Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Država zatražilo je dodatnih 6,1 milijardu dolara za program bombardera sledeće generacije B-21 Raider. Zahtev je deo budžeta za fiskalnu 2027. godinu, u okviru ukupnih odbrambenih rashoda koji prelaze 1,5 biliona dolara. Poruka je jasna, program mora da se ubrza.
Ova finansijska injekcija ne znači pokretanje novog projekta, već ubrzanje postojećeg. Pentagon želi da B-21 što pre pređe iz razvojne i testne faze u operativnu upotrebu. Razlog nije samo interna dinamika, već i spoljašnji pritisak, pre svega kineski napredak na sopstvenom bombarderu H-20.
B-21 kao odgovor na osporeni vazdušni prostor
B-21 Raider, koji razvija Nortrop Gruman, zamišljen je kao okosnica američkog programa bombardera dugog dometa LRS-B. Njegova uloga je da zameni zastarele B-1B Lancer i B-2 Spirit, dok će B-52J Stratofortress ostati u upotrebi kao dopuna.
Savremeni sukobi sve češće definišu guste radarske mreže, rakete zemlja-vazduh dugog dometa, elektronsko ratovanje i sistemi sprečavanja pristupa i uskraćivanja područja, poznati kao A2/AD. U takvom okruženju klasični avioni, pa čak i starije stelt platforme, postaju ranjivi.
Nedavne američke operacije, uključujući one u regionima poput Irana, oslanjale su se pre svega na krstareće rakete i stelt borbene avione lansirane sa distance. Takav pristup je efikasan, ali skup i ograničen. Rakete su skupe i ne nude veliku fleksibilnost tokom misije.
Tu na scenu stupa B-21. Ideja je da namenski bombarderi mogu da prodru duboko u neprijateljski vazdušni prostor, ostanu u zoni operacija i po potrebi gađaju ciljeve. Ne samo da isporuče teret, već da ostanu deo borbenog sistema.
Bombarder ili leteći komandni centar
B-21 se sve manje posmatra kao „leteći silos“, a sve više kao čvor unutar šire mreže. Pored stelt karakteristika, platforma integriše napredne obaveštajne, nadzorne i izviđačke sposobnosti.
Avion je projektovan da funkcioniše kao deo mreže koja povezuje dronove, satelite i raketne sisteme. To znači da B-21 nije samo nosač naoružanja, već potencijalno leteći komandno-napadni centar, sposoban da koordinira složene operacije u realnom vremenu.
Takva transformacija bombardera u mrežni element odražava širu promenu doktrine, gde informacija i povezivost postaju jednako važni kao i nosivost bombi.
Program B-21 nije prošao bez problema. Godine razvoja obeležene su kašnjenjima, što je podstaklo zabrinutost da bi Kina mogla da sustigne, ili čak pretekne, Sjedinjene Države u ovoj oblasti.
Ključni momenat dogodio se 11. septembra 2025. godine, kada je Ministarstvo vazduhoplovstva potvrdilo dolazak drugog letećeg prototipa u vazduhoplovnu bazu Edvards. Time je praktično udvostručen kapacitet za testiranje u letu.
Omogućene su paralelne aktivnosti testiranja i evaluacije. Program je prešao iz osnovnih letnih performansi u napredne faze, uključujući testiranje sistema misije i integraciju naoružanja.
Sekretar Ratnog vazduhoplovstva Troj Majnk izjavio je da je ovaj razvoj dao značajan zamah testiranjima, posebno u oblastima fuzije senzora, otpornosti na elektronsko ratovanje i interoperabilnosti komunikacija. Istovremeno se ispituje integracija i nuklearnog i konvencionalnog naoružanja.
Sredinom aprila B-21 je uspešno testirao dopunu gorivom u vazduhu sa avionom KC-135 Stratotanker, čime je potvrđena sposobnost dugotrajnog operativnog dejstva.
Paralelna proizvodnja – rizik ili nužnost
Pentagon planira da primeni model istovremenog testiranja i proizvodnje, poznat kao concurrency. To znači da će se proizvodnja ubrzati i pre završetka svih testova.
Ovakav pristup može ubrzati raspoređivanje većeg broja aviona, ali nosi rizik. Ukoliko se kasnije otkriju ozbiljne konstruktivne greške, njihovo ispravljanje na već proizvedenim letelicama može biti skupo i složeno.
Iskustvo sa F-35 Lightning II pokazalo je da takav model može znatno povećati troškove programa tokom vremena. Uprkos tome, čini se da Pentagon procenjuje da je strateška hitnost veća od rizika.
Krajem februara objavljeno je da se Ratno vazduhoplovstvo približava sporazumu sa Nortrop Grumanom o ubrzanju proizvodnje. Program je ušao u fazu početne proizvodnje sa malom stopom, koja obuhvata pet serija sa ukupno 21 avionom.
Nortrop Gruman planira da investira između 2 i 3 milijarde dolara u povećanje proizvodnog kapaciteta, dok je Kongres u julu 2025. odobrio 4,5 milijardi dolara za podršku proizvodnji.
Iako se očekuje da B-21 uđe u upotrebu početkom 2030-ih, dodatna ulaganja bi mogla omogućiti brže širenje flote tokom te decenije.
Kina i H-20 – druga strana medalje
Urgentnost programa B-21 ne može se razumeti bez kineskog faktora. Početkom 2025. pojavile su se nove slike kineskog stelt bombardera H-20, za koji se veruje da ima dva unutrašnja odeljka za oružje i da je projektovan kao interkontinentalna platforma.
Letelica je prvi put uočena na satelitskom snimku iz test baze Narodnooslobodilačke vojske kod Malana u provinciji Sinđang, a kasnije su se pojavile i fotografije u letu.
Kina trenutno nema interkontinentalni bombarder, oslanjajući se na H-6 srednjeg dometa, ali je taj tip modernizovan da nosi balističke rakete dugog dometa. Novi stelt bombarder bi prvi put omogućio Pekingu pravu globalnu sposobnost udara.
Prema procenama, kineski H-20 mogao bi ući u upotrebu početkom 2030-ih, moguće i pre B-21. Uz to, Kina već ima značajnu prednost u razvoju lovaca šeste generacije.
Kineski bombarder navodno je znatno veći od B-21, sa rasponom krila od oko 52 metra, u poređenju sa približno 40 metara kod američkog aviona. B-21 je projektovan kao manja i ekonomičnija platforma u odnosu na B-2, kako bi se smanjili troškovi nabavke i održavanja.
Produžen život starim platformama
Kašnjenja u razvoju B-21 primorala su američko ratno vazduhoplovstvo da produži planirani vek trajanja B-2 i B-1B, koji su prvobitno trebali biti zamenjeni ranije. Time se stvara prelazni period u kojem se stare platforme održavaju operativnim dok nova generacija još nije spremna za punu upotrebu.
Ubrzanje programa B-21 nije samo tehničko pitanje. To je signal da Vašington smatra da ulazi u novu fazu strateške konkurencije, u kojoj sposobnost proboja kroz najgušće sisteme protivvazdušne odbrane postaje presudna.
Sa jedne strane stoji američki B-21, zamišljen kao mrežni, stelt komandni čvor. Sa druge strane kineski H-20, koji bi Pekingu mogao obezbediti prvu istinsku interkontinentalnu bombardersku sposobnost.
Dok obe strane ciljaju početak 2030-ih kao operativni prag, pitanje više nije da li će ti avioni postojati, već ko će ih prvi uvesti u masovnu upotrebu i u kakvom broju. Trka za kontrolu osporenog vazdušnog prostora već je počela.
