Američka mornarica i dalje ima nosače aviona kakve nema niko drugi, desetine razarača Arleigh Burke, nuklearne podmornice i sposobnost da rasporedi ozbiljnu pomorsku silu gotovo bilo gde na svetu. Problem se pojavio tamo gde ga nekada gotovo nije ni bilo: kod obične fregate.
To nije brod koji treba da bude najskuplji, najveći ili najmoćniji u floti. Njegov posao je da bude dovoljno sposoban, dovoljno jeftin i dovoljno brojan da svakodnevno radi ono za šta je besmisleno trošiti razarač vredan više od dve milijarde dolara. Američka mornarica nekada je takvo rešenje imala u desetinama primeraka, a poslednjih petnaestak godina pokušava da ga ponovo pronađe.
Rezultat je neobičan paradoks. Zemlja koja je decenijama određivala pravac razvoja ratnih mornarica prošla je kroz dva velika programa bez uspešne masovne zamene za stare fregate, dok joj istovremeno raste potreba za brodovima koji mogu da prate konvoje, love podmornice, patroliraju udaljenim morima i rasterete skupe razarače. Američki admirali sada gledaju prema brodogradilištima svojih saveznika, a prvi brodovi nove generacije mogli bi čak da budu napravljeni izvan SAD.
Još početkom septembra pisli smo o tome da se razmatraju japanski Mogami, južnokorejski Chungnam i turski Istanbul. Sama potraga za stranim projektom, međutim, samo je poslednje poglavlje mnogo duže priče. Da bi se razumelo kako je američka mornarica stigla do ove tačke, potrebno je vratiti se u vreme kada joj fregata nije nedostajala.
Perry nije morao da bude najbolji brod u floti – morao je da ih bude mnogo
Klasa Oliver Hazard Perry predstavljala je gotovo suprotnost današnjoj američkoj sklonosti ka izuzetno složenim i skupim površinskim borbenim brodovima. Američka mornarica dobila je 51 fregatu ove klase, dok su dodatni primerci građeni ili licencno proizvođeni za saveznike.
Perry nije zamišljen kao mali razarač koji će na sebi imati svaki raspoloživi senzor i sistem naoružanja. Ideja je bila jednostavnija: napraviti brod koji može da prati konvoje, obezbeđuje velike pomorske formacije, traži podmornice, patrolira i obavlja desetine rutinskih zadataka bez slanja skupljih krstarica i razarača.
Tokom Hladnog rata takav brod imao je veoma konkretan posao. Sovjetske podmornice predstavljale su ozbiljnu pretnju pomorskim putevima preko Atlantika, pa su fregate sa helikopterima SH-60 Seahawk, sonarima i protivpodmorničkim naoružanjem predstavljale važan deo NATO eskortnih snaga. Njihova vrednost nije bila samo u pojedinačnim sposobnostima već u činjenici da ih je bilo dovoljno da istovremeno budu raspoređene na velikom broju mesta.
Dve fregate pokazale su i koliko tradicionalna konstrukcija ratnog broda može da izdrži. USS Stark pogođen je 1987. sa dve iračke protivbrodske rakete Exocet. Trideset sedam mornara je poginulo, ali brod nije potonuo. USS Samuel B. Roberts sledeće godine naleteo je na iransku minu koja je izazvala ogromna oštećenja trupa, pa je posada ponovo uspela da sačuva brod.
Posada od oko 200 ljudi danas izgleda neekonomično u poređenju sa savremenim automatizovanim fregatama, ali je veliki broj mornara istovremeno značio veliki broj ljudi koji posle pogotka mogu da gase požare, zaustavljaju prodor vode, izoluju oštećene prostorije i održavaju ključne sisteme u radu.
Perry je bio daleko od savršenog ratnog broda. Bio je proizvod vrlo konkretne doktrine i vrlo konkretnog vremena. Njegova najveća prednost bila je nešto što američka mornarica danas ponovo pokušava da pronađe – ravnoteža između cene, sposobnosti i brojnosti.
Amerika je 2015. godine ostala bez fregata
Posle završetka Hladnog rata prioriteti su se promenili. Velika pomorska bitka protiv ravnopravnog protivnika izgledala je sve udaljenije, sovjetska mornarica je nestala, a američki ratni brodovi decenijama su uglavnom delovali u okruženju u kojem nisu morali da se bore za kontrolu okeana.
Fregate Perry postepeno su povlačene. Poslednja, USS Simpson, napustila je američku službu u septembru 2015. godine. Time se dogodilo nešto što je samo nekoliko decenija ranije izgledalo teško zamislivo: Ratna mornarica SAD ostala je bez ijedne klasične fregate u aktivnom sastavu.
Plan je postojao. Perry nije trebalo jednostavno da nestane bez naslednika. Njegov deo poslova trebalo je da preuzme nova generacija manjih površinskih borbenih brodova koja će koristiti automatizaciju, modularno naoružanje i mnogo manje posade.
Tako je nastao Littoral Combat Ship (LCS).
LCS je trebalo da bude pametniji i jeftiniji – dobili su dva problematična broda
LCS je izgledao kao logičan brod za ratove koje je Amerika početkom ovog veka očekivala. Trebalo je da bude brz, sa malom posadom i modularnom opremom koja bi se menjala u zavisnosti od zadatka. Jedan paket bi ga pretvarao u protivpodmornički brod, drugi u lovca na mine, treći u platformu za borbu protiv površinskih ciljeva.
Američka mornarica pritom nije dobila jednu klasu, već dva radikalno različita broda – Freedom sa klasičnim trupom i Independence sa trimaranskom konstrukcijom. Time su praktično nastala dva paralelna sistema održavanja, logistike i rezervnih delova za brodove koji su trebalo da predstavljaju jeftiniji deo flote.
Problemi su se zatim nizali. Freedom je imao ozbiljne teškoće sa pogonskim sistemom i reduktorima, dok su oba programa pratila pitanja vezana za borbenu vrednost, održavanje i modularne pakete koji nisu ostvarili prvobitna očekivanja. Američka Kancelarija za odgovornost vlade godinama je upozoravala na operativne i tehničke probleme LCS programa.
Pojedini brodovi počeli su da se povlače posle iznenađujuće kratke službe. Umesto jeftinog „radnog konja“ koji će naslediti Perry, mornarica je dobila platformu za koju je postalo jasno da ne može da popuni čitavu prazninu koju su stare fregate ostavile.
Sledeći pokušaj trebalo je da bude mnogo konzervativniji.
Constellation: Ovoga puta uzeli su proverenu fregatu – pa su počeli da je menjaju
Poučena iskustvom sa LCS-om, američka mornarica 2020. nije želela još jedan potpuno nov i nedokazan trup. Izabrala je italijanski FREMM, fregatu koja već postoji, plovi i proizvodi se, kao osnovu buduće klase Constellation.
Plan je na prvi pogled bio gotovo idealan. Uzeti proverenu evropsku platformu, prilagoditi je američkim zahtevima, ugraditi radar EASR, Aegis, vertikalne lansere Mk 41 i američke komunikacione i borbene sisteme, a zatim serijski graditi brod u SAD.
Problem je nastao jer prilagođavanje nije ostalo malo.
Američki zahtevi doveli su do velikih promena u odnosu na originalni FREMM. Menjali su se dimenzije, deplasman, unutrašnji raspored, elektroenergetski sistem i veliki delovi konstrukcije. Projekat koji je trebalo da smanji rizik korišćenjem već postojećeg broda sve manje je ličio na platformu od koje je krenuo.
U aprilu 2025. pisali smo da je nakon približno dve godine rada prva fregata Constellation bila završena svega oko deset odsto. U tom trenutku program je već postao simbol mnogo šireg američkog brodograđevnog problema: brodovi su postajali sve složeniji, radne snage nije bilo dovoljno, a rokovi su se pomerali.
Sama mornarica je 2024. već procenjivala da bi prvi brod mogao biti isporučen tek 2029. godine, godinama kasnije od prvobitnog plana. U novembru 2025. usledio je veliki zaokret: mornarica je odlučila da se udalji od programa Constellation i zadrži samo prve dve fregate umesto ranije zamišljene velike serije.
Amerikanci su tako drugi put pokušali da popune istu prazninu i drugi put nisu dobili brojnu klasu koju su tražili.
Novi FF(X): Povratak ideji jednostavnijeg broda
Sledeći potez već je pokazivao koliko su se prioriteti promenili. Američka mornarica krajem 2025. objavila je novi program FF(X), zasnovan na trupu kutera klase Legend američke Obalske straže.
Dana 26. aprila ove godine detaljno smo pisali o tom zaokretu. Novi FF(X) više nije trebalo da bude pokušaj pravljenja manjeg razarača sa gotovo svakom mogućom funkcijom, već jednostavnija platforma koja može da se proizvodi brže, koristi kontejnersko naoružanje i preuzima deo svakodnevnih zadataka velikih borbenih brodova.
Mornarica je kao cilj navela spuštanje prvog trupa u vodu 2028. godine i proizvodnju u više brodogradilišta. Sama odluka praktično predstavlja povratak filozofiji koju je Perry imao nekoliko decenija ranije: ne mora svaki brod da bude najmoćniji u floti da bi bio koristan.
Nedugo zatim otvorena je još jedna mogućnost.
Japan, Koreja i Turska ušli su tamo gde je nekada bila američka industrija
Početkom septembra smo pisali o potezu koji najbolje pokazuje koliko je problem postao ozbiljan. Bela kuća i američka mornarica razmatraju japanske, južnokorejske i turske projekte za novu fregatu, a prve dve jedinice mogle bi čak da budu izgrađene u stranim brodogradilištima pre prenosa proizvodnje u SAD.
U razmatranju su japanska izvozna verzija klase Mogami, južnokorejski Chungnam i turski Istanbul. Sama činjenica da su ta tri projekta ozbiljno u igri važnija je od pitanja koji će na kraju biti izabran.
Japan i Južna Koreja danas imaju brodogradilišta sposobna da isporučuju složene ratne brodove znatno brže nego što trenutno uspeva veliki deo američke industrije. Turska je za relativno kratko vreme razvila sopstvenu porodicu korveta i fregata, povećala domaći udeo opreme i pretvorila vojnu brodogradnju u izvozni posao.
Vašington je tokom avgusta čak otvorio pravni put za izuzetak od dugogodišnjeg pravila prema kojem se američki ratni brodovi grade u domaćim brodogradilištima. USNI je ocenio da bi gradnja prve dve fregate u inostranstvu predstavljala raskid sa praksom starijom od jednog veka.
Kina je u međuvremenu rešila problem količine
Američka potraga ne odvija se u vakuumu. Dok su SAD prolazile kroz LCS, Constellation i sada FF(X), Kina je sistematski širila čitavu strukturu flote – od korveta i fregata do velikih razarača, amfibijskih brodova i nosača aviona.
Kineska mornarica je između 2015. i 2020. po broju borbenih brodova prestigla američku, dok kineska civilna i vojna brodograđevna industrija raspolaže kapacitetom koji nema neposredan ekvivalent u SAD. To ne znači automatski da je svaki kineski brod sposobniji od američkog, ali znači da Peking može mnogo lakše da proizvodi brojnost.
Tu se vraćamo na problem fregate. Razarač Arleigh Burke predstavlja izuzetno moćnu platformu, ali nije racionalno koristiti brod od više milijardi dolara za svaku pratnju, patrolu ili prisustvo u području u kojem takve sposobnosti nisu potrebne. Svaki Burke angažovan na zadatku koji može da obavi fregata istovremeno nije dostupan tamo gde je njegov veliki radar, Aegis i desetine vertikalnih lansirnih ćelija zaista potrebno imati.
Kina može da rasporedi fregatu za jedan posao, razarač za drugi i veliki broj dodatnih površinskih jedinica između njih. Amerikanci pokušavaju da ponovo izgrade upravo taj srednji sloj flote.
Od Perryja do Mogamija zatvara se neobičan krug
Priča o mogućoj kupovini Mogamija, Chungnama ili Istanbula zato nije samo priča o tri strane fregate. Ona počinje mnogo ranije, kada je američka mornarica odlučila da joj klasičan „radni konj“ poput Perryja više nije potreban.
LCS je trebalo da ga zameni novom filozofijom ratovanja i modularnosti. Constellation je trebalo da ispravi greške LCS-a povratkom klasičnoj fregati. FF(X) je zatim nastao kao odgovor na rast cene i složenosti Constellationa. Sada se paralelno proučavaju brodovi koje su Japan, Južna Koreja i Turska već uspeli da projektuju i stave u proizvodnju.
Najzanimljiviji deo mogućeg stranog izbora zato neće biti zastava na projektu nego ono što će se dogoditi nakon izbora. Američka mornarica je već jednom uzela proverenu stranu fregatu FREMM, počela da je prilagođava sopstvenim zahtevima i dobila Constellation.
Mogami, Chungnam ili Istanbul imaju smisla samo ukoliko SAD uspeju da odole istoj potrebi da jednostavan i serijski proizveden strani brod ponovo pretvore u mnogo veći, skuplji i sporiji američki projekat. Posle više od deset godina pokušaja, problem više nije pronaći dobru fregatu. Takvih fregata očigledno ima. Problem je napraviti ih dovoljno brzo, dovoljno jeftino i u dovoljno velikom broju.
