Glavnokomandujući Zapadnog fronta, maršal Fedinand Foš pogrešio je samo za dva meseca! Na dan kada su ispaljeni prvi hici, koji su formalno bili razlog za početak Velikog rata, u Galeriji ogledala dvorca u Versaju (La galerie des Glaces, Grande Galerie) počeli su pregovori o formalizaciji ishoda ovog sukoba. Tu salu češće zovu Sala ogledala. Simbolike ima sasvim dovoljno da bi se isključile slučajnosti. U istoj sali 48 godina ranije, 18. januara 1871. godine proglašeno je Nemačko carstvo (Deutsches Reich; Kaiserreich, poznato i kao Drugi rajh). U njenih 357 ogledala mogli su da se ogledaju ljudi koji su beskrupuloznim diplomatskim igrama gotovo poništili uspešne rezultate Velikog rata i stvorili mogućnosti za novi.
Podsetimo se prljave diplomatske igre koja je, po svoj prilici, presudno uticala na pojavu nacizma i novi veliki, Drugi svetski rat.
Pogledajmo šta je sve to proizvelo licemerje u fraku. Na početku Velikog rata bilo je 59 međunarodno priznatih država. U ratu je učestvovalo 38 država, dok je 21 ostala neutralna. Sukob je promenio mape, ali i odnose: nestala su četiri velika carstva. Dva potpuno, dok su Nemačka i Rusija promenile državni oblik. Nastale su Poljska, Čehoslovačka, Kraljevstvo Srba i Slovenaca (stvoreno ujedinjenjem Kraljevine Srbije i Države Slovenaca, Hrvata i Srba), Finska, Estonija, Letonija, Litvanija, Austrija i Mađarska. Niko nije bio potpuno zadovoljan: ni oni što su tražili veći komad kolonijalnog kolača, ni oni koji su se zaista borili za slobodu, a posebno ne poraženi. Jedno je sigurno: dva pucnja Gavrila Principa nisu mogla da ubiju sami od sebe milione ljudi i promene sliku sveta. Neko je jedva čekao taj događaj.
Od samog početka bilo je jasno da nije reč o kapitulaciji kao takvoj, već o mirovnom sporazumu, odnosno ugovoru. Versajski sporazum (Traité de Versailles, Treaty of Versailles) ni po čemu se ne može nazvati kapitulacijom kakvu je kasnije potpisao Treći rajh. Sam Versajski mirovni ugovor potpisan je 28. juna 1919. godine, a onda je počelo diplomatsko nadmudrivanje i trgovina između zatvorenih vrata. Razrada i konkretizacija Ugovora, Versajska mirovna konferencija (zvanično – Pariska mirovna konferencija, Conférence de la paix de Paris, Paris Peace Conference) počela je 18. januara 1919. a završila se posle godinu dana, 21. januara 1920. godine.
Početak
Januara 1919. godine u Parizu našli su se predstavnici 32 države. Rad na konferenciji počeo je čak s tri mirovna projekta koji su bili polazišta za dalja pregovaranja i to je već nagoveštavalo nesrećnu sudbinu ovog čina. Trebalo je da ih bude i četiri, ali je italijanski premijer Vitorio Orlando demonstrativno napustio konferenciju 24. aprila zbog neispunjenih zahteva oko preuzimanja područja Rijeke koje je proglašeno slobodnom zonom – Stato libero di Fiume. Ostala su tri ozbiljna predlagača: Vudrou Vilson, Žorž Klemanso i Lojd Džordž i svako od njih je doneo tri nepomirljivo različita projekta.
Nezavisno od toga, ostaje činjenica koja svedoči o moralu tadašnjeg sveta: stvorena je situacija u kojoj se pobednici takoreći dogovaraju s poraženima, trguju i kombinuju; pri tom je poraženima omogućen luksuz da uslovljavaju završni tekst, kao da su se oni silom prilika našli u ratu. U nekim delovima čak su i uspeli!
Vudro Vilson je doneo ”14 tačaka” izloženih Kongresu osmog januara 1918. godine. To je bio univerzalan projekt opšteg tipa koji je predlagao otvorenu diplomatiju, slobodu mora, samoopredeljenje nacija i osnivanje Lige naroda kao instrument kolektivne bezbednosti. On je ujedno bio i prvi američki predsednik koji je stupio na evropski kontitent. Do tada je vladao običaj da američki predsednici ne stupaju na evropsko tle za vreme mandata. Vilsonovi su bili irskog (otac) i škotskog porekla (majka), a u Ameriku su se doselili početkom XIX veka. U Evropi je dočekan trijumfalno. Međutim, njegova ideja o Ligi naroda nije prihvaćena u Americi, što je bio njegov lični i politički poraz. Iz rata je Amerika izašla s industrijom u zamahu, a njenom predsedniku ostalo je da se nadmudruje sa starim evropskim liscima, Klemansoom i Lojdom.
Kelmanso, predsednik Francuske, imao je tada 78 godina i preživeo je dva rata s Nemcima – kao dete i kao premijer. Usred konferencije na njega je 19. februara izvršen atentat kada je neki anarhista ispalio metak koji je prošao blizu plućnog krila. Klemanso se vratio već posle nedelju dana na konferenciju. Kada ga je Vilson upitao šta misli o ”14. tačaka” Klemanso je, kako kaže legenda, pomalo ironično odgovorio: ”Čak se i bog snašao s deset”. Dejvid Lojd Džordž (David Lloyd George) britanski premijer, nije menjao obrazac britanskog ponašanja, a on je bio jednostavan: ne dozvoliti nijednoj državi da dominira u Evropi. Nemačku je trebalo kazniti, ali ne i uništiti, Francuska nije smela da postane novi hegemon, a nemačke kolonije bi morale da pređu pod vlast britanske krune. Igrajući ulogu posrednika između američkog idealizma i francuskog realizma on je trgovao sa svakom stavkom koja se našla na stolu.
Tako je Ugovor postao suma kompromisa, iznuđenih ustupaka gde je razgovor o svakom članu sporazuma ličio na trgovačko cenkanje. A u njemu je bilo 440 članova, petnaest odeljaka i oko 200 stranica. Tekst je započinjao široko i svečano, Poveljom Lige naroda, dok je Vilson (koji ju je sam i predložio) nastojao da ta Povelja bude zaseban prvi deo. Posle toga su sledili opisi novih granica pri čemu je Nemačka izgubila oko 13% svojih teritorija na kojima je ostala jedna desetina njenih stanovnika.
Političke odluke takođe su bile veoma rigorozne. Zabranjen je anšlus Austrije, Saarska oblast je prešla Ligi naroda na upravu s mogućnošću referenduma posle 15 godina, s tim što su ugljenokopi Saara prešli u francuski posed. Rajnska oblast je proglašena demilitarizovanom zonom. U njoj nije bilo dozvoljeno prisustvo nemačke vojske, niti gradnja utvrđenja na levoj obali, ali ni na desnoj u pojasu od 50 kilometara. Nemačka se odrekla svih prekomorskih teritorija, pa su njih međusobno podelile sile pobednice. Bivše kolonije bile su de iure predate Ligi naroda na upravu, s formalnom obavezom da priprema navedene teritorije za lokalnu samoupravu. U praksi su to bile kolonije u punom smislu te reči, uključujući tihookeanska ostrva i Jugozapadnu Afriku.
Vojna oganičenja bila su opisana u članu 160. Nemačka vojska je ograničena na 100.000 ljudi i to dobrovoljaca bez regrutacije i bez Vrhovnog Generalštaba. Tenkovi, hemijsko oružje, avijacija i podmornice bili su zabranjeni posebnim članovima. Flota je svedena na šest bojnih brodova starog tipa (pre pojave drednota, modernih bojnih brodova). Klasa brodova morala je da bude pre 1906. godine kako ne bi ugrožavala britansku flotu. Reparacije su bile određene u posebnom razdelu i one nisu sadržale konkretnu sumu, već je ostavljeno da to sačini ekspertska komisija. Pokazalo se da je taj deo najpre popustio u lancu poštovanja Ugovora.
Uslovi su predočeni nemačkog delegaciji sedmog maja 1919. godine u Velikom Trianonu (Le Grand Trianon), luksuznom dvorcu za zabave u versajskom kompleksu. Ministar inostranih poslova Ulrih grof fon Brokdorf Rancau saslušao je predlog, a zatim odgovorio na njega sedeći. To je bilo protumačeno kao uvreda po svim diplomatskim standardima, a posebno kada je reč o poraženom; to je i najmanje skandalozno u odnosu na ono što se događalo između ogledala i iza kulisa, u kuloarima gde su vođeni glavni pregovori, daleko od plenuma.
Mina je postavljena i počela je da otkucava.
Počinje cenkanje
Nemci su 29. maja podneli kontrapredlog (!). Zasnovan je na principu da je primirje od 11. novembra 1918. godine bilo zaključeno na osnovu Vilsonovih 14 tačaka i da svaki dalji ugovor treba da polazi od njih. Pristali su na teritorijalne ustupke, tražili su ograničenje reparacija, ali su zahtevali članstvo u Ligi naroda. Pri tom su tražili da se na spornim teritorijama održi plebiscit (prilično sigurni u njegov ishod) i nisu želeli da prihvate klauzulu o tome da su oni krivci za rat. Kontranacrt je skoro u potpunosti odbijen. Skoro. I tu su počela osipanja. Nemačka je dobila pravo plebiscita u Gornjoj Šleziji i Severnom Šlezvigu. Grof Brokdorf je podneo ostavku tri nedelje kasnije, odbijajući da potpiše akt. Nova vlada Gustava Bauera poslala je dva drugorazredna ministra, Milera i Bela, koji su 28. juna 1919. godine potpisali Ugovor. Datum su namerno odabrali saveznici, a Nemcima je ostalo da negoduju i da se spremaju za revanš.
Preduslovi propasti Ugovora
Sadržaj ugovora bio je jasan i sve je bilo relativno precizno postavljeno. Međutim, on nije ispunjen onako kako je potpisan. Izostala je njegova implementacija. Kako se to dogodilo? Krajem 1919. Senat SAD odbio je da ratifikuje ugovor, a republikanska većina nije prihvatila ni Povelju Lige nacija. Ona je predviđala kolektivnu bezbednost koja je podrazumevala automatsko učešće SAD u tuđim konfliktima, a to je protivrečilo američkoj tradiciji nemešanja (sic!). Vilson, koji je preživeo moždani udar, ni sledeće godine nije uspeo da progura ove sporazume. Zato su SAD s Nemačkom 1921. godine u Berlinu potpisale separatni mir u kome su se nalazile sve tačke Versajskog sporazuma, osim Povelje Lige naroda. Ona je pak počela svoj rad 10. januara 1920. godine bez svog predlagača i glavnog garanta koji joj je mogao obezbediti nesmetan rad i stvarni uticaj, pa je do kraja ostala skup nepotrebnih diplomata veštih u pisanju raznih nota i upozorenja.
Britanci su već početkom dvadesetih, kada se potpisi simbolično nisu još osušili, stala na stanovište da je Nemačka dovoljno isceđena i da će dalji pritisak na nju odgovarati samo Francuskoj. To Britancima nije odgovaralo. Ispostavilo se da će Francuska sama morati da se brine o ispunjenju Versajskog sporazuma. Nemačka je to mešetarenje veoma lepo iskoristila i posle nekoliko rata otplate ratne štete objavila da ne može više da plaća reparacije. Na to su Francuska i Belgija odgovorile 11. januara 1923. godine ušavši s vojskom u Rursku oblast kako bi reparacije ostvarile u naturi, ugljom i čelikom.
Versajski ugovor – istorijska zabluda
U stvarnosti Versajski sporazum koji je svečano potpisan uz ogromnu medijsku pompu, nije bio jedinstven dokument. Postojalo je pet sporazuma koji su silom pravnog jezika predstavljeni kao jedan.
● Sporazum iz Sen Žermena (Traité de Saint-Germain-en-Laye, Vertrag von Saint-Germain) od 10. IX 1919. godine formalizovao je raspad Austrougarske.
● Nejski sporazum (Traité de Neuilly) od 27. XI 1919. godine oduzeo je neke teritorije Bugarske u korist Jugoslavije, Grčke i Rumunije.
● Trianonski sporazum (Traité de Trianon) od 4. VI 1920. oduzeo je trećinu teritorije Mađarskoj i milioni Mađara našli su se van matice. To je postala trauma XX veka za sve mađaske političare i glavni zadatak njihove diplomatije sve do 1945. godine bio je kako povratiti ono što je oduzeto Trianonom.
● Sevrski sporazum (Sevr Antlaşması) od 10. VIII 1920. godine imao je zadatak da isparceliše Osmansku imperiju i stavi Moreuze pod kontrolu. Istočna Trakija i Smirna s okolinom pripale su Grčkoj, naloženo je formiranje jermenske i kursdske države na istoku, dok Anadolija ostaje sultanu. Kao što znamo, od tog dogovora nije bilo ništa jer je nacionalni pokret Mustafe Kemala Ataturka odbacio njega silom.
● Lozanski sporazum je potpisan 24. VII 1923. godine i to je bio novi akt koji je priznao granice Kemalističke Turske. Dogodilo se da je jedan od ugovora iz kompleta versajskih odluka prepravljen pod pritiskom oružanog suprotstavljanja. To je odmah primećeno u Belinu, Rimu i Tokiju.
Razlog da nastane nova snaga, Sile osovine, gotovo sam se pojavio.
Ni tu nije kraj dubiozama iz Veraja. Između sukobljenih strana ostali su i neki raniji računi i zone bez jasnog razgraničenja. Poljska je ratovala sa Sovjetskom Rusijom od 1919. do 1921. godine da bi 18. marta 1921. godine potpisali sporazum u Rigi – bez zapadnih posrednika. Poljska je stigla da ratuje i s Litvanijom zbog Viljnusa u oktobru 1920. godine. Grčko-turski rat 1919-1922. godine završio se katastrofom Grka. Na sve ove sukobe Pariz i London nisu mogli adekvatno da odgovore. Formirana je i Mala Antanta (Čehoslovačka, Rumunija i Jugoslavija) 1921. godine kao francuska protivteža mađarskom revizionizmu. Mala Antanta bila je odbrambeni savez čiji je cilj bio da se očuvaju granice iz 1920. godine i ništa više od toga.
Predviđanja Foša nisu bile samo prognoze, već realno, smisleno procenjivanje date situacije. Ona su se ostvarivala i samo gomilala svakom godinom.
Nemoć versajske stategije
Nisu samo poraženi bili nezadovoljni. Italija je u rat ušla 1915. godine pošto joj je Londonskim sporazumom obećano više teritorija u Austriji i u Dalmaciji. U Parizu je deo toga potvrđen (Južni Tirol, Trentino, Istra), ali Rijeku (Fiume) Vilson nije hteo da preda Italiji, pozivajući se na princip samoopredeljenja. Musolini je to rešio tako što je Slobodnu državu Rijeka (Stato libero di Fiume) jednostavno okupirao 1924. godine uz pristanak Kraljevine SHS, pa time i bez posledica.
Versaj nije prošao bez Japanaca. Oni su mesto za stolom zaslužili okupacijom nemačkih teritorija na Dalekom istoku. Japanci su dobili ono što su tražili, ali 11. aprila 1919. godine Japanci u projekt Povelje Lige naroda unose ”rasnu ispravku” kojom traže jednakost svih naroda nezavisno od rase. Jedanaest članova (od 16) predlog su podržali dok je Vudrou Vilson odbio rezultat glasnja jer je smatrao da to ne može da se reši prostim preglasavanjem. Ako se setimo segregacije u SAD lako ćemo razumeti kakvi su ga motivi pri tom vodili. Japanci su mu to zapamtili jer su shvatili poruku da nisu dobro došli u klub ravnopravnih pa su to na svoj način krenuli da rešavaju.
Konačna demontaža Versajskog sporazuma
U periodu od 1929. do 1936. godine sistem versajskih sporazuma držao se još samo na tri konca: američkim kreditima zvanim Plan Dauesa (Dawes Plan) kojim je prekomponovan način otplate ratnih dugova Nemačke. Druga nit bila je spremnost Štrezemana (Gustav Ernst Stresemann, nemački premijer, dobitnik Nobelove nagrade za mir) na konačnost zapadnih granica, a treća je usledila od Britanaca. Oni jednostavno nisu više želeli da pritiskaju Nemačku.
Kako im se to vratilo, znamo.
Trećeg oktobra 1929. godine Štrezeman je umro, a tri nedelje posle toga došlo je do velikog berzantskog sloma u Njujorku koji je eliminisao američke kredite. Na konferenciji u Lozani 1932. godine, proglašen je moratorijum reparacionih plaćanja Nemačke i od tada je njihova isplata obustavljena. Na nju su SAD smesta pristale, a Kraljevina Jugoslavija ubrzo pada u tehnički bankrot. Januara 1933. godine Hitler postaje kancelar, a sva tri preostala oslonca na Versajski ugovor više niko, osim demonstrativno i ne spominje.
Krajem 1933. godine nijedan od tih oslonaca više nije postojao!
Šta se dešavalo u poraženoj Nemačkoj?
Već od 1919. ona počinje da se priprema za sledeći rat! Na stranim teritorijama (Španija, Švajcarska, prekomorske zemlje) pripremaju se novi ubojni sistemi, a u samoj Nemačkoj pod maskom rade fabrike namenske proizvodnje. Nemačka je uspela čak i u naumu da postane stalna članica Lige naroda! Dogodilo se to osmog septembra 1926. godine. Kada je procenila da joj to više ne treba, 14. oktobra 1933. godine istupa iz nje. Marta 1935. godine uvodi se opšta vojna obaveza, povećava brojnost armije na pola miliona ljudi, a sedmog marta 1936. godine ulazi u Rajnsku oblast. Mala Antanta gubi smisao. Unutar Nemačke odmah u novembru 1919. godine pokreće se teorija o ”udarcu nožem u leđa” ((Dolchstoßlegende) kojom su Hindenbrug i Ludendorf za poraz okrivili građanske političare i socijal-demokrate. Tako su otvorili vrata Hitleru.
Novi svetski rat mogao je da počne…
