Američko ratno vazduhoplovstvo potvrdilo je da će novi strateški bombarder B-21 Raider u borbenim operacijama imati dvočlanu posadu. Avion kojim SAD žele da zamene deo zastarele bombarderske flote neće imati tradicionalni raspored sa posebnim oficirima za oružje, navigaciju i borbene sisteme u kokpitu. Te funkcije prelaze u softver, integrisanu avioniku i rad dvojice pilota koji će morati da vode avion kroz najopasniji vazdušni prostor budućih ratova.
Odluka je doneta posle procene profila misije B-21 i njegovih ugrađenih sistema. Američko ratno vazduhoplovstvo navodi da konfiguracija sa dva pilota najbolje podržava zadatke Raidera, bombardera projektovanog za dugometne konvencionalne i nuklearne udare u okruženju gde protivnik ima slojevitu PVO, lovce, radare, elektronsko ratovanje i satelitsko osmatranje.
To je velika promena za američku bombardersku zajednicu. Stariji B-1 Lanser leti sa četiri člana posade. B-52H Stratofortres ima pet članova. B-2 Spirit već koristi dvočlanu posadu, ali je nastao u drugoj tehnološkoj epohi, pre današnjeg nivoa fuzije senzora, automatizacije misije i digitalne arhitekture.
B-21 nastavlja model malog kokpita, ali sa mnogo većim oslanjanjem na računare.
Manje ljudi u avionu, više posla u softveru
Kod starijih bombardera, navigacija, elektronsko ratovanje, upotreba oružja i upravljanje pojedinim sistemima bili su raspoređeni na više članova posade. Takav pristup imao je logiku: misije su bile duge, opterećenje veliko, a sistemi manje integrisani nego danas.
Kod B-21, američko ratno vazduhoplovstvo tvrdi da se deo tih zadataka premešta na računarski softver i integrisani hardver. Fuzija senzora, obrada podataka, prikaz taktičke slike i deo odbrambenih kontramera sada su zamišljeni kao funkcije koje avion sam povezuje i prikazuje posadi, umesto da ih više ljudi ručno prati kroz odvojene sisteme.
To ne znači da B-21 postaje bespilotni bombarder. Dvojica pilota ostaju u centru odluke, posebno kod nuklearne misije i udara po strateškim ciljevima. Razlika je u tome što pilot više nije samo letač. U avionu kao što je B-21, on mora da razume rad senzora, oružja, komunikacija, elektronske zaštite i planiranja misije u realnom vremenu.
Zbog toga je dvočlana posada istovremeno pojednostavljenje i rizik. Manje ljudi znači manju organizacionu složenost u avionu, ali i veće opterećenje na svakog člana posade kada misija traje satima, preko velikih daljina, uz dopunu gorivom u vazduhu i mogućnost ulaska u zonu gde greška može da znači gubitak najskupljeg američkog bombardera nove generacije.
Oficiri za oružje postaju piloti
Najzanimljiviji deo nove odluke nije samo broj članova posade, već način na koji SAD pokušavaju da sačuvaju iskustvo iz starijih bombardera. Ratno vazduhoplovstvo pokreće prelazni program za izabrane oficire za sisteme naoružanja i oficire za borbene sisteme. Oni će dobiti formalnu pilotsku obuku, a zatim direktno raspoređivanje u program B-21.
To je praktičan potez. WSO i CSO oficiri godinama rade poslove koji su ključni za bombardersku misiju: upotrebu oružja, elektronsko ratovanje, navigaciju, planiranje udara, razumevanje pretnji i rad u složenom vazdušnom prostoru. Ukidanjem njihovih starih mesta u posadi, Ratno vazduhoplovstvo bi moglo da izgubi ljude koji znaju kako bombarderska misija izgleda iznutra.
Američka služba zato pokušava da ih prebaci u novu ulogu. Umesto da budu treći ili četvrti član posade, oni ulaze u kokpit kao piloti sa već izgrađenim taktičkim iskustvom. To je posebno važno za B-21, jer će ovaj avion morati da obavlja zadatke u kojima puko upravljanje letelicom nije dovoljno. Posada mora da zna kada da ćuti, kada da emituje, kada da promeni rutu, kada da odustane od profila napada i kako da koristi oružje bez otkrivanja više nego što je neophodno.
Ratno vazduhoplovstvo u saopštenju upravo to naglašava: cilj je zadržavanje dubokog taktičkog i borbenog znanja iz zajednica oficira za oružje i borbene sisteme.
Testiranje ide brže od plana
Odluka o posadi dolazi u trenutku kada program B-21 pokazuje ubrzanje u letnim ispitivanjima. Kombinovane test snage za B-21 u bazi Edvards u Kaliforniji završile su planirani blok letova od 180 dana za 73 dana. Takav rezultat ukazuje da je testni avion mogao da leti više puta u kraćem vremenu i da se veći broj ciljeva ispitivanja završava po jednom letu.
Za novi stelt bombarder to nije mali detalj. Kod ovakvih programa, avion često ne kasni samo zbog politike ili novca, već zbog sitnih tehničkih problema koji zaustavljaju letove, traže analize, vraćaju konstrukciju u hangar i pomeraju raspored mesecima. Skraćeni testni blok pokazuje da B-21 za sada prolazi kroz fazu ispitivanja bez zastoja koji bi odmah otvorili pitanje o pouzdanosti platforme.
U bazi Edvards već se gradi probna zajednica oko B-21. Program više nije samo prezentacija iz hangara, već stvarni niz letova, provera sistema, rada posade, održavanja, goriva, misijskih režima i komunikacije između Nortrop Grumana, testnih pilota i Ratnog vazduhoplovstva.
To ne znači da je avion već spreman za rat, već da najskuplji deo procesa, prelazak iz prototipske slike u dnevno letenje, za sada ide brže nego što je planirano.
100 bombardera, sedam do devet godišnje
Nakon pompeznih najava da će poručiti ćak 200 komada B-21, američko ratno vazduhoplovstvo sada ipak srezalo kupovinu na 100 jedinica od Northrop Grumman-a. Kada proizvodna linija dostigne puni kapacitet, trenutne projekcije govore o tempu od sedam do devet aviona godišnje.
SAD danas imaju bombardersku flotu koja izgleda moćno na papiru, ali je stara i skupa za održavanje. B-1 Lanser je opterećen decenijama upotrebe, više nema nuklearnu ulogu i postepeno izlazi iz strukture. B-2 Spirit ostaje najpoznatiji američki stelt bombarder, ali je malobrojan, skup i zahtevan za održavanje. B-52H Stratofortres će ostati u službi kroz modernizaciju, ali u drugačijoj ulozi: kao dalekometna raketna platforma, a ne kao avion za prodor kroz najopasniju PVO.
B-21 treba da preuzme ono što B-2 danas radi u ograničenom broju, ali u mnogo većoj floti. To je prodorni stelt bombarder za konvencionalne i nuklearne udare, namenjen protivnicima koji imaju ozbiljnu protivvazdušnu odbranu. U američkom planiranju, to pre svega znači rat protiv velikih sila, a ne samo udare po slabijim državama koje nemaju slojevitu PVO.
Zato se oko B-21 stalno vodi rasprava da li je 100 aviona dovoljno. Minimalni broj pokriva zamenu B-1 i B-2, ali budući rat u Indo-Pacifiku ili istovremeni pritisak na više pravaca tražio bi znatno više letelica, više posada, više baza, više tankera i više spremnih aviona u svakom trenutku.
B-21 i nuklearna uloga
Raider će nositi i konvencionalno i nuklearno oružje. U američkoj nuklearnoj trijadi, bombarderi imaju posebnu ulogu jer su vidljiviji i politički fleksibilniji od interkontinentalnih balističkih raketa i podmornica sa balističkim raketama. Bombarder može da bude podignut, premešten, zadržan, vraćen ili iskorišćen kao signal pre nego što se donese najteža odluka.
B-21 će zato biti više od aviona za klasično bombardovanje. On je deo američke strategije odvraćanja, posebno u svetu gde Kina ubrzano širi svoj nuklearni arsenal, a Rusija modernizuje strateške snage i otvoreno koristi nuklearni faktor u političkoj retorici.
Dvočlana posada u takvom avionu nosi posebnu odgovornost. Nuklearni zadatak nije samo tehničko pitanje lansiranja oružja. To je kombinacija bezbednosnih procedura, komunikacija, potvrda, komandnog lanca, discipline i preživljavanja u misiji koja bi bila među najrizičnijim u savremenoj avijaciji.
Ono što B-21 nedostaje u nuklearnoj ulozi jeste operativno hipersonično oružje, posebno velikog dometa. Gravitacione bombe B61-12 i buduća B61-13 daju mu političku i doktrinarnu fleksibilnost protiv slabih, ali protiv ozbiljnog protivnika ne rešavaju problem. Raider mora da priđe dovoljno blizu cilju da bi ih izbacio. Adut B-21 zato neće biti bomba, već buduća krstareća raketa AGM-181 LRSO sa nuklearnom bojevom glavom W80-4, koja bi trebalo da omogući lansiranje sa velike udaljenosti.
B-21 će u nuklearnoj ulozi biti ubedljiv tek kada ne bude morao da glumi “nevidljivi” bombarder, već tek kada postane slabije uočljiv nosač dalekometnih nuklearnih krstarećih raketa, dok bombe ostaju opcija za slabije protivnike ili ciljeve čija je odbrana već ozbiljno razbijena.
Gde će Raider ući u službu
Prve operativne jedinice B-21 očekuju se kasnije ove decenije. Elsvort u Južnoj Dakoti izabran je kao prva baza za B-21 i formalnu jedinicu za obuku, dok se Dajess u Teksasu i Vajtmен u Misuriju takođe pominju kao baze buduće flote. Edvards u Kaliforniji ostaje centar testiranja.
Takav raspored pokazuje kako SAD uvode avion: prvo testiranje, zatim obuka i početna operativna sposobnost, pa širenje na baze koje već imaju bombardersku infrastrukturu. B-21 neće samo zahtevati pilote i hangare, već i specijalizovano održavanje stelt obloge, zaštićene komunikacije, nuklearne procedure, skladišta oružja, simulatore i celu školu novih posada.
U isto vreme, modernizovani B-52 ostaje u službi kao veliki nosač raketa velikog dometa. B-21 će raditi posao koji B-52 ne može da radi u zoni najjače PVO, dok će B-52 nositi masivne količine oružja izvan najopasnijeg prostora. B-1 i B-2 se polako pomeraju ka izlazu, a Raider ulazi kao avion oko koga će se graditi novi američki dalekometni udar.
Prve posade B-21 zato neće biti samo piloti novog aviona. Biće početna generacija ljudi koji moraju da spoje staru bombardersku školu, iskustvo oficira za oružje, digitalnu misiju i stelt prodor u avionu sa samo dva sedišta.
