Zaboravljeno oružje koje je moglo promeniti Prvi svetski rat: kanadska puška ispred svog vremena

Posvetimo pažnju konstruktoru nama daleke i ređe spominjane Kanade. Prvi svetski rat ubrzao je potražnju za povećanjem vatrene moći strelaca. Jedno od rešenja za kojim su tragali konstruktori bila je i automatska puška. Ona bi zadovoljila brzinu paljbe, vatrenu moć, dok bi pritom ogromnoj masi žive sile, naviknutoj na domet i snagu obrtnočepnih pušaka, olakšala prilagođavanje. Nije bila reč samo o novim oblicima obuke, već i primarnoj ulozi automatske puške, odnosno njenim taktičko-tehničkim osobinama. Nalazeći se između automata i pušaka, ona je bila srećan kompromis kome je dugo trebalo da se izbori za svoje mesto u stroju. Tek je pojavom legendarne jurišne puške Stg-44 (koja je pozajmila kolokvijalno ime ovoj porodici oružja) automatska puška počela da se probija u prvi red. Danas su čitave jedinice naoružane nekim modelom iz te game, zamenjujući nekadašnje automatičare. 

Na tom tragu bio je i Džozef Alfons Hjuot (Joseph Alphonse Huot), inženjer iz Ričmonda u Kvebeku, Kanada. On se zainteresovao da konstruiše kanadski puškomitraljez, odnosno laki ručni mitraljez, kako se tada to oružje klasifikovalo. Rad je započeo 1916. godine, a za osnovu konstrukcije uzeo je Rosovu pušku (Ross rifle, kal. 303 British ili 7.7×56mmR). Puška Ros Mk II ili model 1905 dugo je bila glavno oružje kanadske pešadije, omiljena zbog svoje preciznosti. Međutim, Prvi svetski rat ukazao je na njene nedostatke: male tolerancije u sanduku, komplikovan mehanizam izbacivača i dužina oružja diskvalifikovali su je za ozbiljan i surov rovovski rat. Često je stizala i loša municija, pa je završni model Mk III povučen iz naoružanja već 1916. godine. Međutim, nastavili su da je koriste snajperi zbog svoje izvanredne preciznosti. Oni su imali vremena da budu pedantni s oružjem. Hjuot je u tome video svoju šansu.

Na lageru se našao ogroman broj pušaka pa je on mogao da eksperimentiše. Pokušao je da obrno-čepni zatvarač (Bolt action, Geradezugverschluss, Скользящий затвор) prilagodi automatskoj paljbi. Konstrukciji modela Mk III dodao je 33 nova detalja. Cev je bila skraćena i na nju je pričvrćen nosač za gasnu komoru i klip. Tako zamišljen komplet za pozajmicu barutnih gasova smestio je iznad cevi ulevo i paralelno s njom. Nad njim je bio zaštitni poklopac, a u zadnjem delu nalazio se odbojnik, odnosno ublaživač trzaja. Puška je imala i regulator pozajmice gasova, a vazdušno hlađenje preuzeto je s mitraljeza Luis. Cela puška s poklopcem sanduka delovala je prilično nezgrapno, čak i ružno za današnje pojmove, ali tada je to bila spektakularna inovacija. Koristila je doboš kapaciteta 25 metaka. Njih bi strelac ispalio za 3,2 sekunde, dok bi izmena doboša trajala samo četiri sekunde. Dramatično brže od klasičnih pušaka tog vremena.   

Celo leto 2016. godine Hjuot se bavio ovom puškom. Početkom septembra obratio se kanadskoj vladi da bi dobio licencu i proizvodio serijski svoj izum. To nije uspeo, ali posle sastanka u vladi, osmog septembra 1916. godine, Hjuot je primljen na rad u Upravi eksperimentalnog streljačkog oružja čime je država pokazala da očekuje uspeh u tom projektu. Trinaestog marta 1917. godine Huot je prijavio svoj patent  Kanadskoj upravi za intelektualnu svojinu; nažalost, patent je odobren tek četvrtog novembra 1919. godine, po završetku rata. Napravljeno je, prema opštim saznanjima pet ili šest komada ove puške, spremnih za testiranje. Hjuot je, ne čekajući patent, sproveo testiranja 22. oktobra 1917. godine na poligonu baze Roklif, posle čega je stigla i preporuka za upotrebu u britanskoj armiji.  

Ambicije su porasle i Hjuot se zajedno s dvojicom kolega (Blerom i Jansonom) uputio u Englesku gde je stigao 10. januara 1918. godine. Dogovoreno je da u Kraljevskoj fabrici za streljačko oružje u Enfildu obave svestrana ispitivanja uz pomoć stručnjaka iz fabričkog biroa. Tokom tri dana, od 19. do 21. marta 1918. godine njegova puška upoređivana je s Luisovim puškomitraljezom  Hočkis M1e 1909 (Isaac Newton Lewis – Hotchkihss M1e 1909).  Rezultati su bili ohrabrujući. Pokazalo se da je Hjuotova puška bolja od Luisovog puškomitraljeza! Odlično se pokazala za rovovsku upotrebu i nije bilo potrebe ni za kakvom posebnom pripremom pre dejstva. Čak i da se zaprlja, posle četiri, pet metaka opet bi radila bez potpunog čišćenja. Pri tom je mogla da dejstvuje i posle uranjanja u vodu. 

Posle deset hiljada metaka primećeno je da je klip pohaban, ali i cev, ali to su bile očekivane pojave posle intenzivnog trodnevnog testiranja. Za Engleze je žilavost puške bila potpuno iznenađenje jer je baš iz tih primeraka ispaljeno oko 11.000 metaka u Kanadi! Korišćene su sve vatijante metka (K, KN, J i US)  koje bi u trupnoj eksploataciji puška koristila. Zapaženo je da nije bilo problema s tom municijom, mada je bilo nekoliko zastoja za koje nije moglo biti utvrđeno zbog čega su. Pušci, jednostavnije rečeno, nisu bili potrebni posebni meci, kao Luisovom puškomitraljezu. Pored toga, nije morala da se podmazuje posle 4000 metaka, za razliku od njenog takmaca. 

Očigledno je da su Kanađani došli spremni i ubeđeni u kvalitet svog proizvoda. Pola godine ranije, u pismu britanskom ministru za naoružanje, jedan od konstruktora, Bler (inače načelnik artiljerijske uprave kanadske armije) naveo je da je Dominion Faktori (Dominion Factory) spremna da proizvede ovu pušku. Njegova sigurnost bila je pojačana posetom Francuskoj kada je Kanadski ekspedicioni korpus isprobao ovo oružje bez ikakvih zamerki. Prvog oktobra napisan je zahtev da se pristupi proizvodnji bar 5000 komada jer je nestašica automatskog oružja, u odnosu na nemačku vojsku, bila kritična. Pri tom je puška koštala samo 50 kanadskih dolara, za rzliku od konkurenta, Luisovog puškomitraljeza koji je koštao 1000 dolara. 

Jedan od nedostataka bio je taj što je puška mogla da dejstvuje samo automatski, kao i BAR (Browing Automatic Rifle 1918). Međutim, zbog relativno male brzine paljbe to nije bio veliki nedostatak; vešti strelci su mogli i pojedinačno da ispaljuju metke. Ova puška je mogla da dejstvuje i prevrnuta naopako. Kraljevski zavod u Enfildu našao je 13 nedostataka koji su mogli da se lako isprave, pa je ozbiljno razmatrano i prepravljanje cele količine zaostalih pušaka Ros. Preporučili su da se na cev montiraju drveni rukohvati, smanji poklopac sanduka, a doboš za municiju bi mogao, po mišljenju fabričkih ekspretata, da bude od tanjeg materijala. Takođe je registrovana primedba da je u borbenim uslovima na Zapadnom frontu bilo nekoliko slučajeva lomova i zastoja, ali to je bilo na vrlo malom uzorku od tih pet ili šest komada. 

Hjuotova puška, bez obzira na sve svoje kvalitete i perspektivnost, nije dobila svoju šansu jer je rat već završen, pa su stratezi u armijama sveta krenuli, ne žureći, za drugim idejama. Ambiciozni Hjuot je potrošio svojih 30.000 dolara na nju. Proizvedeno je ukupno pet primeraka, mada se spominje i šesti. Sigurno je da su sačuvana četiri komada koji se čuvaju u različitim kanadskim muzejima, a ima i replika za ljubitelje starog oružja.

Taktitičko-tehničke karakteristike