U tekstu „Raseljavanje ruskih i sovjetskih Nemaca“ bavili smo se jednomod najobimnijih neborbenih operacija, ali nisu samo Sovjeti bili temeljni i dosledni u ovim postupcima. Niko nije želeo ”trojanskog konja” u pozadini. Rat je svojim nesrećama dodao i bezbednosni problem – kako postupiti sa svojim državljanima koji su etnički pripadnici neke od Sila osovine? Na udaru ovih mera našle su se različite kategorije stanovništva. Mnoga od tih lica bili su potomci ili čak doseljenici iz tih zemalja. Nezavisno od društveno-političkog uređenja, model ponašanja je bio sličan.
Logika rata bila je nemilosrdna prema civilima bez obzira na politički sistem. Ta lica morala su da prođu nova iskušenja i postupke:
- Registracija.
- Policijski nadzor sa obavezom redovnih javljanja.
- Ograničenje kretanja i pristupa određenim oblastima.
- Zabrana posedovanja radio-opreme i oružja.
- Internacija po proceni bezbednosnih službi.
- U izuzetnim slučajevima masovno raseljavanje ili deportacija etničkih grupa.
U bezbednosno interesantne osobe spadale su sledeće kategorije:
- Neprijateljski državljani (de iure – enemy aliens).
- Naturalizovani državljani poreklom iz neprijateljskih zemalja.
- Sopstveni državljani određenog etničkog porekla (Amerikanci japanskog porekla, Britanci nemačkog porekla, itd).
- Deportovane osobe iz trećih država.
SAD
Ova velika zemlja nastala je radom doseljenika iz celog sveta. Međutim, pred rat ona je zvanično računala sa osam osnovnih, pri čemu je rasno poreklo bilo glavni kriterijum daljih razvrstavanja: belci, crnci, Indijanci, Kinezi, Japanci, Filipinci, Hindusi, Korejci. Sve ostale grupe bile su u zbirnoj kategoriji „ostali nebelci“. Posle napada na Perl Harbur i objave rata, američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt potpisao je 19. februara 1942. godine Izvršnu naredbu 9066 (Executive Order 9066) kojom je regulisano ponašanje države u ovom slučaju. Ta naredba izazvala je mnogo posledica: oko 120.000 Japanaca je internirano, od kojih su dve trećine bile američki državljani. Izgubili su kuće, imovinu, preduzeća, posao. Postupak nije bio zasnovan na individualnoj krivici, već na proceni bezbednosnog rizika.
Protiv ove Uredbe bio je direktor FBI Edgar Huver jer je tvrdio da su većinu špijuna oni lako i pravovremeno pohapsili. Prva dama, Eleonora Ruzvelt, takođe je bila protiv i više puta je u ličnim razgovorima pokušala da odgovori muža od te odluke. Jedan od razloga bila su i nepredviđena, velika materijalna izdvajanja. Takva lica bila su smeštena u deset stalnih, militarizovanih naselja, odnosno „centara za preseljenje“. Njima je rukovodila Uprava za ratnu relokaciju (War Relocation Authority):
- Manzanar i Tule Lejk (Manzanar and Tule Lake) u Kaliforniji.
- Poston i Gila River (Poston and Gila River) u Arizoni.
- Topaz u Juti.
- Majnidoka (Minidoka) u Ajdahu.
- Hert Mauntin (Heart Mountain) u Vajomingu.
- Granada (Amache) u Koloradu.
- Roar i Džeroum (Rohwer and Jerome) u Arkanzasu.
Pored ovih velikih, Ministarstvo pravde SAD i Služba za imigraciju i naturalizaciju (INS – Immigration and Naturalization Service) imali su oko dvadeset manjih logora. U objektima kakvi su bili oni u Kristal Sitiju u Teksasu nalazili su se ne samo Amerikanci japanskog porekla, već i nemački i italijanski stranci, apatridi. Pored toga, na osnovu sporazuma sa latinoameričkim državama, hiljade državljana Osovine (pretežno japanskog porekla) deportovano je i zatvoreno po američkim logorima.
Amerikanci su internirali i nekoliko hiljada nemačkih državljana koji su živeli na teritoriji SAD, ali i deo naturalizovanih osoba koje su procenjene kao opasne. Položaj Italijana bio je nešto blaži. Njih je, sa statusom „enemy aliens“ bilo oko 600.000. Za njih je važilo ograničenje kretanja, policijski nadzor, zabrana korišćenja radio–uređaja i posedovanja oružja. Bilo je pojedinačnih pritvaranja, ali Italoamerikanci nisu trpeli takav pritisak kao Japanci. Sigurno je da je jedna od najvećih zajednica na američkom kontinentu, italijanska, na to imala uticaja. Njih je pred rat bilo oko pet miliona.
Kanada
Ova država veoma aktivno je učestvovala u Drugom sv. ratu. U skladu s praksom stalne saradnje sa svojim južnim susedom, Kanađani su veoma temeljno obavili trijažu bezbednosno interesantnih grupa i lica. U tome su imali iskustva, jer su i za vreme Prvog sv. rata internirali državljane nemačkog i austrougarskog porekla.
Tokom Drugog svetskog rata, najvažnija „interno raseljena“ populacija Kanade nisu bile izbeglice iz Evrope, već preko 22.000 Kanađana japanskog porekla. Lišeni svojih domova i preduzeća prema Zakonu o ratnim merama (War Measures Act), oni su prisilno preseljeni sa obale Britanske Kolumbije u stalne i tranzitne logore, ili odmah na farme šećerne repe. Kanadski pristup globalnim raseljenim licima u velikoj meri odvijao se i nakon rata. Kako je do toga došlo? Plašeći se ekonomske nestabilnosti Velike depresije, kanadska vlada je u početku držala vrata zatvorena za izbeglice od nacističkog progona krajem 1930-ih,što je kasnije dovelo do ozbiljnog nedostatka radne snage.
Poučena tim iskustvom Kanada je dovela iz Velike Britanije približno 2.300 „neprijateljskih stranaca“ – uglavnom jevrejskih izbeglica koje su stigle iz Nemačke i Austrije. Oni su bili raspoređeni po logorima u Kvebeku, Ontariju i Nju Branzviku. Nakon završetka rata, Kanada je značajno promenila svoj stav prema ovom problemu kako bi pomogla milionima raseljenih lica koja su lutala Evropom. Između 1947. i 1952. godine, u okviru Pokreta raseljenih lica, Kanada je primila skoro 200.000 političkih izbeglica i preživelih logoraša. Velika većina je stigla na čuveni dok 21 u Halifaksu, Nova Škotska. Ova posleratna raseljena lica poticala su iz Poljske, Ukrajine i baltičkih država. Zbog ozbiljnog nedostatka radne snage, mnogi su uključeni u kanadski rudarski, šumarski i poljoprivredni sektor.
Velika Britanija
Ujedinjeno Kraljevstvo postalo je privremeni dom za mnoge vlade i suverene u egzilu, pa i za raseljena lica. Oni su razvrstani u tri kategorije:
- Opasni (sledila je internacija).
- Lica pod nadzorom.
- Bezbedni (pouzdani, bezopasni).
Paradoks je što su među interniranima bili i brojni Jevreji koji su pobegli od nacizma.
Kasnije su mnogi oslobođeni kada je postalo jasno da predstavljaju dragocen kadar za britansku nauku, privredu i vojsku. U Velikoj Britaniji tokom Drugog svetskog rata, interno raseljavanje pogodilo je najpre same britanske državljane. To je bila masovna evakuacija preko tri miliona civila iz urbanih sredina u ruralna područja i ne može se smatrati deportacijom ili interniranjem. U tom talsu internirano je i više hiljada „neprijateljskih stranaca“ – pretežno jevrejskih izbeglica i stranih državljana. Oni su bili smešteni na Ostrvu Men (Isle of Man) i u engleskim tranzitnim logorima, koje je propisala država. Problem raseljenih lica u Velikoj Britaniji tretiran je u dva masovna, različita talasa domaćeg preseljenja, odnosno evakuacije:
1. Evakuacija civila (1939–1944)
Da bi zaštitila neborce i osnovnu radnu snagu, britanska vlada je pokrenula masovna preseljenja iz glavnih industrijskih centara (London, Liverpul i Glazgov) na selo. Ta operacija odigrala se u tri talasa:
Prvi talas je organizovan u septembru 1939. godine. Bilo je to pravovremena priprema za početak očekivane velike vazdušne operacije Bitka za Britaniju, kada je usled nasumičnog noćnog nemačkog bombardovanja bilo ugroženo mnogo građana. Preseljeno je otprilike jedan i po milion školske dece bez pratnje, majki sa bebama i ranjivih građana (bolesnih, invalida).
Drugi talas dogodio se u leto 1940. godine, padom Francuske. Nakon evakuacije kod Denkerka, sekundarni talas evakuacija sproveden je na istočnoj i južnoj obali. Komanda je strahovala od nemačke invazije pa je to područje oslobođeno za koncentraciju odbrambenih snaga..
Treći talas stigao je gotovo neplanirano. Britanci su već stekli rutinu u odbrani od napada nemačkih bombardera kada se pojavilo oružje od kog nije bilo odbrane – rakete Fau – 1 i Fau – 2. Bilo je to u leto 1944. godine. To su bile neprecizne rakete i padale su bez ikakve mogućnosti da se ljudi pripreme ili odbrane. Samo je za Fau –1 kasnije usavršena odbrana. Obnovljene pretnje Londonu izazvale su veliki egzodus od približno milion ljudi iz prestonice.
2. Deportacija
Uporedo sa sklanjanjem svojih građana, usledila je i deportacija, odnosno izdvajanje „neprijateljskih stranaca“ (1940). Pošto se nadvila pretnja nemačke invazije, vlada je pokrenula masovna hapšenja austrijskih, nemačkih i italijanskih državljana koji žive u Velikoj Britaniji, klasifikujući ih kao „neprijateljske strance“. Uprkos tome što su mnogi među njima bili jevrejske izbeglice koje su se sklonile od nacističkog progona, hiljade su pritvorene i izdvojene iz zajednice. Zatvorenici su prvobitno slati u privremene, prepune objekte na kopnu, kao što je Vort Mils u Lankaširu (Warth Mills in Lancashire), pre nego što su prebačeni u već uspostavljene logore za interniranje na ostrvu Men (npr. logori Hačinson i Peveril). Oko osam hiljada ljudi je prebačeno u Kanadu i Australiju.
3. Poljsko pitanje
Poseban problem pojavio se s Poljacima i to posle završetka rata. Rešavan je od 1946. do 1949. godine. Kako je do toga došlo? Posle konferencije u Jalti Poljska je pripala sovjetskoj zoni uticaja. U Britaniji i drugim njenim posedima ostalo je preko 200.000 poljskih vojnika i njihovih porodica koji su se borili pod britanskom komandom – bez državljanstva. Oni nisu imali nameru da se vrate u komunističku Poljsku, pretpostavljajući kako bi ih nove, prosovjetske vlasti tretirale. Tako je 1946. godine osnovan Poljski korpus za preseljenje (Polish Resettlement Corps – PRC). To je bila privremena jedinica u sastavu britanske vojske namenjena da pomogne poljskim vojnicima da se demobilišu i asimiluju u civilni život.
Zbog ozbiljne posleratne nestašice smeštaja u Britaniji, desetine hiljada poljskih raseljenih lica
živelo je u stotinama preuređenih britanskih i američkih vojnih logora, kao što su Grouv Park Kamp (Grove Park Camp) i Iford Park (ranije – Poljski dom za preseljenje). Pored toga otvorene su specijalizovane ustanove kao što je bila bolnica br. 3 u Penliju (Penley), Severni Vels. One su poslužile za lečenje i zbrinjavanje poljskih vojnika i njihovih porodica.
Australija
Ova država–kontinent kao član Komonvelta sledila je britansku praksu pa je internirala građane koji su bili poreklom iz zemalja sila Osovine. Pri tom su prihvatali iste kategoije iz drugih delova imperije. Australija nije doživela velika raseljavanja, odnosno evakuacije civilnog stanovništva kao ratom razoreni regioni u Evropi ili Aziji. Umesto toga, domaća raseljavanja prvenstveno su obuhvatala hiljade stalno nastanjenih „neprijateljskih stranaca“ (nemačkog, italijanskog i japanskog porekla) koji su prisilno preseljeni i zatočeni u udaljenim logorima za interniranje. Termin „interno raseljena lica“ u australijskom kontekstu Drugog svetskog rata generalno se odnosi na one koji su bili podvrgnuti vladinom naređenju o preseljenju i zatvaranju.
Preko 7.000 australijskih stanovnika, uključujući naturalizovane državljane i potomke rođene u Australiji, bilo je zatvoreno. Japanska zajednica je tretirana masovno, dok su Nemci i Italijani bili ciljani na osnovu uočenih pretnji po nacionalnu bezbednost. Australija je takođe prihvatila hiljade stranih državljana i „neprijateljskih stranaca“ koje su savezničke snage držale na privremenim lokacijama širom Imperije. Takva lica premeštena su u logore udaljene od glavnih naseljenih reona.
Značajni pritvorski centri su uspostavljeni u regionima kao što su Tatura u Viktoriji i Hej i Orindž u Novom Južnom Velsu. Suočena sa ozbiljnim nedostatkom radne snage do 1942. godine, australijska vlada je rasporedila i koristila mnoge od ovih interniranih lica (ali i dopremljene savezničke ratne zarobljenike) kako bi obezbedila dodatnu radnu snagu na mlečnim farmama, imanjima voća i povrća i za izgradnju brodogradilišta.
Nezavisno od ratnih konvencija, sami zatvorenici su lako pristajali da rade jer im je to olakšavalo život. Posle rata, vođena svojim potrebama za radnom snagom, Australija je udomila preko 170.000 „raseljenih lica“ počev od kraja 1947. godine putem Sporazuma između Međunarodne organizacije za izbeglice i australijske vlade (International Refugee Organisation, IRO – Australian Government Agreement). Na Novom Zelandu taj obim je bio znatno manji, ali je koriščen isti model organizacije.
Latinska Amerika
U pojedinim slučajevima nemački državljani nisu samo internirani već su i predati SAD.
To pokazuje koliko su savezničke službe ozbiljno posmatrale nemačke kolonije u Južnoj Americi.
Tokom Drugog svetskog rata, Južna Amerika nije doživela značajno unutrašnje raseljavanje jer je rat u tom smislu nije ni pogodio. Umesto toga kontinent je bio spasonosno odredište za evropske izbeglice koje su bežale od progona. One su, sticajem okolnosti, postajale i nevoljne žrtve deportacije i internacije jer su ti postupci u osnovi bili aktivirani zbog državljana sila Osovine. Svi programi sprovođeni su pod velikim pritiskom SAD.
Dinamika migracije i raseljavanja u Južnoj Americi tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata uključivala je tretman i trijažu „neprijateljskih stranaca“. Na zahtev Sjedinjenih Država, nekoliko južnoameričkih zemalja pristalo je da uhapsi, pritvori i deportuje hiljade japanskih, nemačkih i italijanskih imigranata. Odeljenje za specijalne ratne probleme Stejt departmenta SAD organizovalo je hapšenje približno 6.600 civila širom Latinske Amerike. Dok su neke zemlje (kao Kolumbija i Ekvador) pristale da pošalju takva lica u SAD, neke zemlje, kao što je Peru, smeštala su ih u svoje logore.
Kako su tretirane evropske izbeglice i preživeli Holokausta? Pre i tokom rata, Južna Amerika je služila kao zabranjeno ili veoma restriktivno utočište za jevrejske izbeglice i druge koji su bežali iz okupirane Evrope. Na to su znatno uticale kvote i ograničenja: latinoameričke vlade zvanično su dozvolile prihvat samo oko 84.000 jevrejskih izbeglica između 1933. i 1945. godine i to zbog rastućeg domaćeg antisemitizma i restriktivne imigracione politike. U razmeštanju izbeglica posebnu ulogu igrala je Bolivija. Rudarski magnat Moric „Mauricio“ Hohšild je uspešno pregovarao sa bolivijskom vladom kako bi dozvolio da procenjenih 12.000 jevrejskih izbeglica pronađe sigurnost u Andima, čineći Boliviju glavnim, iako neočekivanim, utočištem.
Posle rata mnoga lica potražila su sreću i novi život na tom kontinentu. Između 1947. i 1953. godine, preko 20.000 jevrejskih raseljenih lica emigriralo je u Južnu Ameriku. Argentina je bila primarna destinacija, prihvativši najmanje 4.800 preživelih logoraša, dok su se drugi preselili u Brazil, Paragvaj i Urugvaj.
Čudni su putevi karme…
Ironijom istorije, među raseljenim licima našli su se i oni koji su prethodno milione drugih ljudi pretvorili u izbeglice i prognanike. Podsetimo se i ”pacovskih kanala”. Oni nisu bili de iure predmet raseljenih lica, ali i preko njih su stizali begunci, oni koji su sve to i započeli, nacisti. Umesto na spiskovima raseljenih oni su se nalazili na poternicama. Nakon poraza nacističke Nemačke, Južna Amerika postala je poznata po prihvatu ratnih zločinaca.
Po tajnim direktivama koje su izdavale ličnosti kakav je bio argentinski predsednik Huan Peron, uspostavljene su „pacovski kanali“. Ove mreže za bekstvo omogućile su hiljadama bivših oficira SS, kolaboracionista i nacističke elite (kao što su Jozef Mengele i Adolf Ajhman) da koriste falsifikovane identitete i otputuju u Južnu Ameriku. Argentina je prihvatila najveći deo ovih begunaca (procenjuje se da ih je bilo 5.000), dok su se drugi naselili u Brazilu i Čileu. Tehnički gledano, i oni su bili raseljena lica, ali iz sasvim drugačijih razloga. Istorija je njima odredila sasvim drugačiji epilog.
