.

Kakva je bila dalja sudbina ovog taktiktičkog postupka?

Tokom hladnog rata ova taktika više nije primenjivana. Pošto je trgovina vraćena u mirnodopske uslove i odustala od konvoja, podmornica je uzgubila svojstvo trgovačkog napadača i vratila se tradicionalnim vojnim zadacima – izviđanju, obaveštajnom radu, nadgledanju, prismotri, tajnim transportima i, u slučaju rata, dejstvu u sastavu flote.

US NAVY retko raspoređuje svoje napadne podmornice pojedinačno, već se one uvek nalaze u blizini udarnih grupa nosača aviona (task force). Američke podmornice s balističkim raketama uvek deluju same, dok sovjetske (ruske) podmornice deluju iz dobro zaštićenih bastionskih oblasti.

Danas, zahvaljujući izvanredno razvijenoj tehnologiji, brzini i tt osobinama, podmornice su apsolutno samostalna i, time, veoma opasna, čak najopasnija ubojna sredstva, jer mogu ”čučati” na pet minuta od protivničke obale mesecima, a da nikakav trag o sebi ne pokažu.

5 KOMENTARA

  1. Srpska vojska neće nikada napast Republiku Kosovo jer se boji , te kukavičke pobegulje iz Oluje1995 čekaju da im dodju i to odrade braća Rusi al oni nikako da pristignu ?! Rusi tavore tamo i ginu ko muve , ima 770 dana , kod seoceta Bahmut i Avdivka , ne puštaju ih lokalna ukrajinska lovačka društva !

    15
  2. Ево, сад смо имали један класичан вучји чопор код напада на Котова. Ништа се није променило, само што је уведен фактор самоуништења. За тим дроновима ничија мајка неће заплакати.

    • Dok su se mnogi bavili sofisticiranom tehnologijom izrade dronova izviđača i nosača raketa, mene je oduševila jedna prostija ideja.
      Uzeli ljudi bombu iz Krušika i nakačili na quadcopter. Genijalno.
      Podsetilo me na stari vic:
      “Odleteli Rusi i Amerikanci u Svemir i shvatili da hemijske ne pišu u bezgravitacionom prostoru.
      Amerikanci su uložili 30 miliona dolara da razviju svemirsku hemijsku.
      Rusi su uzeli olovku.”

    • Zahvaljujem na primedbi. Siguran sam da ima mnogo čitalaca koji najpre pogledaju vesti o SVO, što je sasvim normalno, ali sam isto tako siguran da je ratna istorija koren svega što se sada događa. Evo, i tokom SVO događali su se napadi ”vučjim čoporima”. Kad na jedno PVO mesto se sjuri stotinak gerana, ili na jedan tenk šest ili sedam raketa, to jeste ”vučji čopor”. U istoriji ratovanja sve je izmišljeno (nekada oklop, sada pancir, itd).
      Hvala još jednom na izdvojenom vremenu.

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave