Azerbejdžan je zvanično potvrdio da su lovci JF-17 uvedeni u službu njegovog ratnog vazduhoplovstva, čime se završava faza nagađanja i počinje stvarna promena vazdušne slike na Južnom Kavkazu. Avioni koji su prethodnih meseci viđani kroz fotografije, snimke i ceremonijalne prikaze sada više nisu samo predmet ugovora i promotivnih najava, već deo operativne strukture azerbejdžanske vojske.
Za Baku, to je mnogo više od kupovine novog aviona. JF-17 Block III ulazi u vazduhoplovstvo koje se decenijama oslanjalo na nasleđe sovjetske škole: MiG-29 za lovačke zadatke i Su-25 za udare po zemlji. Ti avioni još mogu imati upotrebnu vrednost, ali pripadaju drugom vremenu, sa drugačijom avionikom, starijom logistikom i manjim prostorom za rat u kome odlučuju radari, podatkovne veze, rakete van vizuelnog dometa i integracija sa dronovima.
Pakistanska vlada je još u septembru 2024. potvrdila da je Azerbejdžan pristao da kupi 40 lovaca JF-17, čime Baku postaje najveći izvozni kupac ovog lakog jednomotornog aviona. Prvobitni aranžman iz februara 2024. procenjivan je na oko 1,6 milijardi dolara i obuhvatao je početnu seriju aviona, obuku i naoružanje. Do sredine 2025. paket je, prema pakistanskim navodima, proširen na oko 4,6 milijardi dolara i celu porudžbinu od 40 aviona.
Za Pakistan, to je izvozna pobeda istorijskih razmera. Za Kinu, potvrda da zajednički razvijeni avion može da se probije na tržišta koja ne žele ili ne mogu da plate zapadne lovce. Za Azerbejdžan, to je brz način da se vazduhoplovstvo prebaci iz postsovjetske faze u eru modernih senzora, raketa i umreženog ratovanja.
JF-17 Block III: jeftiniji od zapadnih lovaca, a napredan
JF-17 Thunder, odnosno FC-1 Sjaolong u kineskoj oznaci, zajednički su razvili Pakistanski aeronautički kompleks i kineska kompanija Čengdu. U osnovi, reč je o lakom jednomotornom višenamenskom lovcu zamišljenom kao pristupačna alternativa skupljim zapadnim platformama.
Varijanta koju dobija Azerbejdžan nije rana verzija, već JF-17C Block III, što je možda najvažnije u celoj priči. Block III nije samo „isti avion sa novom bojom“, već duboko modernizovana verzija sa avionikom koja ga približava savremenim lovcima četvrte generacije.
Avion je dug oko 14,9 metara, raspon krila mu je oko 9,45 metara, a pokreće ga ruski motor Klimov RD-93. Maksimalna brzina se navodi oko 1,6 maha, odnosno približno 1.900 kilometara na čas. Sa spoljnim rezervoarima goriva, borbeni radijus i dolet mogu se značajno povećati, što je za Azerbejdžan važno jer želi avion koji može da pokriva vazdušni prostor, brzo prebacuje težište i deluje u kombinaciji sa dronovima i zemaljskim sistemima.
Ključni skok je radar KLJ-7A sa aktivnim elektronskim skeniranjem. AESA radar daje pilotu bolju mogućnost otkrivanja, praćenja više ciljeva, otpornost na ometanje i brže prebacivanje između režima rada. U regionu gde se i dalje koriste stariji sovjetski lovci, sama pojava aviona sa savremenim AESA radarom menja matematiku vazdušne borbe.
U paketu sposobnosti ovog lovca ne treba zaobići ni CM-400AKG, raketu koja se već godinama pominje kao jedno od najatraktivnijih udarnih oružja vezanih za JF-17. Reč je o kineskoj raketi vazduh-zemlja/protivbrodske namene, projektovanoj za napade na važne kopnene i površinske ciljeve veoma velikom brzinom, sa profilom leta koji protivniku ostavlja izuzetno malo vremena za reakciju.
Ukoliko Azerbejdžan uz JF-17 kupi i raketu CM-400AKG, Baku neće imati samo novi lovac i rakete, već potencijalno i novo naoružanje za svoje stare MiG-29. To je ista vrsta oružja koja je pažnju regiona već privukla u Srbiji, gde su kineske CM-400AKG prikazane na MiG-29 i uspešnom integracijom služe kao deo arsenala Vojske Srbije.
Takođe, bitna stavka je raketa PL-15E, izvozna verzija kineske rakete vazduh-vazduh van vizuelnog dometa, zaslužna za obaranje lovca Rafale. Upravo ta kombinacija, AESA radar i raketa velikog dometa, daje JF-17 Block III najveću vrednost. Avion ne mora da bude veći, brži ili skuplji od rivala da bi bio opasan. Dovoljno je da prvi vidi, prvi zaključa cilj i prvi ispali raketu.
Zašto je Baku izabrao JF-17, a ne ruski MiG-35
Azerbejdžan je ranije razmatrao i ruski MiG-35. Ruski avion ima svoje argumente: veći je, snažniji, brži, nosi više naoružanja i pripada težoj kategoriji od JF-17. MiG-35 tehnički nadmašuje kinesko-pakistanski avion u brzini, nosivosti i manevarskim sposobnostima. Problem je što se ratni avion ne kupuje samo iz činjenica. Kupuje se i kroz pitanje cene, održavanja i najvažnije – političkog rizika, a Azerbejdžan poslednjih meseci više nego ikada ranije prati u korak Tursku, članicu NATO.
JF-17 je slabiji po parametrima, ali je realniji paket za Azerbejdžan. Jeftiniji je, politički podobniji, dolazi sa kineskim naoružanjem i pakistanskom infrastrukturom obuke. Cena po avionu se često procenjuje oko 30 miliona dolara, što je daleko ispod najnovijih zapadnih lovaca. F-16 Block 70/72 ide višestruko više kada se uračunaju paket, obuka, delovi i oružje, dok F-35 ulazi u potpuno drugu finansijsku i političku kategoriju.
Baku je zato izabrao pragmatizam. Nije kupio najteži lovac, nije kupio najskuplji lovac, niti je ušao u dugu zapadnu proceduru odobrenja i uslovljavanja. Uzeo je avion koji može brzo da dobije, relativno jeftino da održava i dovoljno moderno da promeni odnos snaga prema protivnicima koji se i dalje oslanjaju na starije platforme.
Pakistan dobija izlog, Kina dobija uticaj
Ovaj ugovor je za Pakistan mnogo više od zarade. Islamabad godinama pokušava da JF-17 pretvori u ozbiljan izvozni proizvod, ne samo u avion za sopstvene potrebe. Pakistan ga već koristi kao oslonac ratnog vazduhoplovstva, uz stalne modernizacije od Block I i Block II do najnovijeg Block III.
Azerbejdžanski paket daje Pakistanu ono što svaka odbrambena industrija traži: referencu. Kada jedna država kupi 40 aviona, to šalje poruku drugim potencijalnim kupcima da platforma nije egzotičan eksperiment, već proizvod koji može da se uvede u stvarnu službu.
Kina kroz JF-17 dobija tiši, ali veoma važan kanal uticaja. Avion nosi kinesku avioniku, kineske rakete, kinesku filozofiju umreženog ratovanja i vezuje kupca za širi sistem snabdevanja koji nije zapadni. To je posebno važno za države koje žele oružje bez političke zavisnosti od Vašingtona, Brisela ili Moskve.
Na Kavkazu, to dobija dodatnu težinu. Azerbejdžan je već pokazao da ume da kombinuje turske dronove, izraelsku tehnologiju, sovjetsko nasleđe i sopstvenu vojnu industriju. Ulazak JF-17 u tu sliku znači da Baku sada dodaje i kinesko-pakistanski lovački sloj, čime dodatno razuđuje izvore naoružanja i smanjuje zavisnost od jednog dobavljača.
Šta se menja za azerbejdžansko vazduhoplovstvo
JF-17 Block III ne pretvara Azerbejdžan u vazduhoplovnu supersilu, ali mu daje sposobnosti koje ranije nije imao u ovakvom paketu. Moderni radar, rakete van vizuelnog dometa, kaciga sa prikazom ciljničkih podataka, savremena kabina, podatkovni linkovi i vođeno naoružanje stvaraju drugačiji tip vazduhoplovstva.
MiG-29 je i dalje veoma opasan avion u rukama dobrog pilota, ali njegova modernizacija ima granice. Su-25 je odličan za udare po zemlji, ali može biti ranjiv u zasićenom PVO okruženju i pripada eri kada je jurišna avijacija mogla da se oslanja na niske nalete i masovniju upotrebu. JF-17 uvodi Baku u logiku u kojoj avion ne mora stalno da ulazi duboko u opasnu zonu da bi bio koristan.
U kombinaciji sa dronovima, izviđačkim sistemima i slojevitom PVO, JF-17 može da preuzme uloge presretanja, zaštite vazdušnog prostora, pratnje, brzih udara po zemlji i borbe van vizuelnog dometa. Azerbejdžan je u prethodnim ratovima već pokazao koliko razume vrednost dronova i preciznih udara. Sada dobija lovac koji može da se uklopi u takav model, umesto da bude izolovana sovjetska platforma iz starog arsenala.
Posebno je važna obuka. U ranijim isporukama pominjan je i dvosed, što ubrzava prelazak na novi tip i omogućava fleksibilnije školovanje pilota. Kada se uvodi 40 aviona, dvosed nije sporedna stavka, već alat za stvaranje kadra koji će nositi celu flotu.
Jermenija sada mora da računa na novu vazdušnu sliku
Regionalna poruka je jasna. Azerbejdžan ne kupuje JF-17 za parade, već za vojnu dominaciju. Posle iskustva iz rata u Nagorno-Karabahu, Baku nastavlja da ulaže u sredstva koja mu daju tehnološku i operativnu prednost nad Jermenijom.
Jermenija je decenijama bila oslonjena na rusku bezbednosnu arhitekturu, rusku opremu i političku zaštitu Moskve, koju ubrzano gubila okrećući se Zapadu. Kratki rat je to najbolje pokazao. Azerbejdžan je za to vreme gradio mešavinu turskih, pakistanskih, izraelskih i drugih sistema, stvarajući sve jaču vojsku.
JF-17 Block III se tu uklapa kao vazdušni nastavak iste strategije. Nije najskuplji avion na tržištu, ali je dovoljno moderan da menja proračune protivnika. Svaki avion sa AESA radarom i raketama PL-15E znači da protivnička avijacija više ne može da računa na stare domete, stare taktike i stare pretpostavke.
Za Jermeniju, to znači skuplju odbranu vazdušnog prostora, veći pritisak na PVO i potrebu da se traže nova rešenja. Za Rusiju, to je još jedan znak da bivši postsovjetski prostor više ne čeka samo rusku opremu. Za Pakistan i Kinu, to je potvrda da su pronašli kupca koji njihov avion ne uzima kao privremenu zamenu, već kao osnovu modernizacije.
Od prvih primeraka do zvanične službe
Još u oktobru 2025. godine pisali smo da je Azerbejdžan primio prve JF-17 Thunder Block III iz Pakistana, uključujući početne primerke sa nacionalnim oznakama i dvosed za obuku. Tada je bilo jasno da počinje realizacija šire nabavke koja bi trebalo da dovede do formiranja ozbiljne flote do kraja decenije.
Današnja potvrda da su avioni zvanično u službi zatvara prvi krug te priče. Ono što je tada izgledalo kao početak isporuke sada se pretvara u operativnu činjenicu. Azerbejdžansko ratno vazduhoplovstvo više ne čeka novi tip, već ga uvodi u svoj borbeni raspored.
Razlika je velika. Prijem prvih aviona znači da je ugovor počeo da se vidi na pisti. Zvanično uvođenje u službu znači da se oko aviona grade posade, taktika, održavanje, obuka, skladišta, rakete i planovi upotrebe. JF-17 je iz kategorije nabavke prešao u kategoriju sile koju susedi moraju da uračunaju.
