Stiže neumitno još jedna zima koja na stepama Donbasa ima posebnu težinu. Logistika i ljudi već se za nju spremaju. Koliko će ona pomoći, kome će biti naklonjena, a kome će biti dodatni neprijatelj? Reč je o ratnicima istog podneblja, mentaliteta i navika, ali različite motivacije; na sve opasnosti i iskušenja ratišta, pored dronova, mina, diverzantskih grupa, nesanice, gladi, dolazi još i sneg, zamrznuta zemlja i nemilosrdna hladnoća.
Fraza „Ko nama s mačem dođe, od mača će i poginuti“ (Кто с мечом к нам придет, тот от меча и погибнет), pripisuje se Aleksandru Nevskom, a nju je skovao Petar Pavlenko, scenarista filma o velikom vojskovođi. A ko je izmislio titulu general Zima kako bi opravdao svoje neuspehe?
Posvetimo pažnju jednoj uvreženoj istorijskoj legendi o nepobedivom generalu Zimi. Mnogima je taj „general“ poslužio kao opravdanje za poraz. Pre nego što se podsetimo njegovih najznačajnijih „pobeda“, odnosno situacija u kojima je neka armada doživela poraz jer nije bila spremna da mu se suprotstavi, da se podsetimo antroplogije, ali ne samo nje.
Reč nauke o zimi i telesnoj temperaturi
Bergman (Carl Georg Lucas Christian Bergmann) je utvrdio: kod mnogih sisara populacije koje žive u hladnijim područjima imaju tendenciju ka većoj telesnoj masi, odnosno kompaktnijem telu. Kod ljudi postoji sličan populacioni obrazac. Allenovo pravilo (Joel Asaph Allen, američki zoolog i ornitolog) to precizira i proširuje: u hladnim klimama tendencija je ka kraćim ekstremitetima u odnosu na trup, što smanjuje relativnu površinu kroz koju se gubi toplota. To se lepo vidi kada se porede, recimo, tradicionalne populacije Arktika sa onima iz tropskih područja. Nauka je potvrdila da živi organizmi nisu potpuno jednaki u fizici gubitka toplote.
To već stvara značajno drugačiju sliku od klišea o generalu Zimi. U ekstremnoj hladnoći nije presudno samo koliko je čovek „otporan na hladnoću“, nego koliko dugo može da održava toplotni bilans. U njega ulaze temperatura, vetar, vlažnost, odeća, fizička aktivnost, ishrana i energetske rezerve, mogućnost zagrevanja, sklonište, san, stanje opreme, mogućnost sušenja odeće, i, naravno, logistika. Zato je vojniku na –20°C moguće da bude relativno dobro, dok čovek na 0°C može da doživi ozbiljnu hipotermiju ako je mokar, iscrpljen i izložen vetru. Termometar, dakle, nije jedini „general“.
Kakav je to onda general zima?
Rusi ga zovu „Генерал Мороз“, Englezi „General Frost“ ili „General Winter“, a glavni poraženi, Francuzi „Général Hiver“. Nećemo zaboraviti ni Nemce jer i oni opravdanje za svoj poraz zovu doslovce kao i Englezi. To je uobičajena slika o ruskoj klimi kao odlučujućem faktoru koji je do sada uticao na neuspehe zapadnoevropskih borbenih operacija na teritoriji Rusije. Naravno, to je mitski general.
Dok su Francuzi upola glasa spominjali tog „vojskovođu“ bez mnogo iluzija s koliko avanturizma je Napoleon pošao na Rusiju, u samoj Rusiji su stratezi i teotetičari pokrenuli to pitanje. D.V. Davidov (Давыдов, Денис Васильевич) 1835. godine objavio je vojno-istorijski tekst pod naslovom „Da li je mraz uništio francusku vojsku 1812. godine?“. On je opovrgao tu teoriju, objašnjavajući vojnički precizno hronologiju gubitaka, presecanja linija snabdevanja, loše koordinacije pozadine i prednjih krajeva i – naravno – nerealne ambicije koje nije ni morao da pretvara u brojke.
Izraz se u popularnoj kulturi prvi put zvanično pojavio u decembru 1812. godine na britanskom satiričnom stripu/karikaturi pod naslovom „General Mraz brije malog Bonija“ (General Frost shaving little Boney), gde je surovi klimatski faktor personifikovan kao medvedoliki džin koji uništava Napoleonovu armiju. Kasnije se ta ideja pojavljuje ne samo kod vojnika već i u razgovornoj praksi gde se prvi put sreću titule „General Mraz“ i „General Zima“. Tom tandemu Nemci su priključili „Generala blato“ (генерал Грязь), odnosno pojam „Распу́тица“, kada se u kasnu jesen i u proleće putni pravci pretvore u kaljuge; tada se i tenkovi zaglavljuju do poda, nemoćni da se izvuku.
Pošto su i na Zapadu posle boja svi generali pametni, vreme kao opravdanje za neuspeh bilo je često korišćeno od strane nekih francuskih i nemačkih generala.
Ko je prvi potcenio Rusiju i njenog saveznika, Generala Zimu?
Karl XII je rekao: „Rusija je kepec. Baciću je na kolena“ i krenuo da to izvede. Tokom jeseni 1708. godine u toku Severnog rata (Вели́кая Се́верная война́, Свейская война, šved. Stora nordiska kriget, dan. Den Store Nordiske Krig, nem. Großer Nordischer Krieg) snage Karla XII (Charles XII of Sweden) borile su se protiv ruske armije Petra Prvog Velikog u Malorusiji.
Istina, ta zima bila je najhladnija u Evropi za poslednjih petsto godina. Naravno da je najhladnija zima važila i za Ruse, ali oni su je na drugi način dočekali. I Šveđani su mogli da pozovu dotičnog generala za komandanta, pa nisu. Švedska vojska, bez snabdevanja, morala je da se povuče u zimske bivake trpeći ogromne gubitke. Zapisi svedoče da su ptice mrtve padale od hladnoće. Švedska koja je bila dominantna baltička sila tim ratom izgubila je svoju poziciju i morala je da je prepusti Ruskoj Imperiji.
Mali čovek velikih ambicija
„Rusija je kolos na glinenim nogama“ izjavio je Napoleon, pa je i on krenuo da to dokaže silom. O tom epskom porazu sve se, manje-više zna, pa da se u najkraćem podsetimo. Armada od 610.000 ljudi krenula je na Rusiju. Tokom napredovanja glavnina vojske se bespovratno osipala usled borbenih i medicinskih gubitaka, ali ne samo zbog toga.
Značajan deo snaga morao je da ostane kako bi čuvao garnizone i logističke baze od upornih partizanskih napada. Do Borodina glavnina se osula na svega 150.000 ljudi. Posle kratkog zadržavanja u Moskvi, sledilo je povlačenje. Već krajem oktobra u Smolensku gde se nalazila jedna od najvećih baza, prijavljeni su brojni slučajevi smrzavanja. Jedinice su se u neredu vukle za retkim borbeno sposobnim trupama.
U kasnijim istorijskim radovima i memoarima iz tridesetih godina XIX veka mnogi su rusku zimu i generala mraza navodili kao glavne razloge poraza. I sam Napoleon sa svojim maršalima često je pokušavao da „objektivizuje“ poraz navodeći mraz, ali i „nevojničko“, nepravilno vođenje rata (!) od strane Rusa. Zašto ovako neubedljiv, pa čak i nečastan zaključak od proslavljenog vojskovođe koga je umnogome „krasio“ avanturizam?
Zato što je trebalo opravdati gubitak 552.000 ljudi i 1200 topova, skupocenih i tada i sada. I kad smo već kod Napoleona, da dotaknemo i jedan stereotip: Napoleon nije bio visok čovek – imao je oko 1,68 metara – ali za svoje vreme nije bio naročito nizak. „Malog Napoleona“ mnogo su više stvorili pogrešno preračunate francuske mere, britanska karikatura i njegovo okruženje visokih gardista nego njegov stvarni telesni rast.
Forenzika istorijske meteorologije
Ona potpuno obara ove tvrdnje! Napoleon je u pohod krenuo u junu 1812. godine. Najveće gubitke u ljudstvu i konjima vojska je pretrpela tokom leta i rane jeseni, a ne tokom zime. Zbog nezapamćenih letnjih vrućina, prašine, a potom i jakih pljuskova koji su puteve pretvorili u blato, došlo je do epidemije tifusa i dizenterije. Do trenutka kada je uopšte stigao do Moskve u septembru, Napoleon je već izgubio više od polovine vojske, pre nego što je pao sneg. Kada je Napoleon 19. oktobra naredio povlačenje iz Moskve, vreme je danima bilo neobično toplo i lepo za to doba godine u Rusiji.
Istorijski klimatolozi (poput čuvenog finskog meteorologa dr J. M. Angerva koji je analizirao termometarske zapise iz tog perioda) dokazali su da su temperature u oktobru i početkom novembra bile iznad proseka ili tek oko nule. Pravi sibirski mraz i temperature ispod –20 °C pogodili su vojsku tek sredinom novembra. Tek posle bitke kod Berezine, sam kraj novembra, nastupili su mrazovi sa vrednostima i od –20°C.
Zima jeste dokrajčila preostale vojnike, ali tek nakon što je vojska već bila gladna, iscrpljena, bosa i taktički potpuno poražena usled očajne logistike. O tome, na Napoleonovu žalost, svedoče upravo pedatno vođene knjige u njegovim štabovima i službama. Tako je tokom celog marša francuske vojske od Moskve do Berezine, odnosno dvadeset šest dana, hladnoća, iako ne ekstremna (od dvanaest do sedamnaest stepeni), trajala najviše tri dana, prema Šambreju, Žominiju i Napoleonu, ili pet dana, prema Gurgou.
U međuvremenu, francuska vojska, kada je krenula iz Moskve, sastojala se, prema spisku francuskog generalštaba, koji je pao u ruske ruke tokom gonjenja, od sto deset hiljada svežih vojnika, ali prema svim istoričarima kampanje, spala je na samo četrdeset pet hiljada po dolasku na obale Berezine koja nije bila zamrznuta.
Kako je moguće zamisliti da vojska od sto deset hiljada ljudi može izgubiti šezdeset pet hiljada ljudi zbog jednog mraza od tri ili pet dana? Setimo se da su mnogo jači mrazevi 1795. u Holandiji, 1807. tokom kampanje kod Ejlava, koja je trajala skoro dva meseca, i 1808. u Španiji među kastiljskim planinama, klizili, takoreći, po površini francuske vojske, ne prodirući u njeno jezgro, i zaostajali za njom ne uništavajući ni njeno jedinstvo ni njenu strukturu? Sve nas to dovodi do zaključka da nije hladnoća, već samouverenost, bila uzrok uništenja ove gigantske armade.
Mnogo hteo, mnogo započeo…
I Hitler se našao pozvanim da izjavi nešto značajno na račun Rusije: „Zauzeću Sovjetski Savez do kraja leta“. I da je izabrao neko drugo ime za ovu operaciju, Hitler bi isto prošao. Barbarosa koji se utopio u jednoj turskoj reci, na stepama Sovjetskog Saveza se, figurativno rečeno, smrzao. I ovde je svoju vojsku do uništenja doveo avanturistički duh vođe. Hitler je, prema Guderijanovim rečima, planirao da blickrig završi do zime 1941–1942. godine. Zimske opreme je bilo, ali ne u dovoljnim količinama.
Možda bi nemačka vojna industrija i stigla da opremi sve, da nije bilo spomenute ideje o završetku rata. Kada su počeli prvi mrazevi, ali i kada je i zadnjem regrutu bilo jasno da se to neće završti tako brzo, došlo je do krize. Opremu je trebalo najpre dopremiti do centralnih skladišta koja su se nalazila u dubokoj pozadini, a zatim i prebaciti do linije fronta udaljene stotinama kilometara. Pri tom nije reč o municiji, već o odeći i obući, terenskim pećicama, šatorima, opremi koja treba da bude po meri vojniku, što takođe stvara logističke probleme i traži vreme. Čak i takve „sitnice“ kakav je broj čizama postale su životno važne jer krv u stegnutim nogama sporije cirkulisala izazivajući promrzline. Sve je moralo biti drugačije nego do tada.
Mašine i tehnika ništa bolje nisu prošli. Teretna vozila, automobili, lokomotive, oklopna tehnika brzo su ispadali iz stroja ili jednostavno nisu mogli da se pokrenu. Vojnici su se snalazili na različite načine. Tek što su izašli iz „raspućice” nadajući se zamrznutoj zemlji gde bi nemačka taktika blickriga došla do izražaja, stigla ih je zima. Nije pomagalo ni loženje vatri ispod vozila. Kritični trenuci upravo su nastupili pred najvažnije bitke u Podmoskovlju, odnosno operaciju „Tajfun”. Gorivo nije stizalo na vreme ili se zamrzavalo, a pešadija jednostavno nije mogla da izađe iz zemunica na otvoreni vazduh.
Ovako dramatične slike jesu lepe za literarni opis. No, i ovde će nam pomoći istorijska meteorologija, nauka koja ne ume da ublažava i ulepšava istinu, pa ni zablude. Prve temperature ispod nule (−7°C) zabeležene su četvrtog novembra. Ta temperatura zadržala se samo tri dana a onda se popela do nule. Temperatura vazduha pala je samo tokom tri dana (od 11. do 13. novembra) na –15°C do –18°C. Posle toga stabilizovala se u granicama od –5°C do –10°C. To je nešto što je i nemačkim sinoptičarima bilo odlično poznato. Oni su na krajnjem severu Norveške imali meteorološku stanicu koja je inače poslednji deo branjene nemačke teritorije koji je kapitulirao u Drugom svetskom ratu. Tek u prvim danima decembra pred početak kontranapada (petog decembra 1941. godine) ona je značajnije pala.
Uzmimo da je i Rokosovski, koji je započeo kontranapad kod mesta Lenjino–Snegiri mogao biti subjektivan, ali ratni dnevnici nisu. Sovjeti su takođe stepeli od zime, ali iz drugog razloga. On u svojim memorarima „Vojnički dug“ piše:„Sedamnasetog novembra protivnik je nastavio prodor uvodeći sve nove i nove jedinice. Hladnoća je zaledila blato i sada su oklopne i motorizovane snage, osnovna snaga neprijatelja, dobili veću slobodu dejstva. Mi smo to odmah osetili. Neprijateljska komanda počela je da koristi oklopnu mehanizaciju i van puteva“.
Zima, zima – e pa šta je…
Rusi imaju divnu narodnu pesmu „Eh, mraze, mraze, nije meni mraz”. Tako se i ponašanju. Sve što su neprijatelji znali o zimi, znali su i Rusi. U njihovoj opremi, kako vojnoj, tako i građanskoj, podrazumevajući faktor je temeljna priprema za zimu, pa su se tako i ponašali. Kuće se prave za najteže zimske uslove, zimnica se sprema odmah, već prestankom zime, hrana je odavno prilagođena zimskim uslovima i utrošku energije, itd.
U međuvremenu su pod Moskvu stigle značajne rezerve iz dalekoistočnih i sibirskih okruga. Legenda govori o pedesetak „sibirskih divizija“ koje je Staljin, zahvaljujući Zorgeovim informacijama o Japanu, prebacio pod Moskvu. A šta se stvarno dogodilo, kad već potežemo ratne legende? Dokumentovana istorija govori o znatno manjem broju: oko 17 divizija povučenih sa Dalekog istoka i iz Transbajkala tokom 1941. godine, pri čemu je samo deo njih neposredno učestvovao u bici za Moskvu.
Većina svežih sovjetskih snaga koje su u novembru i decembru izbile pred nemačke položaje nije došla iz Sibira, već iz strateške rezerve i novoformiranih jedinica evropskog dela SSSR. Od 31. transbajkalske divizije 14 (gotovo polovina), ostalo je u znak opreza tamo gde im je i bio raspored. Ali postoji jedna važna začkoljica: nisu sve te jedinice završile kod Moskve. Neke su upućene na severozapadni front, neke prema Lenjingradu/Volhovu, a neke na druge sektore. Od 17, prema toj rekonstrukciji, devet je učestvovalo u samoj bici za Moskvu.
A odakle onda „50 divizija“?
Tu se verovatno dogodilo ono što se vrlo često dešava u popularnoj istoriji: sabirani su različiti pojmovi. Do početka decembra 1941. godine Crvena armija je pred Moskvu dovela ogroman broj novih rezervnih formacija. Na Zapadnom frontu je, na primer, bilo oko 50 streljačkih, 16 konjičkih, tri tenkovske i jedna motorizovana divizija, ali od tih formacija samo je 11 označeno kao „sibirsko“ u analiziranoj strukturi – sedam streljačkih, jedna motorizovana i tri tenkovske. Drugim rečima, desetine svežih divizija koje su se pojavile pred Moskvom nisu došle iz Sibira. Mnoge su bile mobilisane i formirane u samom evropskom delu SSSR-a, naročito u Moskvi, Orolskom, Volškom i Uralskom vojnom okrugu.
Šta iz ovoga možemo zaključiti?
Popularna izreka kaže: „Niko se nije usaro što je klozet daleko, nego što na vreme nije pošao”.
Rusi nisu pobedili „Generala Zimu“ zato što su nadljudi, niti su neprijatelji izgubili samo zato što su bili protiv Rusa. Pobedio je onaj ko je bio bolje pripremljen da rat vodi u datim uslovima. A tu već „General zima“ prestaje da bude istorijska ličnost i postaje ono što je zapravo bila – logistički i organizacioni problem. Nemcima nije bilo dovoljno da napišu na opasačima „Bog je s nama”. Trebalo je najpre da se pouzdaju u intendantsku službu. Bolje bi prošli.
