Ruska mornarica očekuje da tokom 2026. godine primi modernizovanu tešku nuklearnu raketnu krstaricu „Admiral Nahimov“, brod čija je obnova trajala duže od čitave službe mnogih savremenih ratnih plovila. Vrhovni komandant ruske mornarice admiral Aleksandar Moisejev potvrdio je da se krstarica nalazi u završnoj fazi ispitivanja i da bi ovogodišnji plan trebalo da bude sproveden. Tačan datum predaje floti nije naveo, ograničivši se na poruku da su sveobuhvatne provere u toku.
Povratak „Admirala Nahimova“ označiće završetak jednog od najambicioznijih i najkomplikovanijih programa modernizacije jednog ratnog broda izvedenih posle raspada Sovjetskog Saveza. Krstarica je u brodogradilište „Sevmaš“ stigla još 1999, dok je potpuna rekonstrukcija odobrena tek početkom prethodne decenije. Na vodu je ponovo postavljena 25. jula 2025, a u avgustu iste godine prvi put je zaplovila sopstvenim pogonom posle 28 godina.
Završna faza pomorskih ispitivanja počela je 1. juna, dok je 21. jula potvrđen njen povratak u Severodvinsk nakon nove serije provera na moru. Modernizovani brod treba da postane najveća površinska raketna platforma ruske flote, sposobna da istovremeno štiti pomorsku grupu i lansira velike salve projektila prema ciljevima na kopnu i moru.
Njegovo uvođenje, međutim, otvara mnogo neprijatnije pitanje od samog datuma povratka u službu. Rusija sada mora da odluči koliko još novca može da uloži u drugi nuklearni krstaš „Pjotr Veliki“ i nosač aviona „Admiral Kuznjecov“, dva ogromna broda koja godinama troše resurse bez izvesnog roka povratka u borbenu upotrebu.
Brod od 28.000 tona sa brzinom razarača
Krstarice klase Kirov ostaju najteži površinski borbeni brodovi na svetu, ne računajući nosače aviona. Puni deplasman „Admirala Nahimova“ dostiže približno 28.000 tona, gotovo tri puta više od savremenog američkog razarača klase „Arleigh Burke“, čiji deplasman iznosi oko 10.000 tona u zavisnosti od verzije.
Enormna masa nije sprečila klasu Kirov da razvije brzinu od približno 32 čvora. Takav rezultat omogućava joj da prati brze pomorske formacije i premaši maksimalne brzine velikog broja krstarica, razarača, fregata, amfibijskih brodova i nosača aviona u flotama NATO-a.
Pogon čine dva nuklearna reaktora KN-3 pod pritiskom, povezana sa parnim turbinama koje razvijaju približno 140.000 konjskih snaga na vratilima. Nuklearni pogon uklanja potrebu za klasičnim dopunjavanjem goriva tokom dugih operacija, dok trajanje plovidbe prvenstveno ograničavaju zalihe, održavanje i izdržljivost posade.
Klasa Kirov jedina je postojeća klasa velikih površinskih borbenih brodova sa nuklearnim pogonom. Američka mornarica nekada je koristila nuklearne krstarice, ali ih je povukla bez direktnih naslednika, ostavljajući ruske brodove kao jedinstven ostatak hladnoratovske ideje o površinskoj floti sposobnoj da mesecima deluje daleko od matičnih baza.
Mobilni arsenal „Kalibara“ i „Cirkona“
Najveća borbena vrednost modernizovanog „Admirala Nahimova“ više nije vezana za klasični topovski ili raketni duel sa protivničkom flotom. Brod je pretvoren u veliku pokretnu bateriju za precizne udare dugog dometa, što odgovara savremenom ruskom oslanjanju na krstareće i hipersonične projektile u svim granama oružanih snaga.
Univerzalne lansirne ćelije trebalo bi da koriste krstareće rakete „Kalibar“ i hipersonične projektile „Cirkon“. Takva kombinacija omogućava napade na ratne brodove, komandna mesta, aerodrome, skladišta, luke i druge strateške objekte daleko od položaja krstarice.
Velike salve predstavljaju njenu glavnu prednost u poređenju sa manjim fregatama i korvetama. Jedan brod može da ponese količinu udarnog oružja za koju bi kod lakših plovila bila potrebna čitava operativna grupa.
Protivvazdušna odbrana takođe je potpuno obnovljena. Prema dostavljenim podacima, brod dobija 96 ćelija za rakete velikog dometa zasnovane na sistemu S-400, čime postaje veliki pokretni centar protivvazdušne odbrane za površinske snage, podmornice i pomorske pravce.
Takav arsenal omogućava „Admiralu Nahimovu“ da pokriva znatno veći prostor od klasičnog razarača, ali ga istovremeno pretvara u metu čiji bi gubitak imao ogroman vojni, finansijski i simbolički efekat.
Decenije remonta otkrile cenu sovjetskog nasleđa
Modernizacija je pokazala koliko je ruskoj industriji teško da obnavlja najveće brodove iz sovjetskog perioda. Promene zahteva, tehničke komplikacije, poremećaji u nabavci, nedostatak specijalizovane radne snage i složenost nuklearnog pogona produžili su radove daleko izvan prvobitnih rokova.
Brod je formalno bio na remontu od 1999, ali su ozbiljni radovi počeli mnogo kasnije. Tokom rekonstrukcije praktično su menjani pogonski, elektronski, radarski i raketni sistemi, pa je projekat postao bliži izgradnji novog broda unutar starog trupa nego klasičnom remontu.
Sličnu sudbinu doživeo je „Admiral Kuznjecov“. Jedini ruski nosač aviona prošao je kroz požare, nesreće, oštećenja, urušavanje suvog doka i višestruka pomeranja planiranog završetka radova.
Iskustvo oba programa pokazalo je da današnja Rusija nema istu mrežu brodogradilišta, dobavljača i stručnjaka kojom je raspolagao Sovjetski Savez. Održavanje nekoliko jedinstvenih velikih brodova zahteva skupe proizvodne kapacitete koji se ne mogu lako koristiti na drugim programima.
Pritisak dodatno raste zbog rata u Ukrajini, velikih izdvajanja za kopnene snage, proizvodnju raketa, obnovu oklopnih jedinica i modernizaciju strateškog nuklearnog arsenala. Površinska flota sa skupim pojedinačnim platformama time ulazi u direktnu borbu za novac sa programima koji se svakodnevno koriste.
„Pjotr Veliki“ čeka odluku bez lake opcije
Druga preostala krstarica klase Kirov, „Pjotr Veliki“, godinama je bila glavni brod Severne flote. Povratak „Admirala Nahimova“ trebalo je prvobitno da omogući povlačenje „Petra Velikog“ na sličnu modernizaciju.
Takav program zahtevao bi nova višegodišnja ulaganja, rad na nuklearnim reaktorima, zamenu raketnog naoružanja, radara, elektronike i velikog dela brodskih sistema. Troškovi bi mogli da budu ogromni, dok bi brodogradilišta ponovo bila zauzeta platformom starom nekoliko decenija.
Mogućnost da „Pjotr Veliki“ bude povučen bez potpune modernizacije zato ostaje realna. Ruska mornarica bi u tom slučaju zadržala samo jedan operativni brod klase Kirov, bez neposredne zamene i bez nastavka jedinstvene linije nuklearnih krstarica.
Nijedna strana država ne može značajno da pomogne u obnovi tog broda. Reaktori, konstrukcija, borbeni sistemi i raketni kompleksi pripadaju specifičnom sovjetskom projektu koji nema ekvivalent u drugim mornaricama.
„Kuznjecov“ je jednostavniji za remont, ali mnogo skuplji za upotrebu
Nosač aviona „Admiral Kuznjecov“ koristi konvencionalni pogon, pa njegov remont ne zahteva specijalizovane radove na nuklearnim reaktorima. Kotlovi, turbine, elektronika, oprema letačke palube i sistemi za prihvat aviona i dalje predstavljaju ozbiljan tehnički problem, ali nisu toliko jedinstveni kao pogonski kompleks klase Kirov.
Rusija bi kod nosača mogla da računa i na određeni oblik kineske industrijske saradnje. Kina je tokom prethodne dve decenije stekla veliko iskustvo sa brodovima izvedenim iz sovjetskog projekta klase Kuznjecov.
Prvi kineski nosač „Liaoning“ nastao je obnovom nedovršenog sovjetskog „Varjaga“, dok je „Šandong“ izgrađen u Kini kao unapređena izvedenica iste osnovne koncepcije. Kineska brodogradilišta danas raspolažu kapacitetima za izgradnju i modernizaciju nosača aviona koje, po obimu, dostižu samo Sjedinjene Države.
Direktno kinesko uključivanje u obnovu ruskog nosača zahtevalo bi političku odluku Pekinga i Moskve. Isporuka pojedinih komponenti, tehnička pomoć ili razmena iskustava mogli bi da smanje trajanje i cenu radova čak i bez slanja samog broda u kinesko brodogradilište.
Problem nastaje kada se račun proširi sa broda na njegovo vazduhoplovno krilo. Operativni nosač zahteva pilote, tehničare, osoblje palube, avione, helikoptere, simulatore, stalnu obuku i redovne cikluse kvalifikacije za sletanje na kratku palubu.
Pomorski piloti spadaju među najskuplje vojne kadrove za obuku. Njihove sposobnosti brzo opadaju bez redovnog letenja sa nosača, dok održavanje aviona izloženih soli, vetru i snažnim opterećenjima pri poletanju i sletanju troši znatno više resursa nego rad kopnenih eskadrila.
Bez novog lovca nosač bi ostao skup relikt
Povratak „Admirala Kuznjecova“ sa postojećim avionima MiG-29K i Su-33 ne bi dugoročno rešio problem. Su-33 je star, proizvodnja je odavno završena, dok MiG-29K pripada lakšoj platformi sa ograničenjima u dometu, nosivosti i smanjenju radarske uočljivosti.
Relevantna modernizacija nosača zato bi verovatno zahtevala razvoj palubne verzije Su-57. Ruski lovac pete generacije već je prilagođen poletanju sa relativno kratkih pista, ali bi mornarička izvedenica zahtevala ojačan stajni trap, kuku za sletanje, zaštitu od korozije, izmenjenu konstrukciju i verovatno sklopiva krila.
Razvoj takvog aviona bio bi manji tehnički izazov od rekonstrukcije čitavog nosača, ali bi otvorio još jedan skup program sa ograničenim domaćim narudžbinama. Ruska mornarica bi teško opravdala veliku seriju za samo jedan brod.
Indija bi mogla da postane potencijalni kupac palubne verzije, posebno ukoliko pregovori o kopnenom Su-57 dovedu do ugovora. Indijska mornarica koristi nosače aviona i traži dugoročno rešenje za njihova vazduhoplovna krila, pa bi ruski avion u aktivnoj službi imao više šansi od projekta koji Moskva sama ne koristi.
Takav izvoz mogao bi da vrati deo uloženih sredstava i očuva rusko znanje u oblasti palubne avijacije. Krstarica klase Kirov nema sličan komercijalni potencijal, pošto međunarodno tržište za nuklearne raketne krstarice praktično ne postoji.
Rakete ili vazdušno krilo
„Pjotr Veliki“ može da ponese veliki arsenal i snažnu protivvazdušnu odbranu, ali količina njegovog oružja određena je brojem raketa ukrcanih pre isplovljavanja. Nosač aviona može više puta da šalje letelice prema različitim ciljevima, menja vrstu zadatka i održava prisustvo stotinama kilometara od broda.
Avioni sa nosača mogu da presreću neprijateljske letelice, izviđaju, napadaju kopnene i pomorske ciljeve, štite podmornice i proširuju radarsko osmatranje. Krstarica odgovara brže i nosi teže projektile, ali nema istu fleksibilnost nakon što isprazni deo lansirnih ćelija.
„Admiral Kuznjecov“ bi sa palubnim Su-57 mogao da pokriva mnogo širu zonu od jedne raketne krstarice. Takva sposobnost bila bi posebno korisna na Arktiku i Pacifiku, gde su ruske kopnene baze udaljene, a pomorski i vazdušni pravci protežu se preko ogromnog prostora.
Održavanje nosača sa kompletnim vazduhoplovnim krilom ipak bi tokom čitavog životnog veka moglo da košta više od upotrebe jednog nuklearnog krstaša. Posade reaktora jesu skupe i zahtevaju specijalizovanu obuku, ali nosač traži zaseban vazduhoplovni sistem sa stotinama dodatnih ljudi, desetinama letelica i neprekidnim ciklusom letačke obuke.
„Admiral Nahimov“ će po završetku sadašnjih ispitivanja postati praktična provera da li Rusija još može pouzdano da održava ovakve površinske gigante. Njegov prijem tokom 2026. istovremeno će osloboditi „Sevmaš“ od projekta započetog pre više od četvrt veka i približiti odluku o tome da li će sledeći na isti put krenuti „Pjotr Veliki“, ili će preostali novac biti usmeren na spasavanje „Admirala Kuznjecova“ i mogućeg palubnog Su-57.
