Kako je počela ”ravnoteža straha”? Još jedan od apsurda civilizacije: umesto da bude nadmetanje u slozi, razumevanju i poštovanju, takozvani mir posle Drugog sv. rata pretvorio se u Hladni rat, trku u naoružanju i u spomenutu ravnotežu. Ona je velike sile zaista naterala da se uzdrže od pritiska na dugme. Okretali su se drugim rešenjima, dugoročno takođe pogubnim. Sovjeti su morali da naprave tu bombu i napravili su je. Kako bi svet bez nuklearnog oružja izgledao mislim da možemo pretpostaviti. Zašto su bačene američke bombe na Japan? Poznati strateško-operativni razlog da bi se rat otegao i poginulo još bar milion američkih i savezničkih vojnika niko još nije opovrgao, ali nije ni dokazao. Ali, ni Staljinova tvrdnja da su bombe napravljene ustvari zbog Sovjeta nikada nije osporena; štaviše, u godinama koje su stizale sve više je dobijala na težini i očiglednosti. Pogledamo stoga kako su Sovjeti odgovorili na atomski izazov.
Zadatak da pokrene i dovede do realizacije projekat dobio je Berija i on ga je uspešno izveo. Projektom je sa stručne strane rukovodio Igor Kurčatov (Игорь Васильевич Курчатов) koji je bio na čelu velikog tima naučnika. On je, zajedno sa Saharovim uspeo i u stvaranju termonuklearne bombe. Zahvaljujući ovim naporima Sovjeti su ubrzano razvili i druge sisteme zasnovane na atomskoj energiji (reaktore za nuklearne podmornice, ledolomce, stvaranje električne energije, medicinske aparate, itd). Mnogo toga u sovjetskoj privredi moralo je da se unapredi, a ljudi da promene navike i podignu tehnološke standarde.
RDS-1, prva sovjetska atomska bomba, imala je više kriptovanih naziva i oznaka. Službena oznaka bila je ćirilično РДС-1 (реактивный двигатель специальный, odnosno specijalni reaktivni motor-1). Onako kako su Britanci borbeno oklopno vozilo na gusenicama nazvali cisternom (tenk), tako su i Sovjeti rešili da svoj ”proizvod” zakamufliraju, bar za početak. Kasnije su na Zapadu počele i druge vrste tumačenja ove skraćenice, uglavnom proizvoljne (Reaktivni motor Staljina, Rusija radi sama – Россия делает сама, itd). U toku rada bomba je imala tipično sovjetske oznake ”Proizvod 501” ( изделие 501), ”Predmet 501” (объект 501), ”Proizvod S-1”, ”Eksplozivna varijanta proizvoda” (взрывной вариант изделия), ”Prva varijanta proizvoda” ( первый вариант изделия), kao i ”Atomski naboj 1-200” (атомный заряд 1-200).
Sve ove oznake bile su potrebne radi kriptozaštite, kako zbog inostranstva, tako i zbog domaćih proizvođača u lancu stvaranja bombe. Sovjeti su uspešno napravili prvu atomsku bombu implozivnog tipa s korišćenjem plutonijuma. Njena snaga bila je 22 kilotone, približno onoj koja je bačena na Nagasaki. Dužina 3,7 metara, prečnik 1,5 metara i masa 4,6 tona. U odnosu na današnju nuklearnu municiju ogromna i nejaka, ali u to vreme veoma napredna. Sovjeti su je popularno zvali ”Prva munja”, a na Zapadu je dobila nadimak ”Džo br. jedan”. Džo je bio Staljinov nadimak (Joseph).
Kako je nastala
Ni ovom prilikom Sovjeti nisu lutali. Rešili su, u trci s vremenom, da gotovo u potpunosti prekopiraju američku bombu jer je njeno upotrebna vrednost dokazana u praksi. Vlada je izdala naređenje № 1286-525 od 21. juna 1946. godine pod nazivom ”O planu rasporeda rada KB-11 u Laboratoriji № 2 Akademije nauka SSR”. Naređenje je podrazumevalo dve varijante – s primenom teškog punjenja (S-1) i lakog punjenja (S-2). Do podataka se došlo obaveštajnim radom što jeste podvig, s obzirom da je projekat ”Menhetn” bio kruna napora naučnika da stvore atomsku bombu, već i kontraobaveštajnih postupaka američke službe bezbednosti.
Kao najčešći izvor informacija navodi se Klaus Fuks, a pored njega podatke su Sovjetima dostavljali još i Teodor Hal, Dejvid Gringres i bračni par Rosenberg. Proučavaoci istorije obaveštajnih odnosa ove dve velike sile još uvek nisu saglasni u tome kako su tajne iz jednog neverovatno dobro čuvanog projekta stigle u sovjetske ruke. To je naravno poslužilo kao osnova za razne tvrdnje o podmetanju informacija, dvostrukim igrama, itd. Kako god, Sovjeti su stigli do podataka i napravili bombu. Neki sistemi kao što su balističko telo rakete i elektronsko punjenje bili su sovjetski, originalni. Već u leto 1949. godine sve je bilo spremno za probe koje su definisane specijalnim nalogom Saveta ministara SSSR.
Formalni ministar Državne bezbednosti SSSR V. N. Merkulov je 18. oktobra 1945. godine poslao Beriji izveštaj o konstrukciji američke atomske bombe. Izveštaj je sastavio pukovnik NKGB L. Vasiljevski. Kako je ona izgledala? Svi delovi bombe, osim stabilizatora, detonatora i spoljne čelične ljuske, bili su šuplje sfere koje su se uklapale jedna u drugu. Inicijator je bio polonijum-berilijumski sistem s poluprečnikom od jednog centimetra. Ukupna količna plutonijuma bila je 50 kirija. Kako je radila? Neutronski fluks nastao bi udarom eksploziva bombe o inicijator što bi dalje uzrokovalo interakciju alfa čestica polonijuma s jezgrima berilijuma. Između polulopti nalazila se zaptivka od talasastog zlata debljine 0,1mm koja je sprečavala da mlazevi velike brzine koji se kreću duž ravni spoja polusfera aktivnog materijala prodru u inicijator, pa je time izbegnuto prerano aktiviranje. Jedan od najsloženijih zadataka bila je konstrukcija eksplozivnog naboja – upaljača koji se sastojao od legure trotila s heksogenom, što su Sovjeti samostalno razrešili.
Probe
Za organizaciju pripreme testiranja odgovarao je Julij Hariton (Харитон, Юлий Борисович), a samim testovima rukovodila je državna komisija koju je predvodio Mihail Pervuhin (Первухин, Михаил Георгиевич). Probe su obavljane na Semipalatinskom poligonu (Семипалатинская область, Казахстан). Prva je izvršena je 29. avgusta 1949. godine u 07.00 sati. Događaj nije publikovan tog dana, ali Amerikanci su odmah otkrili o čemu se radi na osnovu delovanja specijalne službe za hidrometeorološka izviđanja. Tek 25. septembra u novinama ”Istina” (”Pravda”) objavljeno je saopštenje TASS (telegrafska agencija Sovjetskog Saveza), ali kao reakcija ” u vezi s izjavom predsednika SAD Trumana o eksploziji atomske bombe u SSSR”. Šestog novembra 1949. godine tadašnji ministar inostranih poslova V. M. Molotov (koji se inače najčešće pojavljivao pored Staljina) izdao je saopštenje o tajnosti atomske bombe rekavši da ”takva tajna odavno ne postoji”.
Ta izjava je značila da je Sovjetski Savez uspeo da razreši proces stvaranja atomskog oružja i da ga u svom arsenalu poseduje. Rusi su ovu operaciju u oblasti kripto-zaštite sproveli savršeno i na iznenađenje celog sveta. Ozbiljni naučni krugovi u SAD, koji su bili upoznati s teškoćama na radu atomske bombe, smatrali su to blefom, tvrdeći da SSSR neće moći pre 1952. godine savladati sve teškoće. O nosaču bojeve glave tada nije bilo ni pomena jer se podrazumevalo da bi neki strateški bombarder morao da se probije kroz gustu odbranu da bi stigao do mesta napada. Konačno, zamenik predsednika Saveta ministara SSSR maršal Kliment Vorošilov službeno je objavio osmog marta 1950. godine da Sovjetski Savez poseduje operativno atomsko oružje.
Izgled poligona
Oblast u kojoj se obavljalo testiranje imao je oznaku UP-2 MO (Учебный полигон № 2 Министерства обороны СССР, odnosno Školski poligon br. 2 Ministarstva odbrane). Nalazio se u stepi u kojoj se prostirao sliv reke Irtiš, 170 kilometara zapadno od Semipalatinska (danas grad od preko 300.000 stanovnika na obema obalama Irtiša). Poligon je poznat i po nazivu Semipalatinski opitni atomski poligon (Семипалатинский испытательный ядерный полигон – СИЯП). Za testove je bila određena ravnica prečnika približno 20 kilometara, a samo radno polje prečnika deset kilometara bilo je podeljeno na 14 sektora od kojih su neki bili spojeni:
- Dva fortifikaciona i fizička.
- Sektor građanskih objekata i konstrukcija.
- Sektor raznih vidova i rodova u kome su se na različitim udaljenostima od centra u otvorenom obliku, ali i u zaklonima, nalazili razni primerci borbene tehnike.
- Biološki sektor sa zamorčićima.
U centru polja nalazila se montažna rešetkasta kula visine 37,5 metara. Na njenom vrhu nalazila se bojeva glava RDS-1.
Posledice i učinak
Bomba koja je u Nagasakiju ubila preko 40.000 ljudi (pri okolnostima povoljnim za manji broj žrtava u odnosu na Hirošimu) poslužila je i za poređenje. Metalna kula bila je potpuno uništena i na njenom mestu nalazio se levak prečnika tri metra i dubine od metar i po. On je bio popunjen smesom koja je ličila na istopljeno staklo. Prisustvo ljudi bilo je dozvoljeno u krugu od dva kilometra od epicentra, odnosno na rastojanju od 15 minuta hoda. Na samo 25 metara od tornja nalazila se zgrada od armirano-betonske konstrukcije. U njoj se nalazila dizalica koja je služila za spušanje plutonijumskog punjenja u eksplozivno punjenje. Zgrada je delimično razrušena, a dizalica je ostala čitava (!).
Od 1538 zamorčića (psi, ovce, koze, svinje, zečevi, pacovi) 345 je odmah ubila eksplozija (neke životinje su bile izložene vezane kao da su vojnici u rovovima).
Tenk T-34 i primerci poljske artiljerije pretrpeli su lakša oštećenja u krugu od 500-550 metara, a na dometu od kilometar i po svi avioni su pretrpeli nepopravljivu štetu. Na kilometar od epicentra, a zatim na svaka pola klometra bilo je postavljeno deset putničkih automobila i svi su izgoreli. Na udaljenosti od 800 metara bile su dve trospratne zgrade, dvadeset metara jedna iza druge, kako bi druga bila zaštićena. Obe su uništene. Stambene panel-zgrade (vrlo popularne u Sovjetskom Savezu jer su se sklapale od gotovih elemenata) i brvnare potpuno su uništene u krugu od pet kilometara. Ta šteta je nastala usled udarnog talasa. Železnički mostovi na rastojanju od kilometra i drumski na kilometar i po uništeni su i bačeni po dvadeset do trideset metara sa svojih stubova. Vozila su odbacivana po osamdeset metara od mesta gde su bila parkirana. Tenkovi i topovi su prevrnuti a životinje jednostavno oduvane.
Zapad saznaje za probu
Rutinski let bombardera B-29 Ratnog vazduhoplovstva SAD tekao je radi istraživanja o uticaju kosmičkog zračenja na atmosferu Zemlje. Posle razvijanja plan-filmova na njima je zapaženo jako ”prosvetljavanje”, koje nije moglo nastati od kosmičkog zračenja, niti greškom podešavanja objektiva. Trećeg septembra 1949. ponovljen je let. Avion B-29 poleteo je iz Misave u Japanu ka bazi Ejelson (Eielson Air Force Base) na Aljasci. Za vreme leta uzeti su uzorci vazduha. Posle poređenja s podacima koji su prikupljeni na dopunskim preletima 23. septembra konačno je zaključeno da je Sovjetski Savet uspešno testirao plutonijumsku atomsku bombu.
Na Zapadu su bili zatečeni i iznenađeni. Svi podaci obaveštajnih službi predviđali su da se to ne može dogoditi pre 1953. godine, dok su Britanci postavili 1954. godinu kao mogući rok za uspeh Sovjeta. Vrlo brzo, 23. septembra 1949. godine američki predsednik obratio se svetskoj javnosti s podatkom da je Sovjetski Savez ovladao tajnom atomske bombe. Sovjeti su pak bili iznenađeni objavom američkog predsednika! Oni su se nadali da će to ostati tajna kako ne bi Amerikanci pojačali i ubrzali svoje napore na jačanju oružja i njegovom daljem omasovljenju. Tada oni nisu znali kako su Amerikanci došli do tih podataka jer nisu bili upoznati sa kvalitetom senzora na bombarderu WB-29. Trumanovo obraćanje bila je prelomni trenutak u Hladnom ratu jer je predstavljalo i početak trke u atomskom naoružanju. Na taj način je ubrzan i postupak otkrića i razvoja termonuklearne bombe, o čemu su Trumana njegovi savetnici obavestili već šestog oktobra 1949. godine.
Proizvodnja
Još trećeg marta, nekoliko meseci pre testiranja, Savet ministara je izdao naređenje № 863-327сс (ćirilična oznaka ss znači strogo poverljivo). Ono se odnosilo na izgradnju prve fabrike za proizvodnju atomskog oružja. Taj kompleks je morao biti gotov zaključno sa 1950. godinom u zatvorenom gradu Sarovu (Donjogradska oblast Monrovije). Tu se već nalazio zavod Ministarstva seosko-poljiprivredne mašinogradnje № 550 koji se bavio montažom u sastavu KB-11. Kapacitet je bio neočekivano veliki – 20 jedinica RDS godišnje. Pored bombe koja je testirana 29. avgusta do kraja godine napravljene su još dve bombe, da bi iduće, 1950. godine bile gotove još četiri. Do marta 1951. godine Sovjeti su imali već 15 bombi!
Čuvanje i postupak s bombama
One su čuvane na teritoriji samog zavoda № 550 u specijalnom čelično-betonskom skladištu. Nalazile su se u rasklopljenom stanju, a glavna čvorišta i delovi bili su u polupodzemnim magacinima. Čuvanje je bilo povereno specijalnim snagama Ministartstva državne bezbednosti. Vrlo brzo su sve bojeve glave mogle biti montirane u zavisnosti od stepena borbene pripravnosti posle čega bi bile transportovane u borbene jedinice zadužene za njihovu upotrebu. Sklapanje je obavljala specijalan jedinica KB-11. Jedini nosač tih bombi u to vreme bili su avioni RV SSSR. Do kraja 1951. godine bilo je ukupno predato na čuvanje 29 bombi: prve tri iz serijske proizvonje koje su bile predviđene za testiranje; dve su napravljene 1949. godine, devet 1950. i 18 1951. godine.
Da li je vredelo takvih napora?
Evidentno je na osnovu memoarske građe i procene tadašnjih državnih i vojnih vrhova SAD i SSSR da se oni nisu ozbiljno pribojavali upotrebe atomske bombe. Sam Staljin je vrlo hladnokrvno primio vest o njenoj upotrebi nad Hirošimom. Zbog čega? Zbog izuzetno ograničene mogućnosti njene ”dostave” na nečiju teritoriju. Hiljade lovaca presretača na obema stranama bilo je spremno da, ako zatreba, i u samoubilačkim misijama zaustavi bombardere koji su oduvek bili laka meta. Prve atomske bombe poslužile su, kako vidimo, kao međukorak do stvaranja termonuklearne bombe, a tek je pojava ICBM dovela do istinske pretnje i ravnoteže straha. I tako do danas…
