Od putničkih aviona do ratnih mašina: Kako su civilni modeli završavali u uniformi – i obratno

Avioni su veoma skupo sredstvo. U njihovoj proizvodnji koriste se posebne norme, standardi i tolerancije,a na njima se obavljaju izmene već u prvim mesecima upotrebe. Avion može izgledati potpuno isto spolja, a iznutra biti potpuno nov model, čak i blizak narednoj generaciji.

U ovom tekstu bavićemo se avionima koji su doživeli modifikaciju u ređem procesu – prenameni borbenih u komercijalne i obratno.

Ti primeri nisu baš tako retki kao što bi se pomislilo. U ovom slučaju budžet i tržište kažu svoje; šteta da se ne iskoristi, a tako je i jeftinije. Na taj način su nastajali pravi konstrukcioni kameleoni koje tek dobro oko znalca može prepoznati. Čak ni izvanredno dizajnirani i preuređeni komercijalni avioni ne mogu lako sakriti svoje vojničke korene. Obratno je već nešto lakše.

1. Vojni avioni nastali razvojem komercijalnih modela

Vojska ne traži uvek najnovije, već najpogodnije sredstvo, pa se tako dešavalo, na iznenađenje proizvođača, da vojni stratezi u nekom od civilnih modela vide ono što ni sami konstruktori nisu slutili. Pogledajmo najčešće i najmasovnije proizvođene komercijalne avione koji su svoj radni vek nastavili u stroju.

• „Daglas DC-3“ (Douglas). To je možda i školski primer ovakve „konverzije“. Od njega je nastao avion široke namene „C–47 skajtrejn“ (Skytrain – nebeski voz). Daglasova „trojka“ bila je pravi putnički avion, a „C–47“ je u svim svojim vojnim varijantama bio odličan transportni aparat. Američka vojska je preuzimala čak i završene „DC–3“ direktno iz fabrika, pri čemu su unošene odgovarajuće izmene pa su tako svi primerci (sem veoma malog broja VIP) dobijali vojnu oznaku.
• „Daglas DC–4“ je još očigledniji primer. I „četvorka“ je projektovana za komercijalne letove, a prvi serijski primerak poleteo je 1942. godine. Međutim, rat je nametnuo svoje potrebe. Vojsci su pravo iz hala stizali avioni pod oznakom „C–54“.
• „Kertis CW–20“ je iskorišćen za projektovanje i izradu transportnog aviona „C–46 Commando“.
• „Lokid Model 18 Lodestar“ (vodilja, vodič), dvomotorni putnički avion bio je osnova za brojne vojne varijante –„C–56/C–57/C–60“.
• „Lokid L–188 Elektra“ (Lockheed L–188 Electra) je zaista interesantan primer. Od njega je nastao poznati, dugovečni „P–3 Orion“. To nije bila obična prepravka neke polovne Elektre, već je njena konstrukcija iskorišćena da se projektuje protivpodmornički avion, što je lep primer dobrog iskorišćenja civilne platforme za specijalizovanu vojnu.
• „Boing 737“ (Boeing) je savremeni primer iste inženjerske logike. Od njega je nastao „P–8A Posejdon“. On je zasnovan na varijanti „Boeing 737–800ERX“ sa potpuno novim vojnim sistemima, naoružanjem i opremom. Rekli bismo da je on pre mlađi brat komercijalne verzije nego prepravljeni „Boing 737“.
• „Boing 707“ je prosečnom poznavaocu avijacije možda i najpoznatiji. Od njega je nastao poznati avaks „E–3 Sentry“ (sentri – stražar). Ni u ovom slučaju nije reč o jednostavnoj prepravci. Kod njega je osnovna, putnička varijanta ogoljena da bi se veliki radni prostor iskoristio za brojnu opremu, agregate, dogradnju „pečurke“ radoma, itd.
• „Gulfstream G550“. Poslovni mlaznjak pretvoren je u specijalizovani vojni „EA–37B Compass Call“ za elektronsko ratovanje i ometanje.
• „Daglas DC–8“ je iz svoje civilne verzije „DC–8–54AF“ preuređen u „EC–24 A“ za potrebe mornaričke protivelektronske borbe.
• „Airbus A310“, poznati komercijalni avion pretvoren je u transportno-tankersku verziju „A310 MRTT“.
• „Airbus A330–200“, širokotrupni avion postao je „A330 MRTT“– tanker/transporter.
• Još jedan Boing („Boeing 767–200“) preuređen je u „KC–46A Pegasus“ i eksplicitno označen kao „military commercial derivative“.  
• Sličan je slučaj s avionom „E–8 J STARS“ (Northrop Grumman E–8 Joint STARS), elektronskim centrom i letećim štabom za kontrolu borbene situacije.
• „De Havilland Comet 4“, poznati komercijalni model doživeo je duboku konstrukcionu preradu; korišćeni su čak i nedovršeni primerci „Komet 4C“ i od njega je stvoren čuveni „Nimrod MR/R“. pomorski, patrolni, izviđački i ELINT avion.  
• „Iljušin 18D“ (Ильюшин Ил–18Д). Sovjeti nisu lutali kada je reč o praktičnom i ekonomičnom pristupu stvaranju novih modela. On je bio veliki građanski turboelisni putnički avion, a od njega su nastali „Il–20 M11“ za elektronsko izviđanje (ELINT), „Il–22“ kao vazdušno komandno mesto, ali i „Il–38“. Kod njega je još zanimljivije to što je toliko prepravljen i prilagođen protivpodmorničkoj i pomorsko-patrolnoj ulozi da ga je bolje smatrati vojnom varijantom „Il–18“ nego prepravkom ili klonom.

Komercijalni avioni razvijeni iz vojnih modela

U ovoj oblasti ima niz interesantnih primera, mnogo više nego što bi prosečan poznavalac i pomislio. Nastajali su iz mnogo razloga – zbog vojnih viškova posle rata, uočenih kvaliteta za građansku upotrebu, jeftinijeg projektantskog i proizvodnog procesa, itd.

• „C–47 Daglas“. Opet polazimo od „Daglasovih“ modela, ali u obrnutom smeru. Posle rata ogroman broj „C–47“ vraćen je u građansku službu i prenamenjivan je za putnički, teretni ili poštanski saobraćaj, pa im je vraćena civilna oznaka – „DC–3“ sa indeksima upotrebe.
• „C–54 Daglas“ prošao je isti, obrnuti put pa je od njega nastao „DC–4“ nastavljajući svoj treći život.
• „Lokid C–130 Herkules“ (Lockheed C–130 Hercules) je konstruisan izvorno kao vojni transportni avion (C – cargo). Posle toga, zahvaljujući uspehu i dokazanoj nosivosti, žilavosti i dugovečnosti, napravljena je i komercijalna varijanta „L–100 Herkules“. Kako vidimo, vojni avion nije jednostavno „prerušen“ u civilni, već je fabrički izlazio s konstrukcijom za građanske potrebe raznih privrednih grana.
• „An–124 Ruslan“ (Ан–124 „Руслан“) projektovan je kao strateški transportni avion za Oružane snage SSSR. Na njegovoj osnovi stvorene su bez velikih izmena komercijalne varijante. Avion „An–22“ je imao sudbinu koja je samo ličila na „Ruslanovu“ jer je praktično bez ikakvih izmena samo dobijao komercijalni broj i prepisivan u registar ”Aeroflota”.
• „An–225“ (Антонов Ан–225 Мрiя – san) je prošao izrazito vojni razvojni proces, ali je najveći deo svoje operativne karijere proveo krstareći svetom prenoseći ekstremno masivne i nestandardne terete.
• „Tu–95“ (Ту–95проект 95 изделие В). Na ovom modelu možemo se uveriti u sovjetsku praksu. Kod njega se put od vojne do komercijalne verzije najbolje može pratiti. Od njega je nastalo mnoštvo varijanti:
  • „Tu–114“ (Ту–114 “Россия”).
  • „Tu–114 6NK–8“ (Ту–114 6НК–8), avion za duge linije sa osam motora. Trebalo je da bude alternativa avionu „Il–62M“.
  • „Tu–114–200“ (Ту–114–200) varijanta sa osam putnika.
  • „Tu–114A“ (Ту–114А) s mogućnošću velikog doleta uz korišćenje standardne konfiguracije i povećane zapremine rezervoara.  
  • „Tu–114D“ (Ту–114Д) prekomponovan za neprekidni let do Kube.
  • „Tu–116D“ (Ту–114Д). Dva aparata prilagođena za prevoz diplomata i visokih delegacija.
  • „Tu–114T“ i „Тu–114 ТS“ (Ту–114Т, Ту–114ТС). Transportne i sanitetsko-bolničke verzije.
  • „Tu–114 PLO“ (Ту–114 ПЛО) projekat prodipodmorničkog aviona s motorom na atomski pogon.
  • „Tu–126“ (Ту–126–Moss) sovjetski avaks.
  • „Tu–115“ (Ту–115). Ovaj model je ostao u fazi projekta. Njemu bi pripalo mesto u kategoriji modela povratnika jer je planirano da postane vojni transportni avion na bazi „Tu–114“. Da ne bismo dovodili u zabunu pažljivije čitaoce, stavljamo ga ovde jer nije otišao dalje od projekta.

Bombarderi

Napomenimo da nema mnogo izrazitih, jasnih primera prepravke putničkog aviona u klasičan bombarder. Razlog je logičan: bombarderu je potrebna potpuno drugačija konstrukcija trupa s ojačanjima, odeljci za smeštaj bombi, odbrambeni sistemi, smeštaj goriva, drugačiji položaj posade.

Jevtinije je bilo napraviti potpuno novu konstrukciju. Primeri koje navodimo su u najvećem broju iz međuratnog perioda i prve polovine Drugog sv. rata, kada je tehnološki jaz između brzih putničkih aviona i njihove konstrukcije bio mnogo manji u odnosu na lake i srednje bombardere.

• „Bristol Type 142 Britain First“. Od građanskog modela, brzog privatnog aviona razvijena je poznata porodica „Bristol Type 142M Blenheim Mk I“ lakih dvomotornih bombardera.
• Od aviona „Savoia–Marchetti S.73“, putničkog tromotornog aviona, istovremeno je razvijan bombarder „Savoia–Marchetti SM.81 Pipistrello – slepi miš“.
• „Savoia–Marchetti SM.79P“ je bio brzi avion za osam putnika pa je vojska, videvši njegove mogućnosti, zatražila konstruisanje  bombarderske verzije „SM.79 Sparviero – kobac“.
• Lokidova poznata „Lockheed Model 14 Super Electra“ koja je bila klasičan putničko-teretni avion, iskorićena je da Britanci naprave poznati avion „Hadson“ (Hudson), pomorski patrolni avion s mogućnošću nošenja bombarderskog naoružanja.  
• Od američkog komercijalnog aviona „Ford 5–AT–C“ stvoren je eksperimentalni bombarder „XB–906“ za potrebe USAAC (United States Army Air Corps). Napravljen je u jednom primerku.
• „Ju 52/3M“ imao je nesumnjiv putničku karijeru, ali je kao sve što je konstruisala nacistička Nemačka od početka pravljen i za vojnu namenu. Kada je došlo vreme, pretvorio se u poznatu „julku“, „Ju–86“ i naleteo kao pravi radni konj mnogo kilometara prateći blickrig.
• „B–29 Superfortress“ je iskorišćen za konstrukciju građanskog aviona „Boing 377 Stratocruiser“, što se u „Boingu“ izričito i navodi.
• „Avro Linkoln“ je poslužio za putničku varijantu pod nazivom „Avro Tudor“, komercijalnu adaptaciju „Linkolna“ koji je direktan potomak poznatog bombardera „Lankaster“.

Hibridna kategorija konverzije modela

Ova grupa je uslovna. Pošto su u ovom tekstu obrađena oba smera konverzije, vredi primetiti da je u nekim slučajevima dolazilo do preklapanja postupka. Radi još preciznije klasifikacije ovih „putnika namernika“ iz jedne u drugu upotrebu, treba precizirati da među nekima od njih nije bilo jasne granice ni dominantne kategorije. Njih smo već spomenuli, no da ih ovde izdvojimo. To ne znači da ih izuzimamo iz gore navedenih spiskova, već samo naglašavamo koliko je njihov razvoj bio specifičan.

Američka porodica „RC–135“ jeste povezana  linijom „707/C–135“ ali treba naglasiti da tu postoji i zajednička konstukciona linija. Tako je „C–135“, zajedno sa KC–135 ”sestrinska” konstrukcija unutar iste porodice. Osnovna linija kreće od Boingovog prototipa „367–80 (Dash 80)“ a iz nje su se ravnopravno razvijale komercijalna i vojna linija. To isto se može tvrditi i za liniju „Tu–95/Tu–114“ jer je i kod nje (kako smo već naveli) minimalno odstupano od osnovne konstruktorske linije. Neki američki eksperti to tvrde i za sovjetsku mlaznu transportnu porodicu za koju smatraju da je izvedena iz konfiguracije poznatog dvomotornog strateškog bombardera dugog dometa „Tu–16“.

Istorija avijacije nudi nam mnogo interesantnih oblasti, pa je na red došla i ova. Kako vidimo, nekada je komercijalni avion „oblačio“ uniformu, a nekada obratno. Ponekad čak nije bilo lako odrediti granicu izvornosti.