Povratak nuklearne krstarice „Admiral Nahimov“ u Severodvinsk prošlog meseca označio je završnicu jednog od najdužih i najskupljih programa modernizacije u istoriji ruske mornarice. Najveći, najbrži i najteže naoružani površinski ratni brod na svetu završio je još jednu fazu pomorskih ispitivanja i ponovo uplovio u arktičku luku, gde bi inženjeri trebalo da obave poslednja podešavanja pre formalne predaje Severnoj floti.
Tačan datum povratka u operativnu službu još nije objavljen, ali ruski zvaničnici već duže vreme navode da se brod nalazi u završnoj fazi testiranja. Povratak krstarice ne svodi se na uvođenje još jednog velikog ratnog broda u flotu, već na dodavanje pokretnog raketnog arsenala čitavoj ruskoj vojnoj mreži na Arktiku. Zapadne mornarice time dobijaju protivnika koji može da se kreće nedeljama bez dopunjavanja gorivom, kontroliše veliki vazdušni i pomorski prostor i lansira rakete na ciljeve udaljene stotinama kilometara.
Arktik je u međuvremenu prestao da bude zaleđena periferija velikih sila i postao prostor direktnog strateškog nadmetanja Rusije i NATO-a. Topljenje leda otvara nove plovne pravce, prirodni resursi podižu ekonomsku vrednost regiona, dok blizina Evrope i Severne Amerike povećava njegov vojni značaj.
Članice NATO-a poslednjih godina šire prisustvo, infrastrukturu i vežbe na severu, čime raste pritisak na rusku odbranu Kolskog poluostrva i Barencovog mora. „Admiral Nahimov“ ulazi upravo u tu zonu, ne kao simbolična krstarica iz sovjetske epohe, već kao teško naoružani komandni centar sposoban da poveže raketne sisteme, avijaciju, podmornice, radare i elektronsko ratovanje u jednu borbenu mrežu.
Pokretni sloj ruske odbrane Arktika
Najveća pretnja koju „Admiral Nahimov“ predstavlja za NATO nije sadržana samo u njegovom arsenalu, već u mestu koje će zauzeti u široj ruskoj arhitekturi uskraćivanja pristupa Arktiku. Rusija je u tom regionu već rasporedila protivvazdušne raketne sisteme S-400, presretače MiG-31, obalske raketne sisteme „Bastion“, bombardere Tu-22M3, nuklearne podmornice, radarske stanice velikog dometa i sisteme za elektronsko ratovanje.
Krstarica toj mreži dodaje pokretni, teško naoružani sloj koji nije vezan za jednu bazu ili obalu. Može nepredvidivo da menja položaj, proširuje domet protivvazdušne odbrane daleko iznad ruskog kopna i lansira rakete dugog dometa prema brodovima ili ciljevima na zemlji.
Takva sposobnost posebno komplikuje planiranje operacija NATO-a u blizini Kolskog poluostrva, gde se nalazi ključna infrastruktura Severne flote. Pristup Barencovom moru tokom krize ili rata više ne bi zavisio samo od savladavanja kopnenih sistema i ruske avijacije, već i od neutralisanja krstarice koja može da promeni položaj pre udara.
„Admiral Nahimov“ pripada klasi Kirov, jedinoj klasi velikih površinskih ratnih brodova na svetu sa nuklearnim pogonom. Nuklearni reaktori daju mu praktično neograničenu izdržljivost u plovidbi, pri čemu trajanje operacije više zavisi od zaliha hrane, održavanja i zamora posade nego od goriva za pogon.
Takva osobina ima posebnu težinu na Arktiku, gde su udaljenosti ogromne, luke retke, vremenski uslovi teški, a brodovi za snabdevanje lako uočljivi i ranjivi. Konvencionalni ratni brodovi moraju da planiraju operacije oko dopune goriva, dok nuklearna krstarica može znatno duže da ostane na moru bez oslanjanja na logistički lanac.
Domet i brzina omogućavaju joj da duže vreme patrolira Barencovim i Norveškim morem, prati ruske podmorničke operacije i održava stalno prisustvo u pravcima iz kojih bi mogle da se približe snage NATO-a. Takvo prisustvo ne mora da podrazumeva neposrednu borbu da bi proizvelo efekat, jer protivnik mora stalno da prati položaj krstarice i računa na njen raketni domet.
S-400 na moru i 80 ćelija za udarne rakete
Modernizacija je potpuno promenila borbenu vrednost broda. Sistem protivvazdušne odbrane opsežno je obnovljen, a prema dostupnim podacima uključuje 96 raketa zemlja-vazduh velikog dometa zasnovanih na sistemu S-400.
Takva vatrena moć približno odgovara arsenalu tri puna kopnena bataljona S-400, ali je postavljena na platformu koja može da se pomera kroz čitav severni pomorski prostor. Krstarica tako dobija mogućnost da formira veliki zaštitni vazdušni kišobran iznad ruske operativne grupe, pomorskih pravaca i područja delovanja podmornica.
Sopstveni radarski kompleks broda trebalo bi da prati veliki broj vazdušnih i pomorskih ciljeva, dok se podaci mogu dopunjavati informacijama sa obalskih radara, aviona MiG-31, satelita i helikoptera. Povezivanje tih senzora omogućava krstarici da ne zavisi isključivo od onoga što njeni radari neposredno vide iznad horizonta.
Najveći udarni deo arsenala nalazi se u 80 univerzalnih vertikalnih lansirnih ćelija. U njima može da se rasporedi širok spektar krstarećih i protivbrodskih raketa, u zavisnosti od zadatka i sastava borbene misije.
Te ćelije omogućavaju kombinovanje projektila za napade na ratne brodove, kopnene ciljeve i infrastrukturu. Brod tako može istovremeno da služi kao platforma za protivbrodsku borbu, napade duboko u neprijateljskoj pozadini i podršku drugim snagama Severne flote.
Dimenzije krstarice omogućavaju nošenje arsenala koji daleko prevazilazi kapacitete savremenih fregata i većine razarača. NATO bi zato u mogućem sukobu morao da izdvoji značajne snage samo za praćenje, ometanje i eventualno neutralisanje jednog broda.
„Cirkon“ kao najveći problem za pomorsku odbranu NATO-a
Posebnu težinu modernizaciji daje integracija hipersoničnih raketa „Cirkon“. Projektil je projektovan za let brzinom do približno devet maha i napade na ciljeve udaljene do 1.000 kilometara. Ovako velika brzina drastično skraćuje vreme koje posada napadnutog broda ima za otkrivanje, procenu pretnje, izdavanje komandi i lansiranje odbrambenih raketa. Mogućnost manevrisanja tokom leta dodatno otežava proračun putanje presretanja.
Konvencionalne protivbrodske rakete uglavnom lete znatno sporije, što sistemima protivvazdušne odbrane ostavlja više vremena za reakciju. „Cirkon“ je projektovan upravo da taj prostor smanji do granice na kojoj i najmoderniji brodski radari i raketni sistemi moraju da reaguju gotovo trenutno.
Postojeći zapadni pomorski sistemi odbrane razvijani su prvenstveno protiv aviona, balističkih projektila i nadzvučnih krstarećih raketa. Manevrišući hipersonični projektil predstavlja znatno zahtevniju metu, posebno kada se napad izvodi u salvi sa više pravaca.
Veći broj operativno raspoređenih „Cirkona“ dao bi Severnoj floti mogućnost da ugrožava udarne grupe, desantne sastave, logističke brodove i komandne platforme NATO-a bez ulaska u neposrednu blizinu njihove odbrane. Ista raketa može da se koristi i protiv ciljeva na kopnu, čime se proširuje udarna uloga krstarice.
„Admiral Nahimov“ ne mora da prodre duboko u Norveško more da bi predstavljao pretnju. Već iz zaštićenih područja bliže ruskoj obali mogao bi da drži veliki deo pomorskih pravaca u dometu svojih raketa.
Takav način upotrebe odgovara ruskom modelu odbrane severnog „bastiona“, gde kopneni sistemi, avijacija, površinski ratni brodovi i podmornice međusobno štite jedni druge. Krstarica bi u tom rasporedu bila i senzor, i raketna baterija, i komandna platforma.
Zaštita najvažnijih ruskih nuklearnih podmornica
Jedan od glavnih zadataka „Admirala Nahimova“ mogao bi da bude zaštita ruskih podmornica sa balističkim raketama. Te podmornice predstavljaju pomorsku komponentu ruske nuklearne trijade i nose projektile namenjene uzvratnom nuklearnom udaru.
Ruska strategija na severu zasniva se na stvaranju zaštićenih područja u kojima podmornice mogu da patroliraju uz podršku avijacije, površinskih snaga, obalskih raketnih sistema i protivpodmorničkih jedinica. Barencovo more i okolne arktičke vode imaju centralno mesto u toj koncepciji.
Zapadne mornarice bi u slučaju rata velikih razmera pokušale da pronađu, prate i unište ruske podmornice pre nego što lansiraju balističke rakete. Takve operacije zahtevale bi približavanje jurišnih podmornica, protivpodmorničkih aviona, brodova i drugih senzora područjima pod ruskom kontrolom.
„Admiral Nahimov“ može da obezbedi dugodometnu protivvazdušnu odbranu iznad tih zona, potisne protivpodmorničke avione NATO-a i ugrozi površinske grupe koje pokušavaju da prodru u ruski odbrambeni prostor. Njegovo prisustvo istovremeno može da natera zapadne snage da deluju sa veće udaljenosti, čime se smanjuje efikasnost potrage za podmornicama.
Krstarica je dovoljno velika i opremljena da služi kao vodeći brod površinske operativne grupe. Takav sastav mogao bi da uključuje fregate, razarače, protivpodmornička plovila, pomoćne jedinice i podmornice, pri čemu bi „Admiral Nahimov“ obezbeđivao komandovanje i zaštitu od udara iz vazduha.
Njegov raketni arsenal omogućava i napad na brodove koji nose protivpodmorničke helikoptere, komandne sisteme ili rakete velikog dometa. Neutralisanje takvih platformi direktno bi smanjilo pritisak na ruske strateške podmornice.
Helikopteri proširuju pogled daleko iza horizonta
Krstarica može da nosi do tri helikoptera Ka-27 ili Ka-31, što predstavlja najveću helikoptersku grupu na jednom ruskom površinskom ratnom brodu. Njihova uloga nije ograničena na prevoz, traganje i spasavanje. Ka-27 se koristi za protivpodmorničke zadatke, osmatranje i podršku pomorskim operacijama. Ka-31 je namenjen ranom radarskom upozoravanju i može da otkriva ciljeve koji se nalaze izvan radarskog horizonta broda.
Radar na brodu ograničen je zakrivljenošću Zemlje, posebno pri otkrivanju niskoletećih aviona i protivbrodskih raketa. Helikopter podignut na veću visinu znatno proširuje zonu osmatranja i ranije otkriva pretnje koje se približavaju na maloj visini. Podaci sa helikoptera mogu da se prosleđuju brodu i drugim jedinicama, čime se povećava vreme za reakciju i omogućava lansiranje raketa na ciljeve koji još nisu u vidnom polju sopstvenih senzora krstarice. Takva sposobnost posebno je važna za upotrebu projektila dugog dometa.
MiG-31 mogu dodatno da prošire osmatračku i presretačku zonu, dok obalski radari i sistemi za elektronsko izviđanje popunjavaju preostale pravce. „Admiral Nahimov“ bi u takvoj mreži mogao da prima podatke sa više udaljenih platformi i koristi ih za izbor ciljeva.
NATO snage zbog toga ne bi bile suočene samo sa radarima jednog velikog broda. Suočile bi se sa povezanom mrežom u kojoj krstarica koristi podatke avijacije, helikoptera, kopnenih stanica, podmornica i drugih ratnih brodova.
Njegov povratak u operativnu službu omogućio bi Rusiji da takvu mrežu pomeri dalje od obale, prema centralnim delovima Barencovog i Norveškog mora. Zona u kojoj bi avioni i brodovi NATO-a bili otkriveni i ugroženi time bi se proširila stotinama kilometara prema zapadu i severu.
