Spisak nemilosrdnih ”delilaca revolucionarne pravde” u Sovjetskom Savezu prilično je dug i najvećim delom poznat, a zna se i njihov kraj. Na samom vrhu liste nalazi se Lavrentij Pavlovič Berija, Staljinov zemljak. U jačanju bezbednosnih struktura bio je toliko revnostan i ličan, da je moćni NKVD (Narodni komesarijat unutrašnjih poslova, po sadašnjem – MUP) pretvorio u generator sumnje pa i paranoje. U njima se, kao i u spletkarenjima, odlično snalazio. Staljin ga je držao vrlo blizu sebe, ali pod punom kontrolom. Jednom prilikom mu je rekao: ”Ako ti misliš da je sumnjiv svako ko je pametniji od tebe, onda ti sediš na tuđem mestu”.
Beriji je ostalo da podvije rep, ali je uspevao da sprovodi svoje zamisli jer je Staljinu takav izvršilac bio potreban. Njih dvojica su inače bili na ti i oslovljavali su se imenom, ali granicu hijerarhije Berija nikada nije prešao, niti mu je to Staljin dozvolio. O tome koliko je bio dovitljiv svedoči i činjenica da je Staljin bio iznenađen kada je saznao da Berija može ući u Staljinov kompleks u Kremlju bez ikakve dozvole, a da su u njegovom spoljnom obezbeđenju isključivo Berijini ljudi. Iskusnom, dugogodišnjem ilegalcu koji je umeo da predoseti opasnost, nije trebalo dvaput reći šta da radi.
Sovjetski Savez je prošao kroz mnoga iskušenja. Svakako su najveća iskušenja bila Drugi sv. rat i potonje nadmetanje s neiskrenim saveznicima. Međutim, na unutrašnjem planu, daleko najveći izazov bila je Staljinova smrt. Nije bilo novog hazjajina. Formalno, najvažniji državni organ bio je Savet ministara SSSR na čelu s Georgijem Maljenkovom koji je smatran Staljinovim naslednikom. Partijom (suštinski najjačom polugom) rukovodio je Prezidijum (ranije Politbiro, telo jednakih). Međutim, istinsku, konkretnu moć imao je upravo Berija, tada već maršal. Mogao je da naređuje bez potrebne saglasnosti drugih ljudi, što u vladi nije bilo slučaj. U rukama je imao tzv. unutrašnju vojsku, odnosno oružane formacije NKVD. Vojska je takođe bila sila za sebe, predvođena moćnim i proslavljenim maršalima. Oni su bili nedodirljivi za Beriju, ali su bili veoma oprezni jer je hobotnica NKVD imala svuda svoje pipke.
U toj sumornoj, opasnoj atmosferi trebalo je nešto uraditi brzo – i nepogrešivo. Sam Berija im je svojim samovlašćem i voluntarizmom u toj odluci mnogo pomogao. Za kratko vreme napravio je nekoliko velikih grešaka na unutrašnjem planu. Prvu pobunu u Istočnom bloku koja se dogodila 1953. godine u Istočnoj Nemačkoj, ubrzo posle Staljinove smrti, takođe su pripisali Beriji, mada je istina da je većim delom za te probleme bilo odgovorno nemačko rukovodstvo.
Istorija jednog sunovrata
Posle zatvorenog suđenja i izvršene kazne sredstva masovnog informisanja horski su Beriju proglasila idejnim tvorcem represija i glavnim neprijateljem naroda. Istina je da su karijere najbližih Staljinovih saradnika, mnogih državnih i partijskih ličnosti, ličile na ruski rulet. Zaista se nije znalo šta nosi dan, a šta noć. Streljani su maršali, preko noći se postajalo izdajnik, niko nije bio zaštićen. Čak je i Žukov pretrpeo šikaniranja premeštanjem na nižerazredne dužnosti. Nedaleko od Baštenskog prstena (Садовое кольцо, moskovski ”krug dvojke”, sistem kružnih magistralnih pravaca u najstrožem centru) nalazila se Berijina rezidencija. Prema nekim svedočenjima i kasnijoj istrazi, Moskovljani, a posebno žene, izbegavali su da tuda prolaze jer se proneo glas da je on iza zavesa birao lepe prolaznice koje su posle njemu dovođene na seksualno iskorišćavanje. Isto tako govorilo se da su se u podrumu te kuće obavljale i egzekucije.
Nije čudo što je bio omražen, a njegovo ime, koje je izazivalo strah, retko je glasno izgovarano. Upravo je on pred rat, 1937. godine, organizovao velike partijske čistke u Jermeniji i u Gruziji. Takva suđenja imala su kao presudu samo jednu kaznu koja je odmah izvršavana. Verni, korisni članovi partije su za sitnicu, ili zbog nečije zlurade, pakosne i lažne dojave, završavali pred zidom i u nekoj od jama, bez formalne istrage, obeleženog groba i dostojanstvene sahrane. Istina je da su revolucije obojene i surovošću, ali ova je bila bez presedana. Na taj način se Lavrentije Pavlovič preporučio za rad sa bezbednosnim strukturama.
Dolaskom na čelo NKVD redovi profesionalaca u tužilaštvu i policiji vidno su proređeni da bi ih Berija počeo popunjavati podobnim i odanim zemljacima. Njegovo angažovanje za vreme rata posebna je priča. U njoj se izdvajaju deportacije Ingušeta, Čečena i Nemaca u Srednju Aziju. Takvim postupcima, dok se Staljin nosio s ratnim problemima i nadmudrivao sa saveznicima, Berija je stekao jednu od najcrnjih ”reputacija” u istoriji ruskog naroda. Činjenica je da je NKVD objektivno imao veliki ratni zadatak: u njegovoj jurisdikciji nalazili su se zarobljenički logori, kontrola unutrašnjih puteva, kriminala, crne berze, policijske službe, svega onoga što rat donosi. I bez Berijine samovolje i nepredvidivosti to je bio veoma obiman, zahtevan i neophodan posao.
Trudio se svim silama da zasluži poverenje Staljina ali, kao što znamo, to se ne može postići samo servilnošću. Da bi se dodvorio on je Staljinovu majku sahranio na elitnom groblju u Tbilisiju gde su sahranjeni poznati naučnici, pisci i državnici. Protežirao je Vasju, prilično nevaspitanog i bahatog Staljinovog sina, koji je sebi svašta dozvoljavao. Staljin je gunđao reda radi, ali je bio zadovoljan. Cenio je svog vernog slugu. Berija, koji je krenuo iz proste seoske porodice, ubedljivo se peo lestvicama karijere. Posle rata, 1946. godine, pored mnoštva zaista zaslužnih državnih i partijskih rukovodilaca koji su izneli na svojim leđima ogromne napore ratne privrede i funkcionisanja države, on postaje član Politbiroa, pravog rukovodstva zemlje i dobija zvanje maršala.
Posle Staljinove smrti ubrzo postaje formalno i član rukovodeće petorke Prezidijuma CK KPSS. Teško je odgovoriti zbog čega je to bilo tako, ali Staljin je cenio njegovo mišljenje kada su spoljna politika i bezbednost bili u pitanju. Možda je bio zadovoljan time što ga je na vreme zaplašio da ne pokuša neku glupost. Ko bi ga znao? Poverio mu je veoma ozbiljan posao stvaranja sovjetske atomske bombe jer je smatrao da će njegova odanost i revnost biti dovoljni da nikome iz naučnih krugova ne dođe svesti da nešto usporava, ili se bavi etičkim pitanjima da li je bomba potrebna ili ne. On je u tome uspeo.
Berija je imao slabu tačku. Najveća je bila ta što je smatrao da oreol najbližeg Staljinovog saradnika može biti dovoljan da bilo ko odustane od pretenzija da ga potisne iz najužeg kruga odlučivanja. Bio je okružen filigranski isplaniranim krugovima obezbeđenja. Međutim, njegova predstava o podmuklosti partijskih apartčika bila je sasvim površna. Nije se obazirao na činovnike koji nisu umeli ni smeli da se suprotstave Staljinu ni u jednoj prilici. Stoga je slobodno stvorio dalekosežne planove posle Staljinove smrti. Njegov pad je usledio neočekivano brzo, mnogo brže nego što je napredovao. Još 1946. godine dvorske ulizice i državni umetnici pisali su ditirambe i panegirike u čast novopečenog maršala kog su proslavljeni ratnici gledali s gađenjem. Prošlo je samo nešto malo više od devet meseci od smrti njegovog zaštitnika kada se našao pred strašnim sudom – ovaj put sačinjenim od, za tu priliku, ujedinjenih partijskih vođa.
Ko mu je došao glave? Nikita Hruščov, prosečni komesar iz rata koga niko iz partijskog vrha nije doživljavao kao ozbiljnog rivala u borbi za vlast. On je našao način da ujedini Prezidijum i primami ga na svoju stranu. Možda je on čak bio i u svojoj bezočnosti i najhrabriji. Uspeo je da nagovori i velikog Žukova da se uključi u operaciju uklanjanja Berije. To i nije bilo toliko teško jer je Žukov posle rata pretrpeo dovoljno poniženja od gruzijskog dvojca. Crno doba represija i dvoličnosti ovaj put je pomoglo Prezidijumu i Savetu ministara da budu jedinstveni jer su svi dobro znali kako će se to završiti ukoliko ne uspeju.
Prava na grešku niko nije imao, a Berija im je svojom samouverenošću olakšao posao. Kretao se i ponašao kao novi hazjajin.
Presudno zasedanje Saveta ministara održano je 26. juna 1953. godine. Formalnih razloga za to zasedanje bilo je dovoljno, pa ništa nije bilo sumnjivo. Od Staljinove smrti gotovo trenutno počela su na površinu da izbijaju previranja, problemi na međunarodnom planu, a dotični političari nisu naučili da sami donose odluke. Mnogo važnije im je bilo da se čuvaju jedni od drugih kako bi se što pre popeli lestvicama vlasti. Iskusni maršali s tim nisu imali problema, ali se nisu mnogo ni pitali. Operaciju je inicirao Hruščov, svestan da bez prave sile, vojske koja je bila mitski popularna u narodu, neće moći ništa da uradi. Zato je direktno razgovarao s Žukovom koji je dočekao svoj momenat. Prema jednoj verziji, on je jedini ulazio u Kremlj s ličnim oružjem i pratiocima jer niko, pa ni moćni Berija nije imao hrabrosti da razoružava takvog čoveka. Dalje je sve bilo stvar precizne vojne organizacije u čemu je Žukov imao ogromno iskustvo, a njegov autoritet bio je takav da mu se niko nije suprotstavio.
Prema zvaničnoj verziji, ali i svedočenju Žukova, najrizičniji deo operacije protekao je na sledeći način: na sastanak je Berija došao opušteno, samouvereno, rutinski, samo sa tašnom u ruci. Bio je ubeđen da je došlo njegovo vreme i da mu niko ne može ništa. U toku zasedanja na kome je glavnu reč vodio Hruščov, Žukov je neprimetno, ali brzo, zauzeo vitalne tačke obezbeđenja, neutrališući sa svojim ljudima, visokim oficirima, punktove na kojima su do tada bili pripadnici NKVD. Domine su brzo popadale, pa stražari nisu mogli da upozore jedni druge. Odlična organizacija okrenula se protiv njih. Zgrada, a s njom i ceo kremaljski kompleks, gotovo trenutno je došla pod kontrolu najviših oficira. U međuvremenu, vojska je pod izgovorom redovnih manevara (koji su zaista bili česti), privukla tenkovske snage na zabačene punktove u Moskvi i Podmoskovlju, odakle se moglo brzo reagovati i blokirati kasarne NKVD. Ostalo je samo da na dati znak Žukov s pratiocima uđe u salu i uhapsi Beriju.
U trenutku kada je obavljeno usiljeno glasanje kojom prilikom je Berija odstranjen iz sastava Saveta ministara, u salu je ušao Žukov s pratiocima i kratko naredio Beriji da digne ruke. Moskaljenko i drugi verni Žukovljevi pratioci su ratnički oprezno, s metkom u cevi, pratili situaciju spremni da zapucaju u deliću sekunde. U trenutku kada se Berija okrenuo da uzme svoju tašnu, nju je oteo Hruščov misleći da je u njoj oružje. Međutim, reč je bila o jednostavnoj refleksnoj radnji. Berija je bio potpuno izgubljen i jednostavno je želeo da uzme svoje stvari. U tašni su, pored uobičajenih dokumenata, pronašli i ceduljicu na kojoj je pisalo ”trevoga” (uzbuna). Pretpostavlja se da je on želeo samo da se izvuče sa sastanka i da preko vozača ili nekog sa stražarskih punktova aktivira scenario za najgori slučaj.
Beriju su zatvorili u bunker štaba PVO Moskovskog vojnog okruga. Ta ćelija postoji i danas. Pored njega, uhapšeno je i šest njegovih najvernijih pomoćnika iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Odmah su, u skladu s uhodanom praksom iz vremena represija i čistki, na njihova mesta postavili ljude koji su znali kako da omoguće dalje funkcionisanje aparata bez zastoja, ali u drugačijem smeru. U toku nekoliko meseci istrage on je imao šta da kaže. Kada je sve ispitano što je moglo biti od koristi, suđeno mu je i presuđeno, pa je istog dana, 23. decembra 1953. godine, bio streljan u istom tom bunkeru. U novinama i na radiju, odmah po hapšenju, počela je demonizacija njegove ličnosti; to nije bilo teško organizovati, niti je bilo potrebe da se nešto mnogo izmišlja.
Pre izricanja kazne on je u završnoj reči odbio sve optužbe. Pri tom je tražio da mu se u obzir kao olakšavajuće okolnosti uzmu zasluge za domovinu. Prema svedočenju Žukova poslednji trenuci Berije izgledali su sasvim nedostojanstveno. On je histerisao, plakao, pa zatim i molio, klečeći na kolenima. Međutim, komandir straže, major Hižnjak koji se od prvog dana starao o Beriji, 1994. godine izjavio je da svedočenja Žukova nisu tačna i da je Berija sve vreme ćutao, dok mu se povremeno desna strana lica trzala. Zašto je to tek tada izgovorio i koliko to odgovara istini? Žukov je već dve decenije bio mrtav, a u to vreme bila je moda revizije sovjetske istorije, pa su mnogi maršali proglašavani krivcima za ratne neuspehe, nesposobnima, itd.
Smrtnu kaznu izvršio je general-pukovnik Pavel Baticki (Павел Фёдорович Батицкий, rođen u Harkovu, kasnije maršal). U momentu izvršenja kazne on je bio prvi zamenik komandanta Moskovskog vojnog okruga. Tom činu prisustvovali su članovi suda: Mihajlov, Švernik, Moskaljenko, njegov ađutant i tužilac Rudenko. I za ovaj događaj postoji više verzija. Jednu od njih raširio je sin Berije Sergo Lavrentijevič, ali i kći Staljina, Svetlana Alilijeva, Berijina ljubimica. Oni tvrde da nikakvog zasedanja Saveta ministara 26. juna 1953. godine nije bilo! Berija je predstavljen kao heroj koji je ubijen u puškaranju u svojoj kući prilikom pokušaja hapšenja. U jednom su svi saglasni: na sve žalbe Berije Žukov je odgovorio rečima ”Prokleti bili”, a Berija je trenutak pred smrt uzviknuo ”Skotovi!”.
Sve to je bilo, kao i uvek, vrlo plodno tle za teorije zavera koje su išle dotle da se tvrdilo kako je streljan Berijin dvojnik. Nema nijedne jedine fotografije sa suđenja. Protokoli Berijinih pisama i izjava postoje samo kao kopije. Nema ni njegovih otisaka prstiju, a redosled dokumenata nije po proceduri koja je tada primenjivana, a do koje su Sovjeti držali. Nikakvih zapisnika o suočenjima nema. Da li je suđenja uopšte i bilo, ili je ”surovi dželat” završio onako kako je i on mnogima presudio? Logično je što je ovaj događaj izazvao toliko nedoumica. On je morao, radi opstanka države, da bude savršeno izveden i – savršeno tajno, zaobilazeći uobičajene procedure. Bilo kakva greška mogla je dovesti do pobune u Istočnom bloku gde je svaka država imala svog Beriju.
General Baticki je kasnije izjavio: ”Podigao sam ruku s lugerom. Ko zna koliko sam ih njime na frontu pobio. Šest metara od mene stajao je lično Berija, donedavno svemogući šef specijalnih službi, a sada samo uhapšenik u podzemnom bunkeru štaba PVO Moskovske oblasti. Za pola godine od hapšenja vidno je smršao i usukao se, samo su mu iz očiju sevale povremeno one vatre po kojima ga znamo. Komandir straže, major Mihajil Hižnjak uzeo je jedan peškir da mu veže oči, na šta sam mu ja podviknuo: zašto ga vezuješ, neka gleda”.
Posle toga general je rutinski opalio samo jedan metak, gađajući u glavu. Zrno ”duge devetke” Beriji je prošlo kroz glavu pošto ga je pogodilo u predelu nosa. On se trgao i srozao viseći na konopcu kojim su mu ruke bile vezane za poseban prsten na drvenoj oblozi zida. Bilo je 19.55 časova po moskovskom vremenu. Kasno uveče major Hižnjak je, s još jednim oficirom, telo zavio u ceradu i ubacio ga u automobil. Berijino telo je kremirano, a pepeo tajno položen u zajedničku grobnicu br. 3 na groblju Donsko u Moskvi. Posle toga urna je premeštana više puta. Ni danas ne postoji njegov obeležen grob, niti kenotaf, pa su tako isključena i eventualna hodočašća. Izvesno je da su Sovjeti mogli da odahnu jer kult ličnosti u takvom obliku više niko nije mogao da sprovede.
Čovek koji je decenijama upravljao strahom završio je kao mnoge njegove žrtve. U tome leži najveća ironija njegove političke biografije.
