U relativno kratkoj istoriji Odbrambenih snaga Izraela zabeleženo је mnogo više napadačkih nego odbrambenih akcija. Oni to pravdaju zaštitom nacionalnih interesa, kao kada njihovi glavni saveznici SAD šalju nosače aviona hiljadama kilometara daleko od svoje obale. Istina, napad je najbolja odbrana, ali u slučaju koji ćemo opisati reč je o nečemu drugom. Izrael već decenijama upada u tuđe teritorijalne vode, vazdušni prostor, na teritoriju, bombarduje šta misli i kad misli da treba, ne poštujući odredbe međunarodnog javnog prava. U pravnom poretku to se zove samovlašće i ono je u principu zabranjeno, jer pravni sistem počiva na tome da sporove rešavaju institucije. Kod Izraelaca to se zove ”može nam se”, pa je tako bilo i u akciji koju opisujemo, kada su u međunarodnim, neutralnim i slobodnim vodama, izveli vojnu prepadnu akciju.
Noću, 30. na 31. maj 2010. godine Odbrambene snage Izraela (Tsva Hagana le-Ysra’el) sukobile su se s aktivistima ”Pokreta za slobodnu Gazu” (Free Gaza Movement), propalestinske koalicije osnovane s ciljem da probije egipatsko-izraelsku pomorsku blokadu. Cilj je bio da do Gaze stignu brodovi s dekalisanom humanitarnom pomoći tzv ”Flotile slobode”, odnosno ”Pokreta slobodna Gaza”.
Operacija je na engleskom govornom području poznata pod nazivom ”2010 Gaza flotilla raid” i ”Freedom Flotilla incident”. Službeni naziv je bio ”Morski povetarac” (Sea Breeze), a pojavljuje se i termin ”Operacija Nebeski vetar” (Operation Sky Winds).
Tim povodom treba se podsetiti izjave nekadašnjeg načelnika odseka za pomorska pitanja Ministarstva inostranih poslova Velike Britanije Krejga Mareja (Craig John Murray). On nije nepoznato ime u svetu međunarodnih odnosa. Rektor Univerziteta u Dandiju (Škotska), nekadašnji ambasador u Uzbekistanu, aktivista pokreta za ljudska prava, novinar, a svakako veliki poznavalac Bliskog i Srednjeg istoka imao je šta da kaže.
Marej je izričit u tvrdnji da se presretanje flotile od strane Odbrambenih snaga Izraela može smatrati u formalno-pravnom smislu reči aktom rata između Izraela i Turske!
Da li je zaista tako, pravnici mogu da potvrde ili demantuju. Ono što se ne može demantovati jeste činjenica da je tokom ovog incindenta došlo do sukoba u kome su učestvovali izraelski i turski državljani (pored još nekih drugih). Ovaj događaj će nam veoma dobro poslužiti da nastavimo naš analitički prosede kada su odnosi u Levantu, a posebno između dve respektabilne sile, u pitanju. Podsetimo da je nedavno u detaljno dokumentovanom tekstu potkrepljenom s više linkova upravo o tome bilo reči.
Faktičko stanje
Sektor Gaze koji zajedno sa Zapadnom obalom reke Jordan čini autonomni entintet u stalnom je sukobu s Izraelom napadajući njegovu teritoriju na razne načine. Rukovodeći se pravom na aktivnu samoodbranu Izrael je uveo blokadu Gaze s ciljem sprečavanja dostave vojnog materijala. Blokadu je pratilo i značajno pogoršanje odnosa Izraela i Turske.
Intenziviranje sukoba dogodilo se u vreme afirmacije i uspona Redžepa Taipa Erdogana (Recep Tayyip Erdoğan). On je najpre bio gradnonačelnik Istanbula od 1994. do 1998. godine, pa premijer Turske od 2003. do 2014. godine. Konačno, 28. avgusta 2014. godine postao je i dvanaesti predsednik Turske. Danas je on nezaobilazna ličnost u mnogim svetskim pitanjima.
Casus belli
Spomenuta flotila se prikupila iz dva pravca – Turske i Grčke. Napustila je međunarodne vode Kipra 29. maja 2010. godine. Planirano je da u njoj bude osam brodova; međutim, dva su kasnila zbog mehaničkih problema. Brodovima nije bilo dozvoljeno da plove u terirorijalnim vodama Kipra pa su oni isplovili iz Famaguste, luke u okupiranom Severnom Kipru. U konvoju su se nalazila sledeća plovila:
- Challenger 1 (mala jahta) registrovana u SAD.
- MS Elefteri Mesogios (Slobodni Mediteran, poznat i pod imenom Sofija), teretni brod registrovan u Grčkoj.
- Sfendoni (mali putnički brod), registrovan u Grčkoj za potrebe Evropske kampanje za okončanje opsade Gaze.
- Mavi Marmara (putnički brod), registrovan u Uniji Komora (Komorska ostrva).
- Gazze (teretni brod) registrovan u Turskoj za organizaciju IHH.
- Defne Y (teretni brod) registrovan u Kiribatima (Republic of Kiribati, centralni Pacifik), takođe registrovan za IHH.
Izraelci su zatevali inspekciju brodova pre dolaska na mesto istovara. Stoga su njihovi zvaničnici jasno naglasili 28. maja, dan pre kretanja flotile, da neće dozvoliti da ona bez inspekcije stigne u pojas Gaze. Tražili su da se inspekcija obavi u Ašhodu, jednoj od tri izraelske teretne luke, 40 kilometara južno od Tel Aviva. Poruka je vrlo jasno izrečena i poslata zvaničnim kanalima. Izraelsko ministarstvo inostranih poslova tvrdilo je da bi prekid blokade doveo do daljeg nekontrolisanog snabdevanja oružjem boraca Hamasa (Harakat al-Muqawama al-Islamiyya, Islamski pokret otpora), frakcije koju su mnoge zemlje proglasile terorističkom. Samo te godine, za prva četiri meseca, na Izrael je ispaljeno više od 140 raketa i mina.
Jedna od organizacija koja se odazvala Pokretu za slobodnu Gazu bila je turska Dobrotvorna fondacija za ljudska prava i slobode (İnsan Hak ve Hürriyetleri İnsani Yardım Vakfı – poznata po skraćenici IHH). Reč je o međunarodnoj muslimanskoj nevladinoj organizaciji koja je osnovana 1992. godine. Zvanično je registrovana u Istanbulu 1995. godine i tu se formalno-pravno pojavljuje Turska. Godinu dana kasnije CIA ovu organizaciju svrstava u ”radikalne” navodeći u svom kominikeu njene veze sa ekstremističkim grupama u Iranu i Alžiru. Među 680 do 700 aktivista nalazili su se državljani Indonezije, Bahreina, Kuvajta, Pakistana, Turske, Azerbejdžana, itd. Deklarisano je 10.000 tona tereta (lekovi, hrana i građevinski materijal).
Crvena linija
Sve se odigralo noću 30. na 31. maj 2010. godine kada su konvoj zaustavile snage RM Izraela u neutralnim vodama blizu Izraela u pokušaju ulaska u blokiranu ratnu zonu. U akciji su učestvovale plovila Ratne mornarice (Heil ha-jam), delovi Ratnog vazduhoplovstva (Hel ha-Avir) i 71 komandos jedinice Šajetet 13 (Shayetet 13), specijalne formacije iz sastava RM. Nekoliko minuta posle 21 sat korvete klase Saar Lahav i Hanit praćene raketnim čamcem klase Nitičon krenuli su iz baze Haifa.
Tri ratna broda bila su opremljena gliserima i podržana helikopterima UH-60 blek hok (Black Hawk). Prvi kontakt s dolazećom flotilom uspostavljen je oko 23 sata 30. maja, 190 kilometara severozapadno od Gaze, a 139 kilometara od obale južnog Libana. Izraelci su naredili konvoju da ih prati do luke ili će se silom ukrcati na brod. Kada su oni to odbili, napad je usledio 31. maja u 04.30 sati.
Svi podaci u daljem tekstu jesu iz izraelskih izvora pa ih tako treba i posmatrati. Komandosi Šajetet 13 prošli su jednomesečnu obuku sa lažnim preuzimanjem broda. Procena je bila da će putnici ”pokazati blag otpor i moguće manje nasilje”. Vojnici su bili naoružani puškama za paintbol, šok-bombama, elektrošokerima, ali i pištoljima koje su imali pričvršćene za leđa.
Navodi o toku operacije teško je proveriti jer su se Izraelci potrudili da minimalizuju njenu dramatičnost i agresivnost, pri tom insistirajući na netrpeljivosti i odbijanju saradnje od strane aktivista. Tvrdili su da je na brodovima bilo oko 600 ekstemista koji su pripremili organizovanu kružnu odbranu glavnog broda Mavi Marmara.
Tokom zauzimanja broda između 10 i 15 izraelskih komandosa je ranjeno noževima ili vatrenim oružjem, a dvojica su hospitalizovana u vrlo teškom stanju. Broj poginulih aktivista varira između devet i desest. Izraelski narednik koji je ubio šest aktivista tvrdi da ih je odmah napala ”banda plaćenika” naoružana gvozdenim šipkama, bezbol palicama i s dva pištolja.
Na palubi Mavi Marmara po tom izveštaju nađene su čaure koje ne pripadaju Izraelcima, a kapetan broda je u istrazi izjavio da su aktivisti pobacali vatreno oružje u more. Međutim, tu se pojavljuje značajan detalj – on je tvrdio da su to bili pištolji koji su oteti od Izraelaca! Po izveštaju izraelskog ”Informativnog centra za izučavanje terorizma” (ICIT) tek posle četrdeset minuta od pokušaja linča izraelskih specijalaca izdato je naređenje za upotrebu vatrenog oružja.
Zvanični predstavnik OS Izraela, pukovnik Icak Tudžeman, šestog juna je na pres konferenciji izjavio kako je vojnicima koji su se iskrcali na Marmaru odobreno korišćenje vatrenog oružja tek sedam minuta posle otvaranja vatre na njih. Izraelski islednici su tvrdili da je pet aktivista imalo veze s Al Kaidom, Hamasom i Islamskim džihadom. Poginulo je devet državljana Turske! Ona je opozvala svog ambasadora iz Izraela i njihovi odnosi su se suštinski poremetili. Džo Bajden, u to vreme potpredsednik SAD, izjavio je da je Izrael imao pravo na ovakav čin.
Njegova izjava, iako nepotrebna, posvedočila je posredno odakle je krenula cela akcija.
