Nisu samo svinje bile razlog za rat. Ptice umeju da naprave ogromne probleme, pa i tragedije. To najbolje znaju aerodromske službe širom sveta (Avionske katastrofe na Aljasci: dve tragedije koje su razotkrile greške u najmoćnijoj avijaciji sveta). No, ovde je reč o još jednom neobičnom ratu koji je vođen između države-kontinenta Australije i ptica emu. Zemlja u kojoj većina stanovništva (oko 85% do 87%) živi u pojasu od 50 kilometara primorja i morske obale ima probleme kakve druge zemlje i predeli nemaju.
Setimo se da su dve najpoznatije linije bodljikave žice za građanske potrebe napravljene baš tamo. „Dog fence” ili „Dingo fence” je ograda u Australiji dužine 5.614 kilometara (!). Ponekad se naziva i „Veliki australijski zid”. Godine 1907. godine u Zapadnoj Australiji izgrađena je ograda dugačka 1.833 kilometra radi zaštite od najezde zečeva i kontrole njihovog kretanja. Zvanični naziv ove ograde je „Zečja zaštitna ograda br. 1” („Rabbit-proof fence”). Sastoji se od tri niza ukupne dužine 3.256 kilometara.
Nisu dingosi i zečevi jedini problem. Ispostavilo se da su problem i ptice emu. Druga po veličini ptica na svetu nije nimalo bezazlen protivnik. Ume da bude i viša od prosečne visine čoveka, izuzetno brza, jaka pa i ubistvena. Ona je bila takav izazov da je protiv nje poveden i rat. Ispostavilo se da je, pored svojih fizičkih osobina, ona i veoma lukava. Pravi ratnik.
Rat protiv emua, ili Veliki rat protiv emua (The Emu War or Great Emu War) pokrenut je krajem 1932. godine radi sprečavanja štete na usevima. Kao svaki pravi rat i ovaj je sprovela vojska, odnosno oružane snage Australije. Pokrenut je u pokušaju da se smanji broj emua koji su uništavali poljoprivredna zemljišta u okrugu Kampion, unutar oblasti poznate kao „pojas pšenice” (Wheatbelt) u Zapadnoj Australiji. Grupa bivših vojnika zatražila je dozvolu da upotrebi mitraljeze kako bi se rešila nasrtljivih emua. To je dovelo do toga da pripadnici Kraljevske australijske artiljerije, naoružani mitraljezima tipa „Luis”, pokušaju da prorede njihov broj.
Angažovanje vojnika sa mitraljezima navelo je medije da ovu akciju nazovu „Rat protiv emua”. Australijska vojska je preduzela dva pokušaja ali su oba bila uglavnom neuspešna, jer su se ptice razdvajale u male, oprezne i veoma pokretljive grupe, čineći operaciju ekonomski neisplativom.
Ispostavilo se da je pojedinačne emue iznenađujuće teško ubiti, pa ih je australijski komandant čak uporedio sa „tenkovima”. Ovi napadi izazvali su ismevanje vojske, ali i saosećanje prema emuima, te se na kraju odustalo od pokušaja njihovog istrebljenja. Vlada je odbila dalje zahteve za vojnom pomoći, a umesto toga primenjena su alternativna rešenja, kao što su postavljanje zaštitnih ograda pod niskim naponom i slične mere.
Casus belli
Razlozi za ovu operaciju nisu bilil ni naivni ni jeftini. Posle Prvog svetskog rata, australijska vlada je velikom broju demobilisanih veterana dodelila zemljište u Zapadnoj Australiji kako bi se bavili poljoprivredom, često u predelima koji su bili nepovoljni za obradu. Početkom Velike depresije 1929. godine, od ovih poljoprivrednika je zatraženo da povećaju proizvodnju pšenice, uz obećanje vlade (koje posle svega nije ispunjeno) da će dobiti pomoć u vidu subvencija.
Usled takvih preporuka i obećanja, cene pšenice su nastavile da padaju, a do oktobra 1932. godine situacija se dodatno zaoštrila: farmeri su se pripremali za žetvu, ali su istovremeno pretili da će odbiti otkupne uslove i da neće isporučiti pšenicu. Poteškoće poljoprivrednika dodatno su pogoršane pojavom oko 20.000 emua.
Oni redovno migriraju nakon sezone parenja, krećući se iz unutrašnjosti zemlje ka obali, samo što na to nije ranije obraćana neka značajnija pažnja. Zahvaljujući krčenju zemljišta i obezbeđivanju dodatnih zaliha vode za stoku koje su sproveli farmeri, armija emua je u obrađenim površinama pronašla pogodno stanište.
Velike grupe počele su da upadaju na poljoprivredna imanja – naročito na ivična i usamljena poljoprivredna područja oko Čandlera i Valgulana. Emui su uništavali i kvarili useve, a na ogradama su, zahvaljujući svojoj snazi, s lakoćom pravili velike otvore kroz koje su ulazili zećevi uzrokujući dodatne probleme. Farmeri su izrazili zabrinutost zbog ptica koje su pustošile njihove useve, pa je delegacija bivših vojnika upućena na sastanak sa ministrom odbrane, ser Džordžom Pirsom.
Kako su i sami učestvovali u Prvom svetskom ratu, ovi doseljenici-veterani dobro su znali koliko su mitraljezi efikasni, te su zatražili njihovu upotrebu. Ministar je odmah pristao, ali uz određene uslove: oružjem je trebalo da rukuje vojno osoblje, troškove transporta trupa snosila bi vlada Zapadne Australije, dok bi farmeri obezbedili hranu, smeštaj i platili municiju. Osim što ih je vlada slagala za subvencije, imala je nameru da im naplati i poslednji metak.
Pirs je takođe podržao ovu akciju uz obrazloženje da će ptice poslužiti kao dobra meta za vežbanje gađanja, dok se takođe smatra da su pojedini članovi vlade na ovu operaciju gledali kao na način da pokažu da pomažu farmerima, ali i kao na sredstvo za suzbijanje tadašnjeg pokreta za secesiju. U tom cilju angažovan je snimatelj iz kuće „Foks muviton” (Fox Movietone) koji će popularisati državne napore.
Počinje rat
Očajanje je zaista nateralo farmere na ovaj potez. Vojna intervencija trebalo je da počne u oktobru 1932. godine. Ona se odvijala pod komandom majora Gvinida Purvesa Vin-Obrija Meredita iz Sedme teške artiljerijske jedinice Kraljevske australijske artiljerije; pod njegovom komandom bili su narednik S. Mekmarej i vojnik Dž. O’Haloran, naoružani sa dva mitraljeza „Luis” i 10.000 metaka.
Operacija je odložena zbog kiše, usled koje su se emui razbežali na širem području. Kiša je prestala drugog novembra 1932. godine, nakon čega su trupe raspoređene za dejstvo; prema pisanju novina, trebalo je i da prikupe 100 koža emua, kako bi se njihovo perje iskoristilo za izradu kapa pripadnika lake konjice.
Prva ofanziva
Drugog novembra 1932. godine, vojnici su stigli u Kampion, gde je uočeno oko 50 emua. Budući da su ptice bile van domašaja oružja, lokalni doseljenici su pokušali da ih usmere ka zasedi, ali su se emui razdvojili u manje grupe i razbežali, što je otežalo nišanjenje. Ipak, iako je prva rafalna paljba iz mitraljeza bila neefikasna zbog velike udaljenosti, drugi nalet vatre uspeo je da usmrti „određeni broj” ptica.
Kasnije istog dana naišli su na manje jato, pri čemu je ubijeno „možda desetak” ptica. Sledeći značajan događaj odigrao se četvrtog novembra. Meredit je postavio zasedu u blizini jedne lokalne brane, a uočeno je više od 1.000 emua kako se kreću ka njihovom položaju. Ovog puta, strelci su sačekali da ptice priđu sasvim blizu pre nego što su otvorili vatru. Jedan mitraljez se zaglavio nakon što je ubijeno svega 12 ptica, a ostale su se razbežale pre nego što je bilo moguće odstreliti još neku. Tog dana više nije viđena nijedna ptica.
U danima koji su usledili, Meredit je odlučio da se pomeri južnije, gde su ptice, prema izveštajima, bile „prilično pitome”, ali je, uprkos njegovim naporima, uspeh izostao. Do četvrtog dana operacije, vojni posmatrači su primetili da „svako jato sada, čini se, ima svog vođu – veliku pticu sa crnim perjem, visoku punih 1,8 metara, koja stražari dok ostale ptice pustoše polja, te ih upozorava kada se približavamo”.
Emui su se ponašali, za razliku od svojih protivnika, kao prava vojska!
U jednom trenutku, Meredit je čak naredio da se jedan od mitraljeza montira na kamion; taj potez se pokazao kao neefikasan, jer kamion nije mogao da sustigne ptice, a vožnja je bila toliko neudobna da strelac nije mogao da ispali nijedan hitac. Australijska „tačanka“ nije funkcionisala. Do osmog novembra, šest dana nakon prvog sukoba, ispaljeno je 2.500 metaka. Broj ubijenih ptica je neizvestan: prema jednom izvoru, stradalo je 50 ptica, dok drugi izvori navode brojke između 200 i 500, pri čemu su ovu drugu brojku izneli doseljenici. U zvaničnom izveštaju, Meredit je naveo da njegovi ljudi nisu pretrpeli nikakve gubitke, osim što im je povređeno dostojanstvo.
Rezimirajući ove akcije odstrela, ornitolog Dominik Serventi je prokomentarisao: „Snovi mitraljezaca o paljbi iz neposredne blizine po zbijenim masama emua brzo su raspršeni. ’Komanda’ emua je očigledno naredila primenu gerilske taktike, pa se njihova glomazna vojska ubrzo razdvojila na bezbroj malih grupa, zbog čega je upotreba vojne opreme postala neekonomična“. Demoralisana vojna jedinica povukla se iz zone dejstava nakon otprilike mesec dana.
Osmog novembra poslanici u Predstavničkom domu Australije raspravljali su o ovoj operaciji. Nakon negativnog izveštavanja u lokalnim medijima uključujući tvrdnje da je stradalo „samo nekoliko” emua Pirs je osmog novembra naredio povlačenje vojnog osoblja i naoružanja. Nakon povlačenja major Meredit je uporedio emue sa Zulu ratnicima, ističući njihovu neverovatnu pokretljivost, čak i kada su bili teško ranjeni.
„Kada bismo imali vojnu diviziju sa izdržljivošću kakvu imaju ove ptice, mogla bi se suprotstaviti bilo kojoj vojsci na svetu. One se mogu suočiti sa mitraljeskom vatrom, pokazujući otpornost ravnu tenkovima. Podsećaju na Zulu ratnike koje čak ni dum-dum meci nisu mogli da zaustave.“
Druga ofanziva
Nakon povlačenja vojske, napadi emua na useve su se nastavili i pojačali. Poljoprivrednici su ponovo zatražili pomoć, navodeći kao razlog vrućine i sušu, zbog kojih su hiljade emua upale na njihova imanja. Džejms Mičel, premijer Zapadne Australije, snažno je podržao ponovno angažovanje vojske. Istovremeno, komandant operacije podneo je izveštaj u kojem se navodi da je tokom prve akcije ubijeno 300 emua.
Reagujući na zahteve i izveštaj komandanta ministar odbrane je do 12. novembra odobrio nastavak vojnih operacija. On je branio tu odluku pred Senatom, objašnjavajući da su vojnici neophodni kako bi se suzbila ozbiljna pretnja po poljoprivredu. Iako je vojska pristala da vladi Zapadne Australije ustupi oružje, uz očekivanje da će ona obezbediti potrebno ljudstvo, Meredit je ponovo poslat na teren, jer je u toj državi očigledno nedostajalo iskusnih mitraljezaca.
Vojska je izašla na teren 13. novembra 1932. godine i tokom prva dva dana ostvarila određeni uspeh, ubivši oko 40 emua. Trećeg dana, 15. novembra, rezultati su bili znatno slabiji, ali su do drugog decembra vojnici ubijali oko 100 emua nedeljno. Meredit je opozvan desetog decembra; u svom izveštaju naveo je da je potvrđeno ubijeno 986 ptica, pri čemu je utrošeno 9.860 metaka što znači tačno 10 metaka po jednoj potvrđeno ubijenoj ptici.
Pored toga, Meredit je tvrdio da je još 2.500 ranjenih ptica uginulo od zadobijenih povreda. Istoričar Greg Bajer je napisao: „Ova brojka je, međutim, veoma sporna i verovatno znatno preuveličana.“ U osvrtu na uspeh ove akcije istrebljenja, u članku lista „Coolgardie Miner“ od 23. avgusta 1935. navodi se da je, iako je upotreba mitraljeza „naišla na kritike sa mnogih strana, ta metoda ipak bila efikasna i spasila je ono što je preostalo od pšenice“.
Rezultati rata
Uprkos problemima do kojih je došlo tokom odstrela, poljoprivrednici iz tog regiona su 1934, 1943. i 1948. godine ponovo zatražili pomoć vojske, ali ih je vlada odbila. Umesto toga, nastavljen je sistem novčanih nagrada za odstrel, uveden još 1923. godine što se pokazalo efikasnim: novčana motivacija je, kao i u svakom ratu, učinila svoje; tokom šest meseci 1934. godine isplaćene su nagrade za 57.034 ubijene ptice.
Do decembra 1932. godine vest o „Ratu protiv emua” proširila se i stigla do Ujedinjenog Kraljevstva. Tamošnji pobornici očuvanja prirode protestovali su protiv odstrela, nazivajući ga „istrebljenjem retkih emua”. Dominik Serventi i Hjubert Vitel, ugledni australijski ornitolozi, opisali su taj „rat” kao „pokušaj masovnog uništenja ptica”. Od 1930. godine pa nadalje, postavljanje zaštitnih ograda postalo je popularan način da se emui spreče u ulasku na poljoprivredna zemljišta.
U novembru 1950. godine, Hju Lesli je u saveznom parlamentu pokrenuo pitanje emua i pozvao ministra vojske Frensisa da odobri izdvajanje određene količine municije kalibra .303 iz vojnih zaliha za potrebe poljoprivrednika. Ministar je odobrio izdvajanje 500.000 metaka.
Kako je reagovala javnost?
Nekima je sve ovo bilo smešno. Akciona komedija pod nazivom „Rat protiv emua” (The Emu War) premijerno je prikazana na festivalu „Monster Fest” 22. oktobra 2023. godine. Još jedan film, komedija koja obrađuje događaje poznate kao „Veliki rat protiv emua” (The Great Emu War), a čiji su scenaristi Džon Kliz, Monti Frenklin, Rob Šnajder, Kamila Kliz i Džim Džeferis, trebalo je da uđe u produkciju 2023. ili 2024. godine. Nepoznat je ishod tog projekta. Kolumnista agencije „Rojters“ je 17. jula 2026. godine izneo mišljenje da bi Donald Tramp mogao da primeni pouke iz „Rata protiv emua” na rat sa Iranom 2026. godine.
Konkretno, autor je naveo da „Rat protiv emua” pokazuje kako je vojna pobeda tehnološki nadmoćnije sile nad raštrkanim i odlučnim neprijateljem problematična, te da je strategija obuzdavanja (kontejnmenta) delotvornija opcija.
