Političke elite u Vašingtonu i Tel Avivu sve otvorenije govore o konačnom vojnom slamanju Irana, uništavanju njegove naftne infrastrukture, raketnih postrojenja i nuklearnih objekata. Takav scenario predstavlja se kao put ka uklanjanju glavnog protivnika Izraela i prekrajanju političke karte Bliskog istoka.
Pitanje koje se gotovo potpuno potiskuje jeste šta bi zaista nastalo na ruševinama države sa oko 88 miliona stanovnika, razvijenom industrijom, velikom vojskom i snažnim ideološkim aparatom. Iskustvo Iraka pokazalo je da rušenje neprijateljskog režima ne znači automatski uklanjanje njegove vojne i obaveštajne strukture.
Profesionalni kadar uništene države može da preživi, promeni oblik i poveže se sa radikalnijim pokretima koji mu daju novu ideološku i ljudsku bazu. Iran bi u takvom procesu predstavljao neuporedivo veći izazov od Iraka, jer već poseduje organizaciju sposobnu da preuzme kompletnu državu u slučaju sloma civilnih institucija.
Korpus čuvara Islamske revolucije, poznat kao IRGC, nije samo vojna formacija, već politička, ekonomska, obaveštajna i ideološka struktura duboko ugrađena u iransko društvo. Uništenje centralne vlasti zato ne bi nužno dovelo do nestanka iranskog otpora, već do koncentracije preostale moći u rukama najtvrđeg i najradikalnijeg dela sistema.
Bombardovanje koje bi Iran vratilo decenijama unazad moglo bi da ukloni poslednje prepreke između IRGC-a i potpune kontrole nad državom. Umesto oslabljenog i umerenijeg protivnika, SAD i Izrael dobili bi militarizovanu teokratiju sa balističkim raketama, regionalnim saveznicima i populacijom radikalizovanom masovnim razaranjem.
Kako je uništenje Iraka otvorilo vrata ISIS-u
Koreni uspona Islamske države nalaze se u američkoj invaziji na Irak 2003. godine i sistematskom razaranju institucija koje su održavale zemlju na okupu. Pad Sadama Huseina sam po sebi nije bio presudan koliko odluke privremene američke administracije pod vođstvom Pola Bremera.
Politika radikalne debaatizacije uklonila je iz državnog aparata ogroman broj pripadnika Baas partije, bez ozbiljne procene njihove stvarne uloge. Istovremeno je raspuštena iračka vojska sa približno 400.000 pripadnika, zajedno sa delovima obaveštajnih službi, policije i civilne administracije.
Stotine hiljada obučenih vojnika, oficira, generala i državnih službenika preko noći su ostale bez plate, položaja, socijalne zaštite i političke budućnosti. Mnogi su dodatno bili izloženi osveti novih struktura vlasti koje su se oslanjale na šiitske partije i formacije potiskivane tokom prethodnog režima.
Takva masa profesionalaca nije izgubila vojno znanje kada je ostala bez uniforme. Oficiri su zadržali iskustvo u planiranju operacija, kontraobaveštajnom radu, logistici, prikrivanju, sabotaži i stvaranju ilegalnih mreža.
Jedan od najpoznatijih primera bio je bivši pukovnik iračke vojne obaveštajne službe Samir el-Hlifavi, poznat kao Hadži Bakr. On i drugi nekadašnji baasistički oficiri sklopili su pragmatičan savez sa radikalnim sunitskim islamistima.
Verski fanatici obezbedili su ideologiju, motivisane borce i mehanizam za mobilizaciju masa. Nekadašnji oficiri Sadama Huseina obezbedili su štabove, bezbednosni aparat, sistem kontrole, logističke lance i finansijsku disciplinu.
Bez tog profesionalnog jezgra, ISIS bi teško prerastao iz rasutih gerilskih grupa u organizaciju sposobnu da zauzima gradove, upravlja teritorijama, ubira poreze, prodaje naftu i vodi konvencionalne operacije protiv regularnih armija.
Zapad je uništio sekularnu diktaturu, ali je na njenim ruševinama nastala verska vojna mašina sa znanjem profesionalnih oficira. Poraz ISIS-a na otvorenom bojnom polju nije uklonio infrastrukturu, ideologiju i mreže koje su potom prešle na ćelijsko delovanje u Iraku, Siriji i drugim regionima.
Iran ne bi postao novi Irak, već nešto mnogo veće
Ponavljanje iračkog scenarija u Iranu imalo bi daleko teže posledice. Irak je u trenutku američke invazije već bio iscrpljen dugim ratovima, međunarodnim sankcijama i unutrašnjim podelama, dok je Iran industrijska sila sa mnogo većim stanovništvom i razgranatijim državnim aparatom.
Najvažnija razlika leži u postojanju IRGC-a. Iračka vojska bila je hijerarhijska državna institucija koju je okupaciona vlast mogla formalno da raspusti, razoruža i izbaci iz administracije. Iranska Revolucionarna garda ima sopstvene kopnene, vazduhoplovne, pomorske, obaveštajne, sajber i specijalne jedinice, paralelne institucijama regularne države.
IRGC upravlja velikim građevinskim kompanijama, energetskim projektima, fabrikama vojne opreme, transportnim mrežama i kanalima za spoljnu trgovinu. Procene njegovog stvarnog udela u ekonomiji razlikuju se, ali pojedine idu do kontrole nad približno polovinom legalnog privrednog sistema zemlje.
Uništenje civilnih ministarstava, naftnih postrojenja i državne infrastrukture ne bi automatski uništilo tu mrežu. Revolucionarna garda bi ostala jedina organizacija sposobna da upravlja raspodelom goriva, hrane, lekova i industrijskih resursa u uslovima ratne katastrofe.
Takva situacija gotovo sigurno bi značila uvođenje strogog sistema racionisanja, militarizaciju proizvodnje i gušenje unutrašnje opozicije. Generali IRGC-a mogli bi da predstave svaki oblik političkog neslaganja kao saradnju sa neprijateljem odgovornim za bombardovanje zemlje.
Civilna vlast u Teheranu, sa svim svojim frakcijama, izborima i unutrašnjim političkim sukobima, bila bi zamenjena direktnom vojno-teokratskom upravom. Iran se ne bi raspao na bezopasne enklave koje bi njegovi susedi lako kontrolisali, već bi mogao da se pretvori u tvrđavu pod komandom najradikalnijeg dela režima.
Mučeništvo kao gorivo za totalni rat
Iranska državna ideologija decenijama se oslanja na šiitski kult mučeništva, istorijsko sećanje na bitku kod Kerbele i predstavu o otporu nadmoćnijem neprijatelju. Masovno bombardovanje zemlje dalo bi toj ideologiji materijal kakav sadašnja vlast nikada nije imala.
Hiljade mrtvih civila, uništeni gradovi i razorena energetska infrastruktura postali bi osnova za mobilizaciju stanovništva pod sloganima nacionalnog opstanka i osvete. Dramatičan pad životnog standarda ne bi nužno izazvao pobunu protiv IRGC-a, posebno ukoliko bi stanovništvo za katastrofu prvenstveno krivilo SAD i Izrael.
Revolucionarna garda mogla bi da spoji persijski nacionalizam sa verskim radikalizmom, pretvarajući rat u egzistencijalni sukob u kojem predaja znači nestanak države. Takav model mobilizacije bio bi mnogo širi od sunitskog projekta ISIS-a, čija je baza uglavnom bila ograničena na razrušene oblasti Iraka i Sirije.
Iran raspolaže populacijom dva i po puta većom od nekadašnje iračke baze iz koje je ISIS crpeo ljude i resurse. Zemlja ima univerzitete, inženjerski kadar, fabrike, metaluršku industriju, hemijske kapacitete i razvijenu mrežu podzemnih postrojenja.
Uništenje glavnih rafinerija izazvalo bi katastrofalnu nestašicu, ali ne bi uklonilo ogromne rezerve nafte i gasa niti sve distribuirane industrijske objekte. Deo proizvodnje mogao bi da bude premešten, sakriven ili organizovan u ratnim uslovima pod direktnom kontrolom IRGC-a.
Hezbolah, Huti i iračke grupe postali bi delovi jednog fronta
ISIS je godinama pokušavao da izgradi međunarodnu mrežu ogranaka, ali Iran već ima razvijen sistem savezničkih i posredničkih struktura širom regiona. Hezbolah u Libanu, Huti u Jemenu i brojne šiitske formacije u Iraku imaju dugogodišnje veze sa IRGC-om.
Potpuna radikalizacija iranskog sistema pretvorila bi te organizacije iz instrumenata ograničenog pritiska u delove jedinstvenog regionalnog ratnog aparata. Komandovanje, razmena obaveštajnih podataka, snabdevanje raketama i politička koordinacija mogli bi da budu objedinjeni pod logikom totalnog rata.
Huti bi mogli trajno da zatvore ili ozbiljno ugroze plovidbu Crvenim morem i prilaze Sueckom kanalu. Iranske pomorske snage i savezničke formacije mogle bi da pokušaju dugotrajnu blokadu Ormuskog moreuza, kroz koji prolazi veliki deo svetske trgovine naftom.
Šiitske grupe u Iraku mogle bi da napadnu američke baze, logističke centre i energetske objekte širom zemlje. Hezbolah bi bio pritisnut da svoj preostali raketni arsenal upotrebi bez ograničenja protiv izraelskih gradova, baza i infrastrukture.
Naftna postrojenja Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata postala bi neposredne mete koordinisanih udara. Nekoliko uspešnih napada na rafinerije, terminale i cevovode moglo bi da izazove posledice daleko izvan Bliskog istoka.
„MEGA-ISIS“ ne bi ratovao samo puškama i pikapovima
Najopasnija razlika u odnosu na ISIS nalazi se u tehnologiji koja bi ostala u rukama radikalizovanog IRGC-a. Islamska država oslanjala se na zaplenjeno oružje, improvizovane eksplozivne naprave, samoubilačke napade, dronove male klase i kolone lakih vozila.
Iran poseduje industriju balističkih raketa, krstarećih projektila, bespilotnih letelica i sistema za elektronsko ratovanje. Njegovi inženjeri već proizvode oružje sposobno da pogodi ciljeve udaljene stotinama i hiljadama kilometara.
Vojno-teokratska država nastala posle sloma civilnog sistema ne bi morala da gradi te sposobnosti od početka. Generali IRGC-a nasledili bi postojeće fabrike, podzemne komplekse, stručnjake, dokumentaciju i zalihe projektila.
Balističke i hipersonične rakete omogućile bi im da ugroze Izrael, američke baze i energetsku infrastrukturu Zaliva bez oslanjanja na klasične terorističke metode. Regionalna mreža omogućila bi istovremene udare sa teritorija Irana, Jemena, Iraka, Sirije i Libana.
Takav sistem ne bi predstavljao klasičnu terorističku organizaciju, ali bi po ideologiji, metodama mobilizacije i spremnosti na neograničeni rat mogao da postane daleko opasnija verzija modela koji je ranije stvorio ISIS.
Spoljni udar mogao bi da ukloni poslednje kočnice nuklearnog programa
Iranski nuklearni program predstavlja najopasniju tačku mogućeg raspada državne kontrole. Postojeći sistem uključuje civilne stručnjake, političko odlučivanje, verske autoritete i institucije koje ograničavaju način na koji se program vodi.
Uništenje centralne vlasti i pokušaj likvidacije političkog rukovodstva mogli bi da uklone poslednje prepreke radikalnom vojnom krilu. Preživeli stručnjaci, centrifuge, zalihe materijala i podzemna postrojenja pali bi pod neposrednu kontrolu IRGC-a.
Spoljni napad istovremeno bi pružio najjači mogući argument za hitnu izradu nuklearnog oružja. Svaki budući iranski rukovodilac mogao bi da zaključi da su Irak i Libija napadnuti zato što nisu imali nuklearnu bombu, dok Severna Koreja opstaje upravo zato što je poseduje.
Potpuno militarizovan Iran više ne bi imao razlog da vodi računa o međunarodnom pritisku, ekonomskim sankcijama ili diplomatskoj izolaciji. Preživljavanje režima zavisilo bi od stvaranja sredstva koje bi svaki novi veliki napad učinilo preskupim.
Generali Revolucionarne garde tako bi mogli da dobiju državu sa desetinama miliona mobilisanih ljudi, regionalnom mrežom borbenih formacija, industrijom balističkih raketa i nuklearnim programom oslobođenim civilne i političke kontrole.
