Granice NATO garancija postale su veoma konkretno pitanje za Izrael, koji pokušava da proceni koliko daleko može da ide u Siriji ukoliko se tamo nađe nasuprot turskim snagama. Ankara jeste članica NATO-a, ali članstvo u Alijansi ne znači da će svaki sukob turske vojske automatski postati rat čitavog saveza. Upravo tu razliku, prema pisanju izraelskog lista Israel Hayom, detaljno proučavaju stratezi u Izraelu.
Razlog nije teorijski. Odnosi Izraela i Turske sve više se komplikuju zbog budućeg rasporeda snaga u Siriji, gde obe zemlje imaju sopstvene bezbednosne interese. Turska nastoji da sačuva snažan vojni i politički uticaj, dok Izrael pokušava da spreči pojavljivanje snaga koje bi mogao da smatra neposrednom pretnjom na severnom pravcu. Mogućnost da se vojnici dve zemlje nađu na istom prostoru zato otvara neprijatno pitanje: šta bi se dogodilo kada bi izraelska vojska pogodila tursku jedinicu?
Izraelska analiza odgovor traži u samom NATO ugovoru. Član 5 jeste osnova kolektivne odbrane, ali nije blanko garancija za svaku vojnu operaciju koju neka članica odluči da preduzme izvan sopstvene teritorije. Svaka država saveza pritom sama određuje koje mere smatra potrebnim nakon aktiviranja kolektivne odbrane.
Israel Hayom kao najbolji savremeni primer za takvu računicu navodi upravo Ukrajinu.
Zašto evropske vojske ipak nisu ušle u Ukrajinu
Tokom rata više evropskih država otvoreno je govorilo o mogućnosti slanja vojnika u Ukrajinu. Ideje su se kretale od instruktora i jedinica za zaštitu objekata do znatno ozbiljnijih kontingenata koji bi bili raspoređeni na teritoriji pod kontrolom Kijeva.
Problem se pojavio čim je trebalo odgovoriti na jednostavno pitanje: šta se događa ukoliko ruska vojska pogodi te snage?
Moskva je više puta jasno saopštila da bi strani vojni kontingenti raspoređeni u Ukrajini predstavljali legitimne vojne ciljeve. Članice NATO-a bi se tada našle u situaciji da biraju između prihvatanja gubitaka i direktnog odgovora Rusiji.
Prema izraelskom listu, evropske prestonice bile su spremnije da razmatraju takav scenario sve dok nije postalo jasno da Vašington ne namerava automatski da pruži američku vojnu podršku operaciji. Bez SAD računica se dramatično promenila.
Evropske države mogu pojedinačno poslati svoje snage u Ukrajinu, ali time ne pretvaraju automatski svaki ruski napad na njih u aktiviranje NATO kolektivne odbrane. Posebno je važno što bi se radilo o snagama koje su svojevoljno raspoređene u zemlji koja nije članica NATO-a i koja je već u ratu sa Rusijom. Upravo ta razlika sada interesuje Izrael.
Turska uniforma u Siriji nije isto što i napad na Tursku
Izraelski stratezi, prema Israel Hayomu, polaze od pretpostavke da napad na turske snage raspoređene u Siriji ne bi automatski imao isti pravni i politički značaj kao napad na samu teritoriju Turske.
NATO ugovor ima precizno definisan okvir kolektivne odbrane i geografske uslove pod kojima se napad tretira kao napad na savez. Čak ni tada Član 5 ne znači da sve članice po automatizmu objavljuju rat napadaču. Svaka od njih preduzima mere koje smatra potrebnim, uključujući, ali ne nužno i podrazumevajući, upotrebu vojne sile.
Za Izrael je zato presudna politička procena, a ne samo tekst ugovora.
Sukob sa turskom jedinicom duboko u Siriji mogao bi da izazove ozbiljnu krizu sa Ankarom i NATO-om, ali ne mora automatski da znači rat Izraela sa celom Alijansom. Upravo je iskustvo sa Ukrajinom pokazalo koliko je velika razlika između političkih izjava o solidarnosti i spremnosti da se zbog jedinica raspoređenih izvan teritorije saveza uđe u direktan rat sa drugom vojnom silom.
Ukrajina kao upozorenje Ankari i Tel Avivu
Ova računica ne znači da bi Izrael mogao bez posledica da napadne turske snage. Turska raspolaže jednom od najvećih vojski NATO-a, snažnim ratnim vazduhoplovstvom i sopstvenim regionalnim ambicijama. Direktan izraelsko-turski sukob otvorio bi krizu koja bi daleko prevazišla Siriju.
Međutim, upravo zato se proučava šta NATO stvarno garantuje, a šta se u političkoj retorici često podrazumeva.
Ukrajinski primer pokazao je da postoji granica iza koje evropske vlade ne žele da idu bez Vašingtona. Mnogo se govorilo o evropskim trupama, koalicijama voljnih i različitim modelima prisustva, ali čim se pojavila mogućnost direktnog sukoba sa ruskom vojskom bez čvrste američke zaštite, ambiciozniji planovi su se povukli.
Za Izrael je ta lekcija jednostavna. NATO članstvo Turske predstavlja snažan faktor odvraćanja, ali ne daje Ankari neograničenu vojnu zaštitu za svaku operaciju koju njene snage mogu da izvedu izvan teritorije saveza.
Sirija bi zato mogla postati mesto na kojem će se testirati upravo ona granica koju su evropske članice NATO-a u Ukrajini odlučile da ne proveravaju.
